Novo na HBO
Kako su Dejvid Čejs i "Sopranovi" promenili televiziju
Kada danas pomenemo “Sopranove“, prva asocijacija nam je – jedna od najboljih serija svih vremena.
Serija koja je za šest sezona ostavila neizbrisiv trag i koja je pomerila granice onoga što televizija, u umetničkom smislu, može da pruži.
Priču o “Sopranovima“ danas je nemoguće ispričati a da se ne pomenu genije Dejvid Čejs, Džejms Gandolfini, kome je uloga Tonija Soprana donela besmrtnost, i HBO, jedna od najuspešnijih striming platformi na svetu.
Ipak, pre 26 godina, kada su “Sopranovi“ bili samo ideja na praznom papiru, Čejs i HBO bili su miljama daleko od visina na kojima se danas nalaze.
Danas je lako pričati o “Sopranovima“ kao o seriji koja je tako genijalna i kompleksna.
Međutim, sva njena genijalnost proistekla je iz ideje za koju niko nije mogao da garantuje da će uspeti. Aleks Gibni u svom novom dokumentarcu “Wise Guy: David Chase and The Sopranos“ pažnju usmerava upravo na ovaj fenomen.
Reditelj je sa svojom ekipom rekonstruisao ordinaciju u kojoj su dr Melfi i Toni Soprano vodili čuvene razgovore i upravo u fotelju Tonija Soprana doveo Dejvida Čejsa u želji da, od jednog od najcenjenijih umova televizije, dobije odgovore kako je izgledao kreativni proces stvaranja “Sopranovih“, kako su birani glumci, odakle je crpeo inspiraciju. Gibni nas vraća u 1998. godinu kada su Dejvid Čejs i HBO krenuli od nule.
Autor dokumentarca, takođe, baca svetlo na još jedan važan segment, a to je koliko su “Sopranovi“ u to vreme bili rizičan projekat kako za Čejsa tako i za HBO.
Jer, baš kao što se i u samom dokumentarcu navodi, televizija je do tog momenta pravljena da se ljudi dobro osećaju. Kao primer navode se serije sa policajcima u kojima negativac uvek završi iza rešetaka. Sopranovi su bili renesansa jer su bili sve suprotno od toga.
Dejvid Čejs stvorio je antiheroja za koga navijate i u čiji se tim vraćate posle svakog razočaranja.
Dokumentarac je podeljen u dve epizode. Prva se bavi Čejsovom ranom karijerom, odnosno periodom kada je želeo da pravi filmove i da ostavi iza sebe rad na televiziji koji mu nije doneo mnogo uspeha.
Radio je kao scenarista na projektima koji uglavnom nisu bili gledljivi.
Prva epizoda, takođe, obrađuje prvu sezonu “Sopranovih“, ali su prikazani i momenti sa kastinga za glumce.
Vidimo kako je Stiven van Zant postao glumac, kako mu je izmakla uloga Tonija Soprana, ali kako je sa druge strane dobio ulogu koja mu je promenila život.
U prvoj epizodi saznajemo iz kojih filmova je Dejvid Čejs crpeo inspiraciju za određene scene i zašto je baš Nju Džersi izabran za grad u kome će se snimati kultna serija.
Druga epizoda osvrće se na ostatak trajanja serije, razne anegdote, kao i na kontroverzni kraj, odnosno poslednju epizodu koja se danas smatra jednom od najpoznatijih sekvenci u istoriji televizije.
Pored svih priča o stvaranju serije, podjednako je zanimljivo ono što, između redova, saznajemo o Čejsu.
Kada prvi put gledate “Sopranove“, ne možete da se odbranite od utiska da je seriju stvorio čovek koji je poznavao ovaj svet i koji ima iskustvo odlaska na psihoterapiju.
Međutim, kada odgledate “Wise Guy: David Chase and The Sopranos“, iznenadićete se koliko je serija lična za Dejvida Čejsa.
U drugoj epizodi dokumentarca posebno do izražaja dolazi veza između Džejmsa, Dejvida i Tonija.
Pored činjenica da su Čejs i Gandolfini dobro poznavali Nju Džersi, da potiču iz italijanskih porodica, obojica su imali komplikovane odnose sa majkama.
Svi koji su gledali “Sopranove“ znaju koliko je odnos majke i sina esencijalan, da bi bez njega Toni Soprano bio samo još jedan običan mafijaš i da “Sopranovi“, verovatno, nikad ne bi postigli prepoznatljiv uspeh. Uostalom, u dokumentarcu saznajemo da se ideja o “Sopranovima“ rodila iz Čejsove potrebe da ispriča priču o svojoj majci.
Pitanje koje se nenametljivo provlači kroz ceo dokumentarac jeste šta bi danas HBO bio bez “Sopranovih“, odnosno ko bi danas bio Dejvid Čejs bez HBO-a.
Čejsu je scenario za pilot-epizodu “Sopranovih“ odbilo nekoliko televizija sve dok nije pokucao na vrata HBO-a.
HBO je u tom trenutku, pričamo o kraju devedesetih, tražio hit kojim bi se priključio trci sa vodećim televizijama, ali ujedno i projekat koji bi ga razlikovao od konkurencije.
Hteli su seriju koja se u potpunosti razlikuje od onoga što konkurencija nudi gledaocima.
S druge strane, Čejs je tražio priliku da posle desetine neuspelih projekata pokaže šta ume i stekne ime, pa makar to bilo i na televiziji kakva je HBO.
Jer HBO u tom trenutku nije bio kuća kojom biste se hvalili. U to vreme činjenica da se vaš projekat prikazuje na HBO-u nije nosila nikakav prestiž. Televizija je do “Sopranovih“ mogla da se pohvali samo serijom “Seks i grad“.
Šta su HBO i Čejs značili jedno za drugo najbolje je, u okviru ovog dokumentarca, opisao Majkl Imperioli koji je u “Sopranovima“ tumačio lik Kristofera Moltisantija.
“U to vreme, činjenica da se serija emituje na HBO-u nije nosila nikakav prestiž. Da budem brutalno iskren, to je bilo dno dna televizije. Stvarno je tako bilo.
Ali meni se dopao moj lik. Smatrao sam da je duhovit. Nisam znao ko je Dejvid Čejs, da budem iskren. I nisam znao da je Italijan kada sam video njegovo ime na papiru. Čudio sam se: ’Ko je ovaj tip da pravi seriju o Italijanima. A nije Skorseze i Kopola, koji su italijanski Amerikanci.’“
Ispostavilo se da je HBO napravio istorijski potez kada je Čejsu dao potpunu slobodu i mogućnost da bude alfa i omega projekta u koji će uložiti milione dolara.
Potez se ispostavio kao istorijski ne samo po Čejsa i HBO, već i po samu televiziju. Jer bez “Sopranovih“ ne bi bilo serija kao što su “Mad Men“, “Breaking Bad“, “Succession“…