INTERVJU SLOBODAN BEŠTIĆ: Do nekih zanosa se retko stiže

Kad se pomene ime Slobodana Beštića to nekako uvek ima veze sa teatrom. On tvrdi da to nije njegova odluka, ali jeste na neki način izbor. Izazov je uvek u nekoj maloj prednosti, a cilj je ostati drugačiji, biti publici zanimljiv, u nekom trenutku se definisati kao glumac scenskog pokreta.

Kakav je glumac Slobodan Beštić nakon „Noćnog pisca“?

"Kada sam u jednom intervjuu rekao da posle ovog iskustva neću biti isti kao glumac, mislio sam na jednu veoma praktičnu, zanatsku stvar, koju sam shvatio radeći sa Fabrom. U životu sam se bavio i laboratorijskim radom u istraživanju glumačkih tehnika, pedagog sam, i mogu da prepoznam sistem rada reditelja sa glumcem. Spoj klasičnih glumačkih tehnika kombinovan sa iskustvima teatra laboratorije i Lekoka, komedije del arte, kristalno jasne veštine govora, inspirisane uticajem Pitera Bruka i engleske škole dikcije, lekcija je koju sam naučio od Fabra.

Pošto smo imali samo četiri dana da napravimo predstavu, shvatio sam da sam bez pripreme bačen u vatru. Nisam imao vremena da razmišljam, samo sam instinktivno reagovao, koristeći sva znanja i iskustva od prve godine fakulteta do danas. Ispostavilo se da je Fabr to prepoznao i da ga je to podstaklo da mi zadaje različite zadatke istražujući moje potencijale, kao što to radi sa glumcima iz svoje trupe. Takav odnos nije ni on planirao, a ni ja nisam znao da ću proći vatreno krštenje sa jednim od najvećih majstora u radu sa glumcem kojeg samupoznao."

Poziv za turneju u trupi „Trublejn“ nije nešto što se često događa glumcima na ovim prostorima. Slične pozive su češće dobijali baletski igrači, kako to zapravo funkcioniše?

"Videćemo. Na Zapadu sve funkcioniše po principu ugovora za određen broj sezona ili predstava za koje vas angažuju. U Nemačkoj sam bio angažovan u institucionalnom, regionalno bitnom pozorištu klasičnog repertoara za građansku publiku. U Holandiji sam radio sa manjim nezavisnim teatrom, ali su uslovi ugovora bili slični. ’Trublejn’ je nezavisna kompanija, teatar laboratorija, ali svetski poznata i uspešna, koja se samofinansira, pa je situacija specifična. Štedi se novac. Ponuda koju sam dobio je bila za ugovor na dve sezone i četiri predstave, koje bih radio u Antverpenu za sedam proba svaku (u pitanju su solo predstave za jednog glumca) i zatim išao na turneje u organizaciji ’Trublejna’. Situacija sa koronom je sve poremetila. Iz jutrošnjeg mejla koji mi je stigao od njih shvatio sam da oni reaguju slično kao i pozorišta u Srbiji. Nema predstava, nema zarade, svi se snalaze onlajn predstavama. Napravićemo kratki klip za Fejsbuk stranicu ’Trublejna’ u kome ću pročitati delove ’Noćnog dnevnika’, kao podršku publici u ovim vremenima."

Vi ste jedan od malobrojnih glumaca kome se gluma nije spontano dogodila. Ozbiljno ste se pripremali trenirajući i duh i telo. Skoro da ste ovaj poziv doživeli kao neku terapiju, čak ste u mladosti usavršavali veštine kojima se ovde malo ko bavio.

"Da, počeo sam da radim na sebi još na prvoj godini studija, kasnije nastavio usavršavanje u Odin teatru, brojnim seminarima glumačkih tehnika, a imao sam sreću da nekoliko puta radim sa značajnim rediteljima iz inostranstva koji su podrazumevali da glumac ima takve veštine čak iako radi u klasičnom teatru. To mi je bila inspiracija da se usavršavam, bez obzira na to mogu li u Srbiji to da primenim. Pa eto, odatle poziv u Nemačku ili sada u Belgiju.“

Među retkim glumcima ste koji su pre svega odani pozorištu. Da li ste se zarad teatra svesno odrekli veće medijske popularnosti ili je scena najbolji deo glumišta?

"To nije bila moja odluka, iako sam nekoliko puta odbijao ponude sa filma ili televizije zbog rada u pozorištu. Zanimljiva mi je gluma pred kamerama, ali sa pravim glumačkim zadatkom, a takvih ponuda nije bilo mnogo. Scena je uzbudljiva jer igraš uživo, nema vraćanja, traži da se koncentrišeš na čitavu ulogu umesto na jednu scenu, dišeš sa publikom za koju igraš. Sve mora da bude tečno, prelazi vešti, prisustvo potpuno.“

Zašto za Vas kažu da ste glumac istraživač?

"Zbog mog pristupa glumi. Prolazio sam različite vrste pozorišnog rada, tražio sam od sebe mnogo, kupio veštine kroz iskustva i radio na tome da ostanem živ kao čovek na sceni, ubedljiv, zanimljiv. To mi je bio cilj. I još uvek je. Da dođem do optimuma svojih glumačkih potencijala tokom čitave karijere. Da radim na svojim glumačkim manama i
razvijam potencijale."

Zašto nikada niste dobili ulogu komičara? Da li Vas reditelji nisu tako doživljavali ili je Vi niste želeli?

"Mislim da sam bio u trendu među rediteljima kao glumac scenskog pokreta, kasnije za dramske uloge koje su se bavile neobičnim likovima kao što su Nižinski, Saloma, Hamlet, Magbet... Reditelji ne vole da rizikuju.“

Koliko uloga menja glumca ili se sve završi kada se spusti zavesa?

"Neke uloge te promene, neke ne. Nema pravila. Ali mislim da se ta promena dešava tokom proba, jer je to proces a ne trenutak. Publika vidi rezultat. Ako je dobar, glumac ulogu igra ubedljivo, ali svesno vlada sobom i predstavom. Ako nisam dobro postavio ulogu tokom proba, onda tražim rešenja i posle premijere, dok ne osetim da funkcioniše. Do nekih zanosa se retko stiže, možda par puta u karijeri ako imate sreće."

Koja  uloga je za Vas bila najzahtevnija kada govorimo o ličnom odnosu prema likovima?

"Ima ih... Saloma, Nižinski, Hamlet, Magbet, Tomas Bernard, Jan Fabr...“

Da li repertoaru naših pozorišta nedostaje više eksperimentalne scene ili smo i dalje na neki način taoci klasike?

"Podeljena je publika na one koji vole samo klasiku, neke koji su otvoreniji za nova rešenja i na one koji traže samo zabavu. Država se godinama kulturom bavi pred izbore, zarad propagande, pozivaju nas da snimamo političke spotove. Posle toga kultura je na poslednjem mestu. Kada bi se ulagalo u institucionalne i alternativne scene i projekte planski i promišljeno, stručno a ne partijski, sa vizijom a ne improvizujući, mogli bismo da imamo mnogo kvalitetnije rezultate i odgajamo publiku na promišljenijim eksperimentalnim pristupima. Ovako, koliko para, toliko
muzike."

Šta je za Vas doživljaj stvarnosti u teatru?

"Danas to podrazumeva dramaturga, reditelja i glumca koji misle i osetljivi su na tokove života oko sebe, ne mislim na društveno političku stvarnost, nego i na intimnu, ljudsku, humanu. Gde smo svi mi danas? Kako mislimo, osećamo, šta radimo sebi i jedni drugima. Takav pristup nije određen vrstom teatra - klasičan ili istraživački, nego smislom.“

Koliko ste spremni da ugađate publici kada je reč o televizijskim ulogama? Da li je neki poziv ipak bolje ignorisati zarad lične satisfakcije?  

"Nekada moram da prihvatim posao zbog novca, ali kad mogu, sa zadovoljstvom odbijam ponude, koje često mogu biti veoma apsurdne i neprikladne mojim godinama, izgledu, karijeri i glumačkim sredstvima. Radije biram manji zadatak sa kojim znam šta mogu da uradim, nego veliku ulogu u kojoj sledeće epizode još nisu ni napisane, na primer. Ako se razumem sa rediteljem, iskreno radimo da ispadne što bolje. Ali često se serije rade površno, spolja, sa jedinim ciljem da što više zarade. Ako nemam minimum finansijskog i profesionalnog motiva, zaista se osećam dobro kad mogu sebi da priuštim da kažem ne."