INTERVJU PREDRAG DRAGOVIĆ: Malo ko će preživeti sudar umetnosti i tržišta

Stvaralaštvo Peđe Dragovića može se svrstati u cikluse kojima se povremeno vraća: "Sveci i Sebri", "Sveti Sava", "Vrhovi" (planinski pejzaži), "Kostići", "Likovno čitanje Gorskog vijenca", "Bradva i pletisanka" (skulpture), "Preko pepela", "Portreti srpskih pesnika"...

Povodom dvesta godina od rođenja velikog vladike objavljena je knjiga "Gorski vijenac", koja ima podnaslov "Likovno čitanje Predrag Dragović". Kako ste kao srpski umetnik sagledali Njegošev spev? Koristili ste stara ali i nova sredstva, palimpsest kao srednjovekovno rešenje usložnjavanja teksta, curenje boje iz repertoara apstraktne umetnosti i podastiranje slojeva, uspostavljajući odnos između teksta i slike, linije i boje, kaligrafije i arhitekture.

"Umetnik koristi razne alate i materijale kada stvara. Iz ispovesti umetnika iz raznih epoha saznajemo kako su zahvaljujući nekom novom materijalu, ili sasvim slučajno – spontano, iznenadno, neobjašnjivo, uspeli da naprave neko delo, detalj, i da to više nisu mogli ponoviti. Mnogo je više onih koji su štancovali uspešno replike slika koje su se dopadale i prodavale. Gledao sam u Parizu veliku Šardenovu izložbu gde su jedna pokraj druge bile izložene čuvene mrtve prirode. Autori izložbe su namerno poređali istovetne slike jednu za drugom.  Nije se mogla uočiti ni najmanja razlika u kompoziciji, formatu, boji ili bilo kojem detalju. Čak i oni koji kopiraju i falsifikuju su skloniji da neki detalj urade po svom.

Meni nije polazilo za rukom da ponovo izvedem ono što sam ranije uradio. Nije mi to uspevalo čak ni u dizajnu, kada je to
traženo i plaćano. Od svih umetničkih kritika, kod nas, likovna je na začelju. Često se događa da književnik bolje sagleda i shvati neko likovno delo od istoričara umetnosti. Palimpsest, curenje boje, odnos linije i boje i forme i druge slične ,,termine“ u pisanim tekstovima doživljavam kao najjeftinije fraze, jer se ponavljaju u tekstovima koji se odnose na mnoge različite stvaraoce. Valjalo bi kada bi te pojmove profesionalci i profesori koristili u komunikaciji sa onim uzrastom koji tek počinje da uči osnovne likovne pojmove i likovne elemente.  Ciklus "Čitanje Gorskog vijenca" radio sam dugo. To nije bio unapred smišljen projekat. Nije bilo rokova, sve je bilo eksperiment i igra, neka vrsta sanjarije i dijaloga sa velikim delom i sa savremenim događanjima u društvu. Od prvih razmišljanja na tu temu do izložbe u Galeriji 73 prošlo je 25 godina. Tu spadaju radovi na papiru u raznim tehnikama, ulja na platnu, crteži, skulpture. Ko zna koliko bih još na tome radio i da li bih to izlagao da mi nisu Matija i Dragan Lakićević predložili da te radove pokažem povodom godišnjice Njegoševog rođenja. Pošto su ti radovi nastajali u mom ateljeu u Gornjoj Morači, želeo sam da ih prvo izložim na Cetinju ili u nekoj prostranoj galeriji u Crnoj Gori, jer je to najbolji ambijent za njihovo sagledavanje.

No za Njegoša, ćirilicu i druga nadahnuća što su iz toga izlazila, na Cetinju i u Crnoj Gori nije bilo mesta. Prošlo je nekoliko godina, posle izložbi u Beogradu i Užicu, kada sam dobio poziv (2017) od Dragana Ćurčića da u Galeriji solidarnosti u Kotoru napravim izložbu radova iz ciklusa "Likovno čitanje Gorskog vijenca". Ta izložba mi je dragocena i smatram je važnom iako nisam mogao zbog niskih plafona i specifičnog enterijera izložiti neke slike većeg formata.

Povezane vesti - INTERVJU VELJKO ĐURIĆ MIŠINA: Prošlost se ne vraća ni kao tragedija niti kao farsa

Knjiga "Petar II Petrović Njegoš - Gorski vijenac - likovno čitanje Predrag Dragović" u izdanju "Partenona" izašla je iz štampe 2013. godine. To je luksuzna i skupa knjiga koje odavno nema u knjižarama. Priča o tom projektu je sledeća: odlučio sam da u knjizi bude štampan tekst "Gorskog vijenca" i reprodukcije radova rađenih na papiru. Ceo posao, oko formata, vrste papira, dizajna i izgleda knjige, poverio sam Željku Rajačiću, i u taj deo nisam se mešao. Zahvalan sam mu što knjiga izgleda lepo i što je na sajmovima bila primećena i dobila dve nagrade za dizajn i opremu.

Jubilej, godišnjica Njegoševog rođenja, nije obeležen i bojkotovan je i u Srbiji i u Crnoj Gori. Tim povodom je Matija je zapisao da sam ja to uradio sam i o svom trošku:  "Kao onaj Moračanin koji je na sahrani heroja kome su uskratili počasni plotun izvadio levor i u njegovu čast ispalio preko sanduka ceo šaržer u nebo kako bi ga dostojno ispratio sa ovog sveta, i slikar Predrag - Peđa Dragović nije dopustio da proslava 200. rođendana Petra Petrovića Njegoša prođe nečujno, već je kao rođendanski poklon ispalio u bezdan večnosti svoje raskošno likovno čitanje "Gorskog vijenca".

Uvod u "Likovno čitanje Gorskog vijenca" bio je pre više od dve decenije ciklus o Nemanjićima. Tada ste naslikali dvadesetak portreta Svetog Save, različitih kolorističkih ideja, izduženog formata, da li tim proporcijama evocirate svetiteljev lik sa znamenite freske u Mileševi?

"Portrete Svetog Save sam napravio po uzoru na onaj čuveni portret iz Mileševe. Sveti Sava je naslikan bezbroj puta na freskama i ikonama. Istoričari smatraju da je mileševski živopisac bio njegov savremenik i da je, verovatno, čuveni portret naslikan po modelu. Mileševsko slikarstvo pripada takozvanom plastičnom stilu ili kako bi se to jednostavnije kazalo - lica su naslikana sa više krvi. Koliko je to tada bilo napredno i revolucionarno slikarstvo govori i činjenica da se otac renesanse, veliki majstor freskoslikarstva Đoto rodio
tridesetak godina kasnije. Dok sam slikao portrete Svetog Save, kroz moj tadašnji atelje u Kneza od Semberije na Crvenom krstu su prolazili slikari, vajari, pesnici. Bilo je i onih koji su želeli da imaju Svetog Savu u svojoj kući. Za njih sam napravio višebojnu grafiku velikog formata. Dok su trajale pohvale i aplauzi, najbolja slika iz ciklusa "12 portreta Svetog Save" odbijena je na Oktobarskom salonu. Obrazloženje: "Na Oktobarskom salonu se ne može izlagati crkveno slikarstvo".

Na otvaranju izložbe "12 portreta Svetog Save" bilo je prisutno mnogo sveta. A posle nekoliko dana u Galeriju je došao patrijarh Pavle.  S vremenom sam napravio u različitim tehnikama još nekoliko grafika. Dosta tih radova sam poklonio jer su se dobro prodavali na aukcijama gde se prikupljala pomoć za ranjenike, izbeglice..."

Imali ste sreću da upoznate vladiku Danila Krstića, koji je bio znalac i voleo slikarstvo. Pričali ste s njim otvoreno, on je davao prave savete, sugestije i upućivao na literaturu. To je ono doba kada su mladi umetnici tražili svoj izraz, sedeli u kafanama i besomučno raspravljali o umetnosti.

"Vladika Danilo Krstić je bio dragocen čovek. Divna ličnost i znalac. Bio sam student, bavio sam se konzervacijom fresaka kada sam ga upoznao. Sećam se, bio je lep letnji dan, on je sedeo na stepenicama ispred ulaza u Patrijaršiju. Imao je na sebi izbledelu staru mantiju. Nije se moglo ni po čemu zaključiti da je episkop. Da li danas može ko zamisliti crkvenog velikodostojnika da sedi na stepeništu, takoreći na ulici, i razgovara sa decom?! To je bilo ono vreme kada su crkve bile prazne, a nečijem dolasku, kupovini sveće i celivanju ikone, sveštenik bi se radovao, i ta radost je zračila i nije se mogla prikriti.

Povezane vesti - INTERVJU ZORAN OSTOJIĆ: Doživljaj privremene umetnosti

Sećam se mog neznanja i naivnih pitanja na koja je on očinski odgovarao. Skoro sam u nekom notesu našao neke reči koje su možda zapisane baš na stepeništu ispred ulaza u Patrijaršiju:... Od dvanaestorice koji su bili sa Gospodom, samo njih trojica su videli božansko svetlo..."Da li je to njegova misao ili je citirao nekoga od svetih otaca?"

Vaši artefakti, snažnog gesta ili sa nagoveštajem kakvog razrešenja pokretom, kao da čuvaju poslednju veru u čovečanstvo, u njegovo pamćenje i trajanje, nadmoć nad efemernim situacijama, iznad svih zabluda i jalovih strasti današnjeg čoveka.

"Na kosovske teme slikam ceo život. Svi moji dosadašnji slikarski ciklusi samo su delovi jednog velikog ciklusa – koji bi se mogao zvati "Kosovski". Kosovo je moja večita inspiracija. Poslednju izložbu u Velikoj galeriji Vojske Srbije u Beogradu, koja se održala u ovo vreme prošle godine, nazvao sam "Preko pepela". Ipak, sve to što je urađeno do sada doživljavam kao predigru za ono što ću tek raditi."

Napravili ste galeriju likova Svetog Save. Na mnogim portretima Sveti Sava ima iste oči, ali ga boje čine drukčijim: u isto vreme on je junak freske i usmene legende... I junak našeg doba... Tvoje kosti su naselile zemlju i nebo. One su sveprisutne, kao i Bog. Dve lobanje plove kroz oblake, ili na oblaku, i kao da prizivaju Bećkovićeve stihove o ljudima kojima se ne zna ni strva ni java, groba ni mramora?

"Ciklus slika na papiru „Kostići“ broji oko sto radova. Štampana je i knjiga sa poemom i reprodukcijama. To su slike malog formata koje su nastale tako što sam slikao preko ilustracija u atlasu anatomije kostiju. To je bilo neko nemačko izdanje udžbenika za studente medicine između dva svetska rata koje sam kupio na buvljaku. Dok sam slikao, vodio sam računa da slikarski postupak ostane vidljiv i ne uništim i ne prekrijem predložak. Za izlaganje sam smislio karakterističnu opremu za te slike: napravio sam male kutije, kao sanduke, u kojima lebde oslikane stranice.

Povezane vesti - INTERVJU MLADEN ĐORĐEVIĆ: Izgubljeni u iluzijama

Arheolozi su pronalazili u grobovima svrdlom probušene ljudske lobanje. Kroz tu rupu trebalo je da izađu nečiste sile i zli duhovi iz glava onih koji su bolovali od epilepsije ili nekog ludila. To mi je dalo ideju da neke od tih lobanja naslikam na vedrom nebu pored planinskih vrhova a neke dole u točilima pomešane sa kamenjem."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...