Roman tirada

Svet je ugledao 1821, u živopisnom Ruanu, gradu u kojem se sudilo Jovanki Orleanki, gde je njegov otac bio renomirani načelnik hirurgije lokalne bolnice, a oni živeli u jednom njenom krilu, zajedno sa pacijentima, njihovim dijagnozama, uvek pomalo omamljeni jakim dezinfekcionim sredstvima i mirisom lekova.

U Parizu je studirao pravo. Zajedno sa Viktorom Igoom obilazio je Pirineje i Korziku za vreme letnjeg raspusta. Nakon šest godina univerzitetskog života i fatalno jakog epileptičnog napada, napustio je studije i prestonicu.

Putovao je isprva po Bretanji, potom do Bliskog istoka, u daleku Kartaginu. Sa Maksimom de Kampom, svojim prijateljem, obišao je Englesku, Grčku, Egipat, Bejrut, i zaljubio se u Mediteran.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Legenda o ljubavi

Na imanju pored Sene, nadomak Ruana, živeo je sa svojom majkom, pripadnicom jedne od najstarijih normanskih porodica, sestričinom i njenom dadiljom, sa kojom je bio u diskretnoj dugogodišnjoj vezi.

Nije se ženio. Jedinu ozbiljnu vezu ostvario je sa spisateljicom Luiz Kolet. Njihova ljubav je potrajala osam godina i naposletku, kada je prestala, u krilo teoretičara književnosti stuštila je njihovu obimnu prepisku o velikim temama njihovog vremena i o univerzalnim pitanjima.

Osim Luiz Kolet, Flober je voleo i prostitutke, naročito na putovanjima – o njima takođe znamo iz pisama prijateljima. Pominje i vragolaste dečake. Kasnije, nakon raskida svoje jedine zvanične veze, imao je niz ljubavnica, a najpoznatija je veza sa dadiljom njegove sestričine, koja je živela u njegovom domu i bila mu pristupačna.

Na primer, poznanstvu sklopljenom u Istanbulu pripisao je svoj prvi šankr na penisu (naočita otvorena rana, vesnik prvog stadijuma sifilisa) – suvenir, koji mu je vremenom došao glave. I samovanje i bezbračnost izabrao je verovatno iz ovih razloga.

Najpoznatija dela: „Sećanja jednog ludaka“, koje je napisao kao šesnaestogodišnjak, nenadmašna „Gospođa Bovari“, „Salambo“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Iskušenja Svetog Antonija“, novela „Novembar“ i roman groteska „Buvar i Pekiše“, objavljen posthumno.

Kao što portretistu Dijega Velaskeza, koji je napustio grandiozne i religijske teme, počevši da slika svet oko sebe, nazivaju slikarem za slikare, tako je i Flober, istinski majstor svog zanata, pisac za pisce. U njegovim romanima nema pripovedača koji vam suflira šta ćete da mislite o postupcima i ličnostima njegovih junaka. Nema insinuacija. Čitalac je u neposrednom kontaktu sa svojim junakom. Uranja u njegovu psihu kao u bazen. I nema šanse da iz njega izađe suv.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Groblje živih

„Buvar i Pekiše“ je roman burleska, tirada koja se ni časa ne stišava, urnebesna pastorala i pastoralni urnebes, satira o mediokritetima, čak glupacima koji misle da kupovinom knjiga mogu da kupe sebi pamet i razumevanje.

„Buvar i Pekiše“ je antiteza romana „Gospođa Bovari“, u kojoj caruju učmalost i dosada, dok u poslednjem Floberovom remek-delu provejava akcija. Čini vam se da će vam knjiga ponekad eksplodirati u rukama. Sile trenja i usijanja stoje nasuprot ustajaloj močvari i vazduhu bez daška i treptaja, u kojima se davi Ema Bovari, čekajući pravog muškarca, hrleći ka sopstvenoj propasti.

Flober pokazuje majstorstvo u pripovedanju i ne ponavlja se proizvodeći uvek iste junake. Svaki njegov roman jedinstveno je štivo.

Ema, zatrovana trivijalnim romanima poput predatora, traži ljubavnika, sa kojim će da prevari svog besprekornog, a smrtno dosadnog muža, dok Buvar i Pekiše, bez obzira na silne knjige koje čitaju, iz svih oblasti ljudskog znanja, iz svojih dogodovština i avantura izlaze sve gluplji, svedočeći da su kao kamenito tle iz priče o sejaču i semenu. Takvo će seme odmah da iznikne, kao što oni živnu sa svojim novim idejama, a kad ga obasja sunce, uvenuće, budući da nema korena. Ili su kao seme palo u trnje, koje nestaje zauvek ugušeno i zapreteno.

Roman počinje upoznavanjem dva sredovečna pariska mastiljavka, činovnika, za vreme pauze za ručak, na klupi u parku. Od trenutka kad su se sreli, odabravši isto mesto za predah od nesnosne žege, budući da su obojica samci, postaju nerazdvojni.

Kad jedan od njih dvojice dobije neočekivano nasledstvo, oni kupuju imanje u provinciji, pokazujući ovom svojom odlukom Floberov prezir prema Parizu, koji on ne vidi kao grad svetlosti, već više kao simbol učmalosti i sivila, kao smrdljivu dušegupku u kojoj živi samo onaj koji mora, jer nema drugu opciju.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Jidiš – mastilo pogroma

Oni su novi seljaci, došljaci niotkuda, koji ne poznaju selo i koji se seoskom životu uče iz knjiga. Umesto da uče iz ličnog i tuđeg iskustva, prilagođavajući se seoskim običajima, pretvaraju selo u pozornicu za njihove kerefeke. Za nepodopštine i trivijalnosti.

I dok kod „Gospođe Bovari“ nema događaja, ovde, u romanu „Buvar i Pekiše“ oni prestižu jedan drugi, i čini se da će se utopiti u demonstraciji neumorne ljudske gluposti, kao muve u medu.

Neodoljivi floberovski tandem, junaci Buvar i Pekiše, poput Servantesovih likova, jurišaju na vetrenjače, koje samo oni vide. Između stvarnosti i opsene.