Strip crtač

Stevan Subić: "Tehnologija ne može da ugrozi osećanja ljudske duše"

Za strip crtača i likovnog umetnika Stevana Subića slobodno se može uzeti ona čuvena krilatica “svetski, a naš“ jer je ovaj rođeni Zrenjaninac već stekao ime i reputaciju u strip stvaralaštvu Evrope, ali i Amerike.

Posle rada u najpoznatijoj italijanskoj strip produkciji “Boneli“ Stevan je slavu stekao i u Sjedinjenim Državama gde je radio na serijalima poput Tarzana i Konana, da bi konačno ušao i u redove čuvenog izdavačkog giganta “DC komiks“ i nacrtao album o Betmenu, tačnije njegovom protivniku Zagonetaču.

Krajem prošle godine pojavio se i srpski prevod stripa “Zagonetač: Godina prva“ u izdanju “Čarobne knjige“, a u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Stevan Subić govori o svom radu, međunarodnom uspehu i kako vidi budućnost stripa kao umetnosti i dela svetske industrije zabave.

Otkuda ta ljubav prema stripu, prve ste stripove počeli da stvarate već kao šestogodišnjak?

“Pitanje od milion dolara. Zaista nije lako dati jednoznačan odgovor. Mislim da je uvek reč o neobičnom sticaju okolnosti, da se u blizini nalazi neko od bližnjih kome ovaj izraz nije stran, da postoje situacije u kojima se dete može sresti i biti upućivano na ovaj medij i najvažnije – talenat. Naravno, tu možemo sada listu proširiti velikim brojem dodatnih faktora koji i te kako imaju važne uloge u stasavanju kako vreme odmiče, međutim, za taj inicijalni, formativni period, izdvojio bih ovih par. U mom slučaju stripovi su sa mnom od ranog detinjstva, pričanje priča zapravo. Od geometrijskih, nepravilnih oblika bez očiglednog smisla koji se kreću po listovima papira tražeći se, kako sam odrastao, i taj tok misli i osećanja koji se ispredaju crtanjem iskristalisao se te danas, mogu reći da je to oduvek bio jezik stripa. Tada to, naravno, nije mogao biti. Sve do mojih osam-devet godina kada sam počeo da radim upravo ono što strip jeste, slaganje slika u strane, a po svojim pričama.“

Na kojim ste autorima i junacima odrastali, ko su bili Vaši uzori u mladosti?

“To je svakako bila italijanska produkcija. Tada, naravno kada sam se prvi put susreo sa njima, niti me je zanimalo, niti sam mogao znati više o tome ko su autori. Čak ni imena junaka, koje sam isprva samo gledao, nisam znao. Nije mi bilo to bitno. Kao detetu su mi same impresije bile daleko važnije i one poniru dublje u pažnji od imena ili samog teksta. Kada sam pošao u osnovnu školu i počeo sa čitanjem, i taj sloj stripa se otvorio, pa su tu isplivavala imena poput Zagora, Teksa, zatim Martija Misterije, Dilana Doga... Susretao sam se sporadično i sa pojedinim izdanjima čuvenih jugoslovenskih strip revija, te moćne reke jugoslovenskog strip izdavaštva, ali nekako se na njima nisam zadržao previše. Iako je tu bilo francuskog i mnogo više američkog stripa, oni mi prosto nisu bili dovoljno ili dostupni, ili zanimljivi, ili oba.“

Sa 19 godina napuštate crtanje stripova. Zašto?

“Životne okolnosti su se tako poređale u jedan zbijeni zid koji tada nije bilo smisla preskakati, bio je previsok. Pošao sam drugim pravcem i nastavio život ostavivši za sobom sve što sam do tada nacrtao, naučio o crtanju i stripovima uopšte. Za ono što nam je namenjeno ponekad je potrebno vreme da bismo do toga došli, a to mogu biti poveći izazovi za strpljenje, nadahnuće. Prekinuo sam sa stripovima bez osvrtanja, ali se nisam nikada isuviše udaljio od same umetnosti pošto sam nastavio sa pisanjem, uređivanjem radio-emisija, fanzina… Nikada zaista nisam prekinuo tu vrpcu, sponu sa stvaralaštvom sa kojom sam odrastao, krećući se polako, godinama i poprilično daleko od stripa da bi se moglo činiti kako se nikada više prosto ne možemo sresti.“

Bili ste scenarista za radio-emisiju “Muholovka“. Šta je za vas radio predstavljao kao medij?

“U svojoj suštini, strip. Pisao sam za svoju emisiju na način na koji sam otkako znam za sebe radio na svojim crtežima, prizorima, scenama, dečačkim stripovima…’Muholovku’ sam stvarao kao da pišem i crtam strip koji se sluša. Zapravo, od 2001. do 2008. sam, napustivši strip, radio svoju radijsku formu stripa, da bi se te 2009. kada sam odlučio da je sa radiom sve rečeno, baš tada i vratio svojoj, u umetničkom smislu, prvoj i najvećoj ljubavi, stripu.“

Na Salonu stripa 2009. godine osvajate nagradu za strip “Bruk Halabrin“. To Vas je praktično vratilo u “devetu umetnost“?

“Moglo bi se reći. Mnogo toga se u tom periodu prve polovine 2009. namestilo tako da mi oteža povratak posle devet godina izgnanstva iz stripa. Čak i sama predaja rada na konkurs u SKC-u bila je otežana pa sam stigavši do vrata te ustanove poslednjeg dana roka za predaju radova shvatio da se SKC renovira i da nemam kome da svoj rad ostavim. No, o koncu je taj strip probio svoj put do Salona stripa i, ovenčan tada nagradom sponzora festivala, meni i te kako dao do znanja da put na koji se vraćam ima nešto u daljini za mene.“

Kako je došlo do saradnje sa čuvenom italijanskom kućom “Serđo Boneli“ kada ste postali jedan od crtača serijala “Adam Vajld“?

“Čuveni Đanfranko Manfredi, scenarista serijala, imao je uvid u neke moje crteže, da bi se, odvažan i odlučan da osveži ’Bonelijevu’ produkciju sa jednim ili dva sasvim nova neafirmisana umetnika, u tom trenutku on odlučio da jedan od te dvojice budem ja. I-mejl koji mi je stigao na pola letovanja 2012. godine promenio je moj život i otvorio vrata sasvim novim izazovima. Zaista volim i poštujem ovog barda italijanskog stripa, milanskog džentlmena. Retki su ljudi sa toliko budnom pronicljivošću i smelošću.“

Da li je bilo planova da osim Adama Vajlda radite i na nekim drugim “Boneli” serijalima poput Zagora ili Dilana Doga?

“Sarađivao sam deset godina sa ’Bonelijem’ i sa ovom izdavačkom kućom objavio četiri naslova u Italiji, koji su mi svi do jednog izrazito dragoceni i dragi. Na svakom sam uživao stvarajući ga baš kao da stvaram omiljenog junaka za sebe u tom trenutku. Moram priznati da me nisu privlačili naslovi poput Teksa ili Zagora, mada sam veliki fan Dilana Doga i u nekoliko navrata sam imao ponude koje su išle u pravcu rada na istraživaču noćnih mora.“

Nakon “Bonelija“ saradnju započinjete sa francuskom kućom “Delkur“ stripovima “Morijarti“, “Konan“ i “Tarzan“. Kakva su to iskustva bila?

“Vrlo važna. S druge strane, po mnogo čemu veoma drugačija od rada na italijanskoj sceni. U Francuskoj sam uradio i objavio pet knjiga do danas sarađujući sa vodećim evropskim izdavačima poput ’Glenata’, sa kojim sam radio na Konanu, ’Soleila’ sa kojima sam radio na Tarzanu i Delkuru sa kojima sam objavio dve knjige Šerloka Holmsa i jednu koja se bavi velikim požarom 1666. godine u kome nestaje tadašnji London. Na nivou škola i baština ’devete umetnosti’ u Italiji i Francuskoj, postoji dosta razlika i podudarnosti. Razlike su pak poprilične, što doprinosi i razlikama u iskustvu stvaranja na ovim scenama. Ugrubo, italijanski pristup je dominantno u crno-belim izdanjima, manjeg formata i mesečnim epizodama sa serijama koje traju decenijama, dok je francusko izdavaštvo, mislim isključivo na sekvencijalnu umetnost, određeno kolornim stripovima, većeg formata, ekskluzivnije štampe, tematski koji se zbrajaju na godišnjem nivou u toj zemlji na oko 5.000 nezavisnih naslova godišnje. Sasvim drugačije prilike vladaju u toj zemlji, koliko sa stanovišta izdavaštva toliko i sa stanovišta publike. Publika u Srbiji je u prilici da posvedoči tim razlikama i sama potraži kom pravcu je sklonija zahvaljujući izdavačima poput ’Makonda’ koji je preveo i objavio kod nas mog Konana i Tarzana, zatim “Veselog četvrtka’ koji je preveo jedan od meni omiljenih italijanskih naslova koje potpisujem, ’Le Storie’ knjigu, kod nas prevedenu kao ’Treći dan’.“

Kao kruna dosadašnje Vaše strip karijere došao je i ugovor sa američkim gigantom DC i rad na “Zagonetaču“, prednastavku filma “Betmen“ Mela Rivsa. Koliki je to bio izazov za Vas?

“Rad na naslovima ovog tipa je u polju stripa i ilustracije možda i najzahtevniji. Neophodno je zaista veoma puno znanja i iskustva, stasalih veština kako bi se ovakvi naslovi pravilno izveli, ne toliko zbog očiglednog publiciteta koji instantno izazivaju kod najšire svetske publike, već i zbog toga što spajaju dve gigantske industrije zabave u jednoj tački. Impresivno iskustvo, retko neobično i inspirativno. Privilegija raditi sa glumcem kalibra Pola Dejna samo po sebi je iskustvo koje zasenjuje sva prethodna, mislim to i kao umetnik, ali i kao veliki fan Polovog stvaralaštva. Zaista sam ponosan na naslov koji smo stvorili radeći na knjizi tesno u periodu od preko godinu i po dana. O koncu, kada je prvi trejd objavljen u Americi, omnibus koji objedinjuje svih naših šest epizoda u ekskluzivnom izdanju, saznali smo da se naša knjiga našla na ’Forbsovoj’ listi deset najvažnijih grafičkih romana za 2023. godinu. Veliki izazovi su preduslov stvaranja nečega u šta istinski verujete. Naročito ako je u pitanju Betmen.“

Pre tri godine proglašeni ste za ličnost godine u Zrenjaninu u oblasti kulture. I pored mnogih svetskih nagrada, čini se da je nagrada sugrađana nekako najdraža?

“Veoma mi je draga, dabome. U mom malom rodnom gradu, u poslednje dve godine podstakao sam pažnju sugrađana te tako sada na događajima koji se bave stripom dolazi sve veći broj ljudi, mahom mlađih. I to je nešto čime sam iznad svega ponosan na svoj grad. Svako priznanje i podrška koja dolazi od rodnog grada ima to naročito mesto u životu svakog stvaraoca. Na promociji srpskog prevoda ’Zagonetača’ u Zrenjaninskom muzeju pre nekoliko nedelja salon je bio pun posetilaca, da bih pre desetak dana u Zrenjaninskoj biblioteci na svom prvom predavanju u rodnom gradu imao čast da govorim pred punom velikom salom tog divnog zdanja i beskrajno važne ustanove. To su iskustva koja slobodno mogu za sebe intimno nazvati priznanjima.“

Kako objašnjavate fenomen japanskih mangi stripova ne samo u Srbiji, već i u celom svetu?

“Efikasnost tog formata leži u brzini produkcije koja je bezmalo industrijalizovana i selekciji tema koje žanrovski i sadržajno pogoduju mlađoj publici, mislim na mlade danas i njihove potrebe. Zanimljiv je i podatak koji sam dobio u Francuskoj tokom turneje koju sam imao 2022. godine. Potpisujući svoje knjige širom Francuske u većini prestižnih knjižara gde sam gostovao, rečeno mi je manje-više isto – da je publika mangi dosledna i posvećena, u velikom broju, do uzrasta od nekih 20 do 22 godine i da zatim, kao po pravilu, počinju da čitaju tradicionalan evropski ili američki strip. Opet, prodaja mangi ne utiče na prodaju ostalih stripova, prosto je to ta nova publika. Nisam čitalac mangi, ali ih podržavam i slavim kao format, najpre zbog toga što oživljava ’devetu umetnost’ čineći je na razne načine atraktivnom za današnje mlade i najmlađe čitaoce.“

Ima li strip kao medij i industrija zabave budućnost ili će nove tehnologije i AI uništiti “devetu umetnost“?

“Dokle god bude bilo umetnika s velikim U, onih posvećenih duša koje iz sebe istiskuju nedodirljivi kvalitet, najpre na nivou narativa, istinskog kvaliteta koji je imun na protok vremena i smene trendova, do tada će biti i stripa ili nečega njemu srodnog. Umetnosti kao takve. Optimista sam, razume se. Tehnologija se razvija, neumitno grabi napred kao alat, ali dušu i emocionalno iskustvo, isprepletanost intelekta i intuicije, tu nesagledivu vertikalu ljudskog duhovnog, ona sasvim sigurno neće u doglednoj budućnosti dostići. Ukoliko je ikada, u nama dalekoj budućnosti, i bude bila dostojna.“

Zbog čega su manga stripovi toliko popularni u Srbiji