INTERVJU RADIVOJE BUKVIĆ: Dobar film je nečiji univerzum

Izbor Radivoja Bukvića je definitivno autorski film, jer više voli da doživi dobru priču nego da razmišlja o prodaji ulaznica. U stvari, sviđa mu se ona basna u kojoj se trkaju kornjača i zec i veruje da do Kinoteke ipak stiže kornjača.

Kako iz perspektive nekog ko snima u svetu izgledaju naši filmski festivali? Da li smo ušli u priču da je to deo filmske industrije od koje se zarađuje ili su ovakve smotre za nas još romantična priča o dobrim filmovima i poznatim glumcima?

"To što je naša publika malobrojnija u odnosu na francusku, koja se sa našom publikom može pomnožiti puta četiri ili pet, ne znači da ideje naših festivala nisu zanimljive ili u kontekstu sadašnjeg trenutka. Naprotiv, naši festivali, počev od onog na Paliću, preko sopotskog, niškog, somborskog, Festa, i ovaj u Smederevu su pokušaji malih zajednica da komentarišu vreme u kome živimo i da daju svoj pogled na neka društvena događanja koja, na kraju krajeva, nadahnjuju te filmske umetnike. U tom kontekstu i ideja ovog mladog festivala u Smederevu jeste da poveže filmske autore koji su rasli, čiji su stavovi sazrevali uz ovu predivnu reku. Da poveže dunavske autore i da jedan odsjaj tog Dunava na neke goruće teme. Filmski radnik koji nije nadahnut momentom svog života malo maši ugao gledanja, jer ga čeka gledalac 21. veka koji gleda iz ugla jednog Smedereva, Palića, Beograda, Motovuna.

Povezane vesti - INTERVJU DANIJELA VESELINOVIĆ: Truba nije samo za svadbu

Šta zanima tog gledaoca 21. veka na ovim prostorima? Da li je to savremen ili istorijski film, da li postoji generacijski jaz publike ili je najvažnije da bude film sa zanimljivom pričom?

"Pre svega mislim da reditelj, odnosno storyteller, onaj koji priča priču, koji se usudio da na beloj stranici počne da piše scenario, mora da odbrani i svoj i lični ugao. Kada reditelj priča o sebi, o svom doživljaju vremena i prolaznosti tog istog vremena, onda je on pojedinac, bez obzira na to da li će taj film da ima hiljadu ili milion gledalaca, ali on je sve njih uzeo za kragnu i privukao ih sebi. I to je zadatak svakog reditelja. Nije glavno pitanje da li je to žanrovski film, da li je to moderan film, drama ili mjuzikl, nego je pitanje da li pojedinac piše film ili distribucija? To su dva različita filma. Imamo autorski film gde jedan čovek deli svoj univerzum sa gledaocem koji ga gleda. I onda mi idemo da gledamo i Naritu, Almodovara, Kusturicu, Markovića. Ili idemo da gledamo potpuno drugačiji film, a to je studijski film koji mora da zaradi, da zabavi. To je popkorn film. To su dva različita filma. Ja to tako gledam. Ne gledam koji je žanr, nego da li meni čovek priča priču ili je ideja da se prodaju četiri karte više jer je nešto zanimljivo i zabavno. To su dva različita filma."

Ali ta holivudska produkcija decenijama ima prednost kada govorimo o filmu koji će zaraditi iako evropski film kritičari često ocenjuju kao kvalitetniji. Kako nas doživljava Evropa kroz taj autorski film?

"Kinoteka prepoznaje samo vanvremenske priče, odnosno baštini nešto što je vanprostorno, vanvremensko. Što je nastalo pre šezdeset, osamdeset godina, a komunicira sa mnom u 2018. i komuniciraće sa nekim u 2088. To su projekti koji su prepoznatljivi i vanvremenski. Popkorn film ima za cilj da se napiše u 2016, snimi u 2017, pogleda u 2018. i u 2019. zaboravi. Taj film neće ući u Kinoteku. Ako gledamo samo broj gledalaca koji je pogledao jedan holivudski film u 2019, on uvek pobeđuje autorski, ali ako gledamo kontekst autorskog filma od njegovog nastanka do trajanja, to je večnost. Ako je autor mudar, onda taj autorski film kao kornjača u onoj basni kad se takmiči sa zecom, ona stigne taj popkorn film za petnaest, dvadeset godina.
Naš film je budžetom osuđen da bude autorski film. Mi nemamo para da se zezamo sa žanrovskim filmom toliko kako su nam nametnuli Amerikanci, odnosno Holivud. Retko kad se dese visokobudžetni filmovi. Kod nas je film skup. Sa te strane, on je malo osuđen. Drugo je serija. Mi smo budžetom ograničeni. Mi ne možemo da se trkamo niti bi trebalo da se trkamo sa holivudskim filmom u pravcu tog popularnog filma, popkorna, mada povremeno uspevamo. Kao što je uradio "Mali Budo" ili "Južni vetar".

Povezane vesti - U IZBORU NJUJORK TAJMSA: Američki kritičari oduševljeni filmom "Teret"

Znate li koja je pobeda danas da vi naterate jednog oca između 36 i 48 godina da kupi kartu. Kad vidite muškarca u bioskopskim redovima u tim godinama da kupuje kartu, to je komercijalni uspeh. Najmanju posećenost naših bioskopa čine muškarci između 36 i 48 godina. Oni nemaju vremena. Moraju da rade, plate račune. Kad se on zainteresuje, kada njega iščupate iz svakodnevice i stavite ga u bioskopski red, mi možemo da gađamo milion gledalaca. Srpska publika je dokazala poslednjih godina da i dalje ima potentnost. Ali naš problem je što imamo pedeset gradova koji nisu doživeli digitalizaciju bioskopa, imamo milion gledalaca kojima nismo obezbedili bioskopsku salu, a ona postoji. I građevina postoji, samo nije usisano, nisu zamenjena tapacirana sedišta i nije kupljen projektor. Kad bi uložili pet milona ili već koliko para i doradili u digitalnom smislu pedeset bioskopa, srpski film bi imao još milion gledalaca. Pri tom, prognoziram da je taj gledalac mnogo osetljiviji na domaći film nego na strani i taj gledalac bi išao da taj film gleda ne jednom, nego dva puta. Veći je potencijal zarade ako pričamo u produkcionom smislu. Ali s obzirom na to da je veći novac, veća igra je u televizijskim serijama, veća je potražnja i mnogi filmski autori se okreću formatu dvanaest puta pedeset dva ili sto osamdeset puta trideset šest minuta. Ostavlja se jedan fantastičan prostor za jedne mlade reditelje da zauzmu stavove u formatu od devedeset minuta."

Došlo je do smene generacija kada je reč o rediteljima, scenaristima, glumcima. Otišla je plejada glumaca i reditelja koje smo mi prepoznavali, koji su imali svoj autorski potpis. Da li imamo raskorak između onoga što smo navikli da gledamo i onog što dolazi kao trend ovih mladih ljudi?

"Svaka nova generacija pokušava da nađe svoj izraz i onda se u okviru iste generacije, uvek i u svakoj, nepogrešivo događa da jedni autori vole sebe u umetnosti, a drugi, kojih je mnogo manje, vole umetnost u sebi. Znači, imaćemo u toj mladoj generaciji koja dolazi reditelje, filmadžije koji će pokušavati da nas zabave, i druge koji će pokušavati da prokomentarišu trenutak današnjeg vremena i konteksta i koji će imati potencijal da se za dvadeset godina baštine u našoj Kinoteci i da korespondiraju sa budućim generacijama. Meni lično su draži ovi drugi, koji imaju hrabrosti da kažu:

"Ja ću moju publiku da tražim na dugom štapu. I dobiću 900.000 od države da snimim jedan film, ali će moj film biti gledan danas, sutra, prekosutra..." Ne smemo da zaboravimo da film "Ko to tamo peva" svake godine ima novih 500.000 gledalaca. Puta trideset osam godina. I taj broj gledalaca tog filma se nikada neće smanjiti. Hoću da ohrabrim one koji bi krenuli ovom nepovoljnijom stazom, a to je staza ne komercijalnog uspeha, nego ličnog pečata, mog filma, tog doživljaja, mog univerzuma, a to i jeste film. Serija je nešto drugo. Serija je već televizija, velika gledanost, očekivanja od reklamnog programa.

Tu su razne brojke u igri i to moramo uzeti u obzir i poštovati. Ako radimo sitkom, razumemo da moramo da imamo pauzu na petnaestom minutu i da devet minuta imamo neke reklame. I to je tako danas i nikada se neće promeniti. Ali film počinje u mračnoj sali u minutu nula i završava se u minutu devedeset. Imate kontinuiranu priču i to je jedan divan, fantastičan prostor za svakog mladog stvaraoca da nas ubedi u svoje snove i univerzum. Nadam se da ćemo imati mlade stvaraoce koji će stvoriti sopstveni univerzum, ohrabriti se da naprave sopstvene ukuse da bi uvukli publiku u njihov ugao da bi za pet, deset godina oni bili prepoznatljivi kod nas zauvek. Mi smo potentno zanimljivi za region, imamo veliku vetrometinu i ovde se drama odvija svakih pet godina. Svakih pet godina imamo dramsku situaciju u javnom životu. A imate zemlje u kojima se dramska situacija nije desila sto dvadeset godina."

Na čemu sada radite?

"Pripremam se za neke projekte koji me čekaju. Neša Pavlović i "Trag divljači", film moga kolege sa filmske režije. Imamo šansu da pripremimo jedan generacijski film. Zatim Vuk Ršumović koji pravi isto jedan zanimljiv film, a ono što je izvesno za sledeću godinu je film "Luminos" Boriše Simovića, koji priča jedan događaj iz života Nikole Tesle. To sam i priželjkivao pre jedno desetak godina i sad se ostvaruje situacija u kojoj dobijam Nikolu Teslu da igram. Ideja je da se kompletno snima u Srbiji. Da se napravi jedno vestern selo u jednom domaćem ambijentu koji možda odgovara geografiji Kripl Krika, koji se nalazi u Kolorado Springsu. Jer je radnja tu smeštena. To će biti ili Stara planina, Romanija ili neka takva oblast gde ćemo na jednom proplanku morati da izgradimo celo selo sa železničkom stanicom, lunom, šerifom, prerijom, pećinom i jednom eksperimentalnom stanicom izgubljenoj u pustinji gde postoji antena koja korespondira sa energijom iz jonosfere i gde se Nikola Tesla trudi da korespondira sa gromovima."