Jidiš – mastilo pogroma

Isak Baševis Singer: „Crvena Kejla“; prevodilac: Igor Cvijanović; izdavač: „Dereta“

Kako se David, oličen u Isaku Baševisu Singeru, suprotstavio Golijatu, odnosno Hitleru? Šta je bio njegov kamenčić, kojim je usmrtio nepobedivog diva? Njegovo oružje bilo je jidiš, maternji jezik. Čak i kad je emigrirao u Ameriku, nije pisao na engleskom, obezbeđujući sebi široku čitalačku publiku, već je nastavio da piše na jidišu. Po njegovom osećanju, da je zaboravio jidiš i nastavio da piše na engleskom, pomogao bi Hitleru da dovrši njegov zluradi posao.

Isak Baševis Singer rođen je 1902. godine u selu Leoncin kod Varšave, koja je bila tada glavni grad pokrajine u Ruskom carstvu. Otac mu je bio rabin i sudija, a njegova majka bila je kćer rabina. Imao je stariju sestru Ester i starijeg brata Jošuu, koji su oboje bili pisci. Otac je bio predstavnik sedme generacije rabina u svojoj porodici, verski autoritet i duhovni vođa u lokalnoj jevrejskoj zajednici.

Jedinstvena atmosfera predratne ulice u kojoj je živeo može se naći u mnogim njegovim delima, pa i u romanu „Crvena Kejla“. Naziv joj je bio Krohmalna. U njoj je obitavao običan svet: zanatlije, krojači, krznari, prodavci voća, vodonoše, sluge. Jevrejski kalendar, praznici, trpeza, običaji, način života, rekonstruisani su iz prve ruke. Na trgu u blizini sinagoge i hasidskog učilišta okupljali su se lopovi i prostitutke. Stan u kome su Singerovi živeli nalazio se u Krohmalnoj broj deset, u oronuloj zgradi s mračnim stepeništem i škrtim svetlom uljanih lampi. Danas te ulice više nema, čitav kvart je uništen u nacističkom bombardovanju 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Gradovi i himere

Godine 1935, Singer je, bežeći od nacizma, emigrirao u Sjedinjene Države, gde je preuzeo posao novinara i kolumniste u jevrejskom dnevniku  „Forvard“. U trenutku kada je napustio Varšavu, sa pedeset dolara u džepu, vozom je morao proći kroz Nemačku u kojoj je već bilo sedam koncentracionih logora. Učinio je to, ne znajući, na Hitlerov rođendan, tako da niko nije kontrolisao pasoše putnicima. Tomas Man i Bertold Breht već su zgroženi napustili Evropu. Isak Baševis Singer došao je u Njujork kod brata 1935, naoružan sveže objavljenom kopijom svog debitantskog romana „Sotona u Goraju“.

Jedno vreme je sebe smatrao izgubljenim u Americi, beznadežnim, što opisuje u romanu „Crvena Kejla“. Mladi par odbegao u Ameriku, dvadesetdevetogodišnja jevrejska kurva Kejla Lea Kuperminc plamenocrvene kose, napustivši muža svodnika Jarmija Trna, podelila je sudbinu i postelju sa deset godina mlađim rabinovim sinom Bunimom. Par ljubavnika je živeo teško i bedno, zimi bez grejanja, u teškoj nemaštini i svakodnevnoj oskudici. Obećana zemlja bila je laž. Bilo je momenata kada su žudeli da umru zajedno.

Singerov stariji brat Jošua bio je pisac, toliko uspešan da je u Americi četrdesetih godina spominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Njegova starija sestra takođe je napisala dva izvanredna romana. Čitavog života patila je od epilepsije. Najmlađi brat, konačno, postao je rabin. No, pre no što je zaista uspeo da se bavi pozivom koji je odabrao, nestao je sa majkom u Kazahstanu, u pogromima. Deportovani su vozom, u stočnim vagonima. Gubitak majke Singer nikada nije preboleo. Posle očeve smrti, progonilo ga je osećanje krivice.

Godine 1945, godinu dana nakon iznenadne smrti svog starijeg brata, Singer je počeo da objavljuje u nastavcima veliki istorijski roman na jidišu, „Porodica Moskat“, koji se na engleskom jeziku pojavio 1950.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Od sufija do Rumijevih derviša

Celokupno Singerovo delo je posvećeno Jevrejima istočne Evrope koji su živeli po getima i jevrejskim emigrantima u Americi. Izborom maternjeg jezika dugo je bio osuđen na vrlo uzak krug čitalaca jidiša.

Posle objavljivanja pripovetke „Gimpel Luda”, 1953. godine, u engleskom prevodu Sola Beloua, na velika vrata ulazi u svetsku književnost. Prevode ga sve više, već sredinom šezdesetih jedan je od najpopularnijih pisaca u Americi. Svetsku slavu stiče dobijanjem Nobelove nagrade 1978. godine.

Autor je više zbirki priča, poput čuvene „Metuzalemova smrt i druge priče”, i slavnih romana, prevedenih i na srpski: „Mađioničar iz Lublina”, „Sotona u Goraju”, „Ludak”, „Neprijatelji”, „Rob”, „Senke na Hadsonu“, „Crvena Kejla“, kao i autobigrafskog dela „U sudnici mog oca”. Prevodio je Mana, Hamsuna, Remarka na jidiš.

Baševis, koji je tendenciozno ograničio svoje pisanje na jevrejske enklave u Njujorku i Majamiju, uprkos tome, postao je poznat po prevodima svojih romana na engleski zahvaljujući ličnom angažovanju pedesetak prevodilaca, uglavnom žena. Sve će vam biti jasnije ukoliko pogledate njegov autobiografski film „Muze“.

Drugi svetski rat nije izbrisao poljske Jevreje zauvek, zahvaljujući Singeru. Jidiš, kojim govore njegovi junaci, postao je pravi rudnik zlata, merilo čovečnosti. Zahvaljujući njemu, napisano o poljskim Jevrejima nije postalo Roršahova mrlja. Nije ih progutao zaborav i nisu završili u carstvu smrti. Živi su, življi su od nas. Od vreline njihove puti ledeni prsti će se ugrejati.