Scena
22.04.2026. 22:26
Scena
23.04.2026. 23:21
Silvana Hadži-Đokić
"Zakopani džin“
Preporuka za čitanje: Bajka o izgubljenim sećanjima
Kazuo Išiguro rođen je 1954. u Nagasakiju. Potiče iz samurajske porodice. Kao šestogodišnjak, dolazi sa roditeljima u Veliku Britaniju, gde i danas živi. Čitav njegov književni opus situiran je između ta dva sveta, dve različite kulture koje se dramatično sudaraju i na osoben način dopunjavaju u njegovim knjigama.
Bio je nominovan za Bukerovu nagradu četiri puta. Dobija je 1989. godine za "Ostaci dana“. Roman "Neutešni“ dobio je Čeltenhemsku nagradu za književnost. U anketi iz 2006. godine sprovedenoj među književnim kritičarima proglašen je za treći "najbolji britanski, irski ili roman Komonvelta od 1980. do 2005. godine“. Za knjigu "Slikar prolaznog sveta“, koja se jedina od Išigurovih knjiga odvija u Japanu, dobio je Vitbredovu nagradu, a časopis "Tajm“ je roman "Ne daj mi nikada da odem“ proglasio knjigom godine i uvrstio ga u svoj izbor "100 najboljih romana na engleskom jeziku objavljenih od 1923. godine“. Njegovi ostali romani: "Zakopani džin“, "Bledi obrisi brda“, "Klara i sunce“, kao i zbirka "Nokturna: pet priča o muzici i sutonu“, dočekivani su sa istinskim zanimanjem i pažnjom kod čitalačke publike, a njegov zaštitni znak je da nikad neće napisati sličnu knjigu, kao ekspert za sve žanrove.
Nesumnjivo je da je Kazuo Išiguro jedan od najvećih savremenih pisaca koji pišu na engleskom. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2017. godine. U obrazloženju nagrade Švedska akademija opisala je Išigura kao pisca "koji je u romanima velike emocionalne snage otkrio ponor ispod našeg iluzornog osećaja povezanosti sa svetom“.
Rimljani su davno napustili ostrvo i Britanija sve više propada. Ali ratova, koji su nekada bili tako česti, više nema. Brite i Saksonce ujedinio je kralj Artur i vitezovi okruglog stola. Aksl i Beatris, dvoje starijih Brita, smatraju da je konačno došlo vreme da krenu kroz zemlju magle i kiše i posete sina koga godinama nisu videli i jedva da ga se uopšte i sećaju. Zar to nije neobično, gotovo uvrnuto? Znaju da će se na tom putu suočiti sa mnogim opasnostima, ali ne znaju kako će se njihov put odraziti u tamnim i zaboravljenim kucima njihove ljubavi. Takođe ne znaju da će im se na putu pridružiti saksonski ratnik, odbačeno siroče i vitez – svako od njih, poput Aksla i Beatris, izgubljen u potrazi za sopstvenom prošlošću.
U jednom intervjuu o "Zakopanom džinu“ veliki pisac se osvrnuo na pripreme o knjizi, tekst ispod originalnog teksta i obrazložio svoje razmišljanje: u staroj Jugoslaviji koja je bila zemlja dembelija u kojoj su susedi živeli u miru i ljubavi, buknuo je rat do istrebljenja, isto je i sa situacijom pre i posle aparthejda u Južnoj Africi, sa genocidom u Ruandi. To je ta izmaglica koja nas lišava sećanja. Išiguro je naveo samo najnovije primere o kojima je razmišljao, a poznato je da se istorija ponavlja. Zato roditelji ne mogu da se sete svoje dece, svoje prošlosti, ne zbog bajkolike arturovske i tolkinovske Engleske, to je zaborav koji liči na pokrov crnog đavola, koji se raduje razmiricama, ratovima između ljudi i narodima koji su imali, ali više nemaju svoju prošlost.
Zaboravu ne doprinose bauci, zmajevi, džinovi i bića iz tame. Zaboravu pogoduje kratko pamćenje ljudi. Ovaj se roman mora pročitati jer je aktuelan zbog sveta u haosu. Čitajte ga kao bajku jer ćete tako sačuvati svet. Verom svojom.
I budite uvereni da se ne radi o svetu epske fantastike. Radi se o realnosti koju živimo, kroz ovu i iščezle civilizacije.
Komentari
