Scena
29.03.2021. 12:42
Dušica Anastasov
INTERVJU VLADIMIR TUBIĆ: Najteže je napraviti muziku za komediju
Sa neke beogradske adrese odlaze note za zvuk koji čujemo sa ekrana. U evropskim studijima nastaje muzika za mnoge popularne serije, a između svih tih dešavanja je Vladimir Tubić. Filmsku muziku je studirao na Berkliju, ali odlučio je da radi iz Srbije.
Vi ste jedan od malobrojnih muzičara koji i dalje neguje džez zvuk, gde vidite tu muziku danas kod nas, ali i u svetu?
„Džez i ja imamo neku istoriju, jer sam pre dvadeset godina pohađao taj odsek u muzičkoj školi i ono što sam naučio mnogo mi je koristilo kasnije u studijama na Berkliju, koji je počeo kao džez škola, a onda se proširio i na druge grane. Ali, sada se bavim aranžiranjem i orkestracijom, a sviranjem vrlo malo.“
Kada govorimo o filmskoj muzici, koliko je prisutan džez kao lajtmotiv ili kao pozadina?
„Raznovrsnost filmske muzike je jedan od razloga koji me je privukao da se baš njome bavim. U jednom filmu možete da čujete više stilova muzike, od džeza, preko latino, do elektronske. Džez zvuk se često čuo u filmovima iz 50-ih, 60-ih, 70-ih godina i taj zvuk mi je dao lepu teorijsku osnovu za to što radim.“
Povezane vesti - INTERVJU PAVEL GOMZIJAKOV: Ne verujem u jeftinu klasiku
Na našim prostorima i dalje je prepoznatljiva muzika iz „Otpisanih“, „Grlom u jagode“, „Sivog doma“, ali se stiče utisak da više nema tako prepoznatljive muzike koja je nadživela serije?
„Ima toga još, nije baš nestalo, ali to je vreme kada je postojala mnogo veća produkcija i mogla je muzika i da se snima sa orkestrom i sa živim muzičarima i sa big bendom kao što je to bio slučaj sa ’Otpisanima’. Sada se u produkciji ipak više štedi.“
Ali se i snima mnogo više serija nego što se snimalo prethodnih deset godina.
„Tačno, mnogo se ubrzalo to sve. Međutim, tada su ljudi imali više vremena da se pozabave muzikom, sada produkcija sve to maksimalno ubrzava i pitanje je opet koliko se izdvaja sredstava za snimanje sa muzičarima. To se sve radi u kućnim studijima, ali ima i izuzetaka.“
Da li radite više za nas ili za stranu produkciju?
„Prvenstveno sam orkestrator, što znači da radim na muzici drugih ljudi. I to je nešto što radim za klijente iz inostranstva. Voleo bih da se više bavim i kompozicijom. Kod nas sam za sada radio za neke dokumentarne filmove, ali kad god se pruži prilika, predložim stranim produkcijama da uključe i naše muzičare, jer su ti aranžmani povoljniji i jednostavniji nego, recimo, u Los Anđelesu. Velika je šteta što kod nas ne postoji orkestar koji snima muziku. Strani klijenti su me u više navrata pitali koga bih im preporučio. Nisam mogao nikog da preporučim. Postoje takvi orkestri u Sofiji, Skoplju, Budimpešti, Pragu, Beču, Bratislavi i svi oni rade za strane produkcije, a mi imamo kvalitetne muzičare, ali nemamo tu vrstu usluge.“
Vi i dalje živite u Beogradu, kako to funkcioniše, koliko su zahtevni?
„To je posao u kome nema mnogo mesta za greške. One su skupe, to je gubljenje vremena i njima se to ne isplati. Kada radite za orkestar koji snima u R studiju u Londonu, to mnogo košta i nema mesta za greške. Jesu zahtevni, a ja sam deo tima muzičara koje sam upoznao studirajući na Berkliju.
Povezane vesti - INTERVJU ADAM DEVENPORT: Filmska umetnost nije samo zabavni film
Vi znate da kada radite na nekom tekstu za novine, neko će da dođe i da pogleda fajl na ekranu i možda će da vidi slovnu grešku ili nešto što niste videli. Zamislite kako je to sa notama, sa velikim fajlovima, sa velikim orkestrom. Do većine poslova došao sam preko kontakta koje sam ostvario na tim studijama. Tamo su došli ljudi iz celog sveta i koji su se već bavili time ili su želeli da se bave time.“
Studirali ste na Berkliju filmsku muziku koja je veoma atraktivna, a vratili ste u Srbiju. Zašto niste ostali?
„Studiranje na Berkliju je bilo jedno sjajno iskustvo, ali odlučio sam da se vratim jer nisam bio oduševljen životom u Americi. U stvari pre Berklija me zanimalo režiranje. Išao sam ovde na časove režiranja i kod Roberta Hauera primenjivao sam to sve što sam učio i sa Danilom Karamarkovićem. Sve to mi je bilo zanimljivo i kad sam otišao tamo video sam da je to jedan smer gde ne vas ne primaju bez audicije.
Ograničen je broj mesta i morate da imate neka predznanja da bi vas primili. I to mi je bilo zanimljivo. To je bila odlična dopuna za sve ono što nisam znao, a želeo san da naučim. Oni nauče studente kako da koriste tehnologiju, ali i da produciraju virtuelnim instrumentima. Bio je jako izazovan smer, to je jedan od možda dva najteža smera i nije bila retkost da studenti celu noć provedu u tim labovima, gde svako ima svoju radnu stanicu sa PS, dva monitora, klavijaturom… To je za mladog muzičara jedno veoma transformišuće iskustvo. Kada sam stigao tamo, nisam imao nikakvog iskustva sa orkestarskom muzikom, sve me je to nekako plašilo. A sada se baš time bavim.
Tamo se ne postavlja pitanje da li znaš? Dobiješ zadatak da za sledeći čas komponuješ nešto sa tim i tim instrumentima, u tom i tom stilu. Znači, komponuj muziku, produciraj da zvuči vrlo pristojno, napravi muzičku notaciju i idemo u studio da to snimimo sa muzičarima. Ti si i producent i dirigent. Moraš da se prilagodiš i da naučiš sve to i onda se jako brzo napreduje.“
I onda ste shvatili da u Srbiji nemate mnogo prostora da to primenite već da ipak morate da radite za stranog klijenta?
„Nažalost, da. Nije me privlačio ostanak jer mi nije blizak taj američki mentalitet. Posle Berklija 90 odsto mojih kolega je deo vojske koja putuje za Los Anđeles. Rasprodaju sve što imaju, ostavljaju sve što imaju i idu za Los Anđeles, jer tamo je centar te industrije, što je još dalje od nas i vremenska razlika i da se putuje, a ja sam vezan za porodicu i želeo sam da se vratim. Nisam iskoristio čak ni tu jednu godinu što Amerikanci daju da može da se radi legalno, bez produžavanja vize, kada ste završili studije. Eto, računao sam da ću da se snađem, znao sam da će biti teško, ali sam se nadao da će da bude nekog posla i vratio sam se u januaru 2014. godine.“
Povezane vesti - INTERVJU NEDELJKO KOVAČIĆ: Misterija o nekoj ženi je uvek dobra priča
Kako ste se snašli? Zadržali ste kontakte iz Amerike?
„Tako je. Jedan od tih kontakata mi je doneo prvi posao, a potom nisam odbijao ništa što ima veze, ne samo sa muzikom nego i sa audiom, sa zvukom. Onda su se vremenom pojavili neki novi kontakti tako da je sada malo lakše, mada je korona presekla mnogo toga.“
Da li bi bilo lakše da ste i Vi otišli u Los Anđeles?
„Vidim da se sve moje kolege sa studija nekako snalaze. Neki bolje, neki slabije. Neki su odustali od prvobitne ideje pa sada rade nešto drugo, kao menadžeri nekih orkestara, kao audio-editori. Ne znam da li bih se ja tamo tako dobro snašao? I odavde sam imao priliku da radim mnoge zanimljive stvari.
Imao sam prilike da budem u Beču u Sinhron stejdžu, fantastičan studio, fantastičan orkestar gde se snimala muzika za britansku seriju ’Kraun’ i bilo je odlično iskustvo sarađivati sa Rupertom Gregson-Vilijamsom. Radio sam na muzici koju je komponovao Lord Baluf, koji je počeo kao deo ekipe Hansa Cimera, sada radi samostalno. On je jedan od najzaposlenijih kompozitora u Holivudu, radio je i na nekim video igrama. Dobijao sam mnogo muzike od tih jakih studija, nažalost, nisam mnogo puta putovao na snimanje, što je nešto što vam zaokruži celo to iskustvo, jer onda dobijete i deo uložene energije nazad, kada čujete orkestar kako to izvodi, na čemu ste radili, čega ste bili deo.“
Kakvu volite filmsku muziku? Onu iz 50-ih, 80-ih?
„To još otkrivam, najviše kroz adaptaciju te muzike i kroz festivale. Osim za snimanja, veliki deo posla dobijam za uživo izvođenje simfonijskog orkestra na festivalima koji se često održavaju u Španiji. U toj zemlji se veliki deo budžeta izdvaja za orkestre na različitim nivoima i radio sam do sada na šest-sedam festivala gde smo spremali muziku starijih kompozitora, ali i savremenih. Bilo je tu muzike iz ’Ben-Hura’, od Mikloša Rože, mađarskog kompozitora, do muzike iz ’Psiha’, radili smo muziku za izvođenje iz ’Gospodara prstenova’, ali i mnogo muzike iz video igara, jer sada su se video igre i filmovi izjednačili, imaju isti budžet za snimanje muzike kao i za filmove.“
Da li stičete utisak da su danas film i TV produkcija puni efekata koji su nestvarni a potrebni, pa samim tim i muzika beži od originalnosti. Da li smo sada u svetu veštačkog zvuka?
„Takav je trend. Retko kada dobijete odrešene ruke, i moram da kažem da je malo zastrašujuće kada dođe režiser i kaže – uradi šta god hoćeš! Lepo je kada neko ima ideju šta bi hteo pa sada samo treba to dešifrovati. Ali jeste, mnogo je filmova u kojima nemate prepoznatljivu temu.“
Da Vam neko kaže da imate odrešene ruke, kakvu biste voleli muziku da napravite za film?
„To sve zavisi od scene. Treba protumačiti ne samo ono što se vidi, nego i ono što je namera. Treba da imate i širu sliku.“
Da li imate neki poseban filmski žanr za koji biste radili muziku?
„Mnogi kompozitori vole nešto magično, čarobno. Neću da kažem epski, to je termin koji se sada zloupotrebljava. Najteže je raditi, čini mi se, komediju. Mora se imati sjajan osećaj za tajming, da ne odvlačite pažnju od dijaloga. U stvari, ne mogu da kažem da imam neki omiljeni žanr, ali ono što bi me ispunjavalo u ovom trenutku jeste da opet prođem ceo proces. Da razgovaram sa režiserom, da osmislim muziku, stavim je na papir, dam muzičarima, odemo da snimimo. Nikada nisam imao neki stil, uvek sam voleo da sviram ono što sam smatrao da je dobra muzika, bilo da je to rok, pop, džez ili filmska muzika.“
Ako je najteže snimati muziku za komediju, da li je možda najlakše snimati za naučnu fantastiku?
„Da, naučna fantastika je super. Ona zove na upotrebu i zvučnih efekata, bilo orkestarskih, bilo elektronskih. To je onda najčešće i neka hibridna muzika gde ima mesta za sve. Teško da biste baš koristili sintisajzere u nekoj istorijskoj drami. Ne ide. Ali u naučnofantastičnom filmu sve je dozvoljeno.“
Komentari
