Miki Manojlović: "Moraš biti, a ne predstavljati"

Mnoge njegove uloge su antologijske, nagrađen je gotovo svim najprestižnijim nagradama. Najnovije priznanje dobio je krajem januara u Zagrebu, gde ga je publika, u okviru dodele nagrada "Zlatni studio“, proglasila glumcem godine za ulogu u filmu "Stric“.

Ovaj psihološki triler, koji su režirali David Kapac i Andrija Mardešić, premijerno je prikazan 2022. godine na filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je dobio i nagradu, prvu u nizu koje su potom usledile u Puli, Leskovcu, Smederevu, Nemačkoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Španiji… Istovremeno "Stric“ na IMDB sajtu ima ocenu 7,1 od najviše 10, što je takođe dobra preporuka onima koji ga još nisu pogledali.

Pitali smo Mikija Manojlovića, koji u ovom hrvatsko-srpskom filmu igra naslovnu ulogu, zajedno sa Goranom Bogdanom, Ivanom Roščićem i Rokom Sikavicom, kakav je utisak na njega ostavio "Stric“ nakon što ga je prvi put video i da li se poklapa sa mišljenjem o filmu koje je imao tokom snimanja?

"Film sam prvi put video u Karlovim Varima. Neke scene su izostale, zbog dužine trajanja filma, ali to nije nanelo nikakvu štetu, naprotiv. Mislim da su autori ’Strica’ veoma talentovani mladi ljudi, debitanti iako imaju 30 i nešto godina, u takvom filmskom vremenu živimo. Tužnom vremenu“, kaže u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“ glumac Miki Manojlović i dodaje:

"Debitanti bi trebalo da imaju dvadeset i nešto godina. Danas je mladost uskraćena nemaštinom i načinom finansiranja filmova kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, mada je u Hrvatskoj malo bolje. Oni imaju HAVC – Hrvatski audio-vizualni centar, koji je malo efikasniji, dok mi imamo glomazni neslobodni Filmski centar Srbije koji je ispostava Ministarstva kulture. Način na koji FCS odlučuje o finansiranju filmova je komplikovan. Na primer, Maja Miloš snimi film ’Klip’, a onda za sledeći film u neizvesnosti čeka sedam godina. Najbolji autori moraju dobijati pažnju Ministarstva kulture, a ne da ta institucija prebacuje odgovornost, pažnju i odlučivanje na više od 50 članova neke šarolike komisije kada se raspiše nov konkurs. Nemoguće je imati toliko kompetentnih osoba koje će odlučivati o vrednosti bilo čega u vezi sa filmom. Sastav tih komisija aktuelan je godinu dana ili dve godine, a onda dolaze drugih pedesetak. Dakle, tu se uglavnom smenjuje više od 100 ljudi i dolazimo do onoga – ’kada ja budem u komisiji, onda ćete vi proći i obrnuto’. Ne odnosi se to na sve, naravno, ali pritisak na članove komisija je velik. Bio sam deo toga, predsednik Upravnog odbora FCS-a, pokušao sam da to promenim krajem 2009. do 2011. godine, kao nestranačka ličnost, i otišao sam. Otišao sam kao neprepoznati napor. Ništa se nije promenilo ni tada ni od tada. Povećali su budžet, da, ali nedovoljno, i nije suština samo u novcu.

Suština je u stvaranju strategije domaće kinematografije, na osnovama umetničke slobode i načinu odlučivanja. Pre svega u shvatanju toga da je film jedna od reprezentativnih kategorija društva, a da bi se takav film dobio ne smete biti pod kontrolom, pod paskom, u slučaju FCS-a nepotrebnog Ministarstva kulture. Ako je ministarstvo kompetentno, onda neka ono radi strategiju i odlučuje, a ako nije kompetentno, neka se ne meša imenovanjem članova koji su uvek većinski i vladini, bez razloga imaginarno braneći zamišljene interese politike, bez obzira na to o kojoj se vladi radi. To je besmisleno. Duh, misao, trebalo bi da budu slobodni.“

O čemu se radi u nagrađenom filmu "Stric"

Festival na Paliću

Festival na Paliću

Scena 12.07.2022. 22:15

O čemu se radi u nagrađenom filmu "Stric"

Autori filma, Andrija Mardešić – scenarista i reditelj, kao i David Kapac – reditelj, kažu da ste ne samo rado prihvatili da igrate Strica, već i da ste im bili podrška tokom njihovog višegodišnjeg truda da prikupe finansijska sredstva za realizaciju ideje. Šta je bio Vaš motiv za to – dobar scenario ili prilika da pomognete mladim autorima, s obzirom na to da ste i sami nekada bili početnik i da ste dobili šansu? Pre svega u seriji "Grlom u jagode“, koju ste snimili zajedno sa kolegama koji su bili veoma mladi. Reditelji, na primer, Srđan Karanović – 29 godina, a Rajko Grlić 31.

"To je moj odnos prema mladima generalno, ali sada se živi u vremenu koje je drugačije u odnosu na ono kada sam ja bio početnik. Televizija je tada imala samo dva kanala i nije bila hipnotičko ili sedativno sredstvo, program nije bio primarno informativnog karaktera, već su postojali i programi za decu, školski program, koji je neuporediv sa današnjim. Na Trećem kanalu sada, doduše, možemo da vidimo dobre stvari i to cenim, ali generalno Televizija Beograd, današnji RTS, imala je urednike koji su bili svesni ovoga što sam vam prethodno rekao, pa su prepoznavali talente, davali ljudima od 22, 23, 24 godine da rade kratke, dokumentarne filmove i emisije. Tako su svoju šansu dobili, između ostalih, Karanović, Grlić… Tako su formirani budući veliki reditelji. A ko im je davao šansu? Zora Korać u Beogradu, Nola u Zagrebu. Sećate se tadašnjeg Dramskog programa? Svakog utorka i ponedeljka emitovale su se televizijske drame i to je bilo fantastično, ali toga više nema zato što na mestima urednika više nema kalibra urednika kao što su, između ostalih, bile Nola i Korać.“

Film "Stric“ pretenduje da bude regionalni hit i to se moglo naslutiti još i tokom prikazivanja na festivalima. U Karlovim Varima, na primer, publika je unosila plastične stolice u salu jer nije bilo dovoljno mesta za sve koji su želeli da vide film, ali i Vas. Da li Vas je iznenadila spoznaja da ste u Češkoj velika zvezda?

"Nije. Zvučni neskromno, ali nije me iznenadilo.“

Reditelji i scenaristi "Strica“ nisu krili da su imali tremu zbog saradnje sa Vama, pre svega iz straha da li će opravdati poverenje koje ste im ukazali. Da li glumac poput Vas, koji iza sebe ima zavidnu filmsku i pozorišnu karijeru, ali i nagrade i priznanja za svoju umetnost, koji je počasni doktor Evropske filmske akademije, možda takođe ima tremu uoči premijere svog novog filma ili pozorišne predstave?

"Naravno, mada ne znam u vezi sa tremom koji su to hemijski procesi u organizmu, koji se hormoni luče, šta uzrokuje ubrzani rad i preskakanje srca, šta u vama budi tu odgovornost i brigu da sve bude najbolje moguće. U pozorištu sam otkako znam za sebe, još kao beba, a zatim naročito od svoje 16. godine, i prolazeći kroz sve procese upoznavao sam i otkrivao sebe, a to činim i sada. Mislim da sam jedna retorta, da vršim strahovit eksperiment sa samim sobom. Naročito na sceni, u tom kondenzovanom, energetski nabijenom trenutku koji kratko traje, vi osećate da su život i smrt jako blizu. Dokaz života i dokaz nestajanja u isto vreme.“

Kažete da i dalje otkrivate sebe kao glumca. Da li u tom otkrivanju i dalje postoje neki izazovi, neostvareni, možda neki glumci ili reditelji sa kojima biste želeli da sarađujete? Mnoge Vaše kolege ističu da im je bila čast da dele kadar sa Vama, sarađivali ste sa mnogim velikanima evropskog i svetskog filma i pozorišta (Paolo Mađeli, Piter Bruk, Katrin Denev…), ali sa kime bi Vama sada bila čast da stanete zajedno na scenu ili pred kameru?

"Ćerka mi je jednom rekla kako je pročitala moju izjavu, ’vrlo neskromnu’, a koju ću ja sada potvrditi, o tome da sam u svojoj 35. godini zatvorio krug smisla i razmene sa ljudima na teritoriji bivše Jugoslavije koji su me privlačili, a i ja njih. Posle je počeo drugi krug i postalo je sve poznato, a kada je poznato onda više nije zanimljivo. Moja ćerka je rekla da je to neskromno, ali šta da radim. Tako je. Ne postoji neko za koga bih ja sada rekao – izazov mi je. Takozvana gluma, ta refleksija na postojanje uopšte, na pojavnost života, neobjašnjiv je pojam. Ona je velika duhovna unutarnja mono disciplina, ali ona i meandrira, ona se menja, ne postoji nikakvo pravilo. Ono što sam shvatio, verovatno zahvaljujući tom trajanju u garderobama pozorišta, dok sam bio mali, pa kasnije… shvatio sam da je gluma, definitivno, ta pojava koja može biti veoma ozbiljna duhovna disciplina, veoma duboka stvar i zaista može postati umetnost kada se oslobodi. Samo tada kada ste slobodni, ali ne besprizorno slobodni i bez ideje, vi možete biti kreativni. Zašto vam ovo sve govorim? Zato što je svaki sledeći proces sasvim nov, on nema ništa sa onim prethodnim, a što manje znate u vezi sa novim, to je bolje. Nije dobro da imate predznanje o tome kako će taj proces teći jer onda to više ne bude istraživanje, ne bude samoispitivanje, ne bude kreativno, već… tako… bude posao. Meni gluma nije posao. Meni je gluma način života.“

Paolo Đenoveze: "Laž je veliki deo naših života"

Intervju

Intervju

Scena 11.03.2022. 08:10

Paolo Đenoveze: "Laž je veliki deo naših života"

Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju

Ekskluzivno za "Ekspres"

Ekskluzivno za "Ekspres"

Scena 12.07.2021. 15:31

Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju

Foto

Den Tana: Od fudbala do Holivuda

Intervju

Intervju

Život 16.12.2022. 10:32

Den Tana: Od fudbala do Holivuda

Poznato je da ste odbili Stivena Spilberga. Da li, s druge strane, postoje uloge koje ste prihvatili, a kasnije ste se zbog toga pokajali?

"Njega sam odbio kao producenta, ne kao reditelja. Što se tiče toga da li postoje uloge zbog kojih se kajem – ne, ne postoje. Neki kompromisi koje sam radio bili su zbog love, morao sam. Inače ne. Evo, pre neki dan mi se desilo da sam odbio jednu ulogu. Trebalo je da idem u Portugal da snimam sa rediteljem koji nije bilo ko, ali sam rekao – ne. Poslušao sam svoj instinkt.“

Vaša "Radionica integracije“, udruženje koje se bavi uključivanjem slepih i slabovidih ljudi u svakodnevicu, jeste sjajna ideja. Realizovali ste mnoštvo odličnih projekata. Šta se sada dešava sa tim?

"Ništa se ne dešava i to već sedam godina. Srušen je objekat koji smo koristili u Savamali. Novi, u Savskoj broj 9, na drugom spratu, nije bio papirološki objedinjen, uspeli smo da sredimo društveno vlasništvo, ne znam kojom snagom i upornošću. Znate, dok je drug Tito bio živ, postojala su zločinačka udruženja, grupe, u okviru preduzeća kao što su na primer ’Jugoeksport’, ’Simpo’… imali su velike zgrade na koje su pikirali neki tipovi i potom ih uzimali na zakup, delove upisivali u katastre i zato je u opštinama bio haos. Administracija gradske skupštine Beograda se dve i po godine borila sa tim i izborila se, kada je reč o papirima objekta za ’Radionicu integracije’. Za sve te godine, a i danas, mi smo sami finansirali ’Radionicu’, struju, vodu… imali smo više od 400 različitih događaja koji su bili namenjeni ljudima sa hendikepom, uspešno realizovanih događaja. A onda je raspisan tender na osnovu jednog ozbiljnog i veoma složenog projekta koji nije stvar luksuza već neophodnosti. Preduzeće ’Morava D.O.O.’ je dobilo tender, počeli su da rade i nestali su. Baš danas sam prošao tuda i video da su sklonili i kran koji je tamo bio. Otišli su sa 11 gradilišta u Srbiji, a niko ne zna gde su nestali. Tu je neka direktorka koja je obećala da će platiti dugove struje, vode, svih naknada za vreme njihovog rada u objektu koje je misteriozna ’Morava D.O.O.’ – kao regularni izvođač radova dobijenih na tenderu – bila dužna da plaća, ali ćemo morati opet mi da platimo. Potrebno je da se napravi novi tender i da neko novo preduzeće preuzme gradilište. Ja ću to dovesti do kraja. Kad? Ne znam, ali ću isterati jer smo ’Radionici’ davali sebe, svi ljudi koji su u tome učestvovali, a njih nije malo. Davali smo sebe i svoj novac. Ako ne uspemo ovde, možda ćemo to uspeti da napravimo u nekoj drugoj zemlji.“

Jedan od Konfučijevih aksioma je: "Ako želiš sebe da uzdigneš, uzdigni druge.“ Danas je retkost ono što Vi činite, ne samo u vezi sa "Radionicom“, već i da stanete iza svojih kolega i prijatelja. Da li ta sloboda polazi iz vaspitanja ili životne ostvarenosti i sigurnosti u sebe, i zašto je danas toga tako malo?

"Sloboda proizilazi i iz jednog i iz drugog – iz vaspitanja, ali i iz mog bića. Ne možete živeti samo ’u se, na se, i poda se’. Mislim, može, ali hajde onda da budemo… šumokradice. Mislim da treba drugima nešto dati, da je velika stvar ako to možeš. Ali ne mislim da uzdižući druge uzdižem sebe. Znate, često su me pitali da li, možda, u familiji imam nekog sa invaliditetom te se zato toliko trudim oko ’Radionice integracije’. Mislili su da imam taj senzibilitet iz nekog ličnog razloga. Ne, nije tako. Srećom nije.“

Jednom prilikom rekli ste da se glumačke tehnike uče u školama, ali da je dar ono što dobrog glumca diferencira od sjajnog i da je potrebno to tražiti u sebi tokom građenja uloge. Vama publika na dva sata veruje da ste Miki Rubiroza ("Grlom u jagode“), Mehmed ("Otac na službenom putu“), Rade Seljak ("Tajvanska kanasta“), Nikodim ("Vreme čuda“), Bajo ("Tuđa Amerika“), Taip ("Gipsy Magic“), Miki Rudinski ("Sok od šljiva“), svi tako različiti... Kako se transponujete u tu drugu ličnost?

"Ne znam to da vam kažem. Ja nisam čovek antena, nisam relej pisca ili reditelja. Ne. Gluma, to postojanje na sceni je – ili jesi ili nisi. Moraš biti, a ne predstavljati. Kako to postižem? Ne znam, svaki put je drugačije. Diklić me je podsetio na to da sam jednom rekao da postoje tri vrste glumaca: oni bez kojih se može, oni sa kojima se mora i oni koji su neophodni.“

Velikani našeg glumišta polako odlaze u večnost, a sa njima i duh pozorišta koji je bio obojen atmosferom koja se prenosila iz pozorišnih bifea. S obzirom na Vaše bogato međunarodno glumačko iskustvo, da li je u drugim sredinama tako, da li se i tamo prenose s kolena na koleno dogodovštine iz bifea u kojima su sedeli glumački bardovi ili je institucija pozorišnog bifea naš specifikum?

"Svuda postoje pozorišni bifei i saloni, od Zapada do Kamčatke, a po njima se može odmah zaključiti u kakvom je stanju to pozorište. To sam shvatio još kao klinac. Samo osetite atmosferu i sve vam je jasno – da li je tu zaista živo, površno živo, da li je možda navika. Ali, i to se menja. Nažalost. Menja se etika pozorišta. Kada sam bio u radnom odnosu u nekom pozorištu, uzimao sam neplaćeno odsustvo da bih nešto snimio. Na primer seriju o Vuku Karadžiću. Danas nove generacije, ne svi naravno, ne rade tako. Ja sam odrastao na tankom glumačkom hlebu svojih roditelja, znam šta znači nemati tezge. Da biste zadržali glumca u pozorištu morate da mu podignete platu jer će otići, a ne možete, nemate odakle – produkcija serija, na primer, toliko je velika da uvek mogu da snimaju. Tako nastaju dve štete – prema pozorištu koje ne može da sastavi repertoar, da podeli uloge jer glumci stalno nešto snimaju, kao i šteta prema samom sebi. Mladi glumac misli da kada ga je kamera snimila a publika, čiji je kriterijum drastično opao jer je godinama urušavan, prepoznala, takav glumac onda pomisli da je to što radi zaista gluma, da je nešto dobro. Potpuno pogrešno.

Dakle, etike više nema, odgovornost je sve tanja i tanja. S druge strane, pozorište takve glumce ne može da otpusti jer će ih po postojećem Zakonu o radu tužiti, a ni da zaposli nove jer im država ne dozvoljava. Problem je i u Ministarstvu kulture koje bi trebalo da donese zakon o pozorištu, kao i da objasni Vladi Srbije da je kultura veoma, veoma važna i da nju, kada su institucije kulture u pitanju zakonski treba pomoći, podržati i obavezivati, da u kulturu treba ulagati sa mnogo više odgovornosti svih koji te institucije čine. Kultura je ključ napretka svakog društva, a ne ukras, naročito ne ukras od plastike. Ali, nijedan ministar kulture do sada nije do kraja na najbolji način predložio sklad Zakona o radu i zakona o pozorištu. Možda i nije mogao, možda mu nije bilo omogućeno, čak i ako je hteo.“

Kada govorimo o zakonima i pravu, interesantno je da naše pravo glumce tretira kao interpretatore, a ne kao koautore umetničkog dela. Zašto se taj intelektualni doprinos stvaralačkog karaktera ne vrednuje jednako kao autorski, posebno kod filmskih dela gde uloge ostaju trajne koliko i samo autorsko delo?

"Ja u Francuskoj imam autorska prava, dobijam tantijeme, ali ne i ovde, a bez fantastičnog glumca nemate ništa. Dakle, taj ’interpretator’, kako ga novopravni govor ovde definiše, neophodan je za dobar film, predstavu, seriju. Bez dobrog glumca dobijate samo formu bez sadržaja. Ali, niko kod nas neće da se bavi vraćanjem oduzetih autorskih prava glumcima i da to u zakonu ispravi. Niko. Zato i ne volim javno da govorim. Sada sam pristao povodom filma ’Stric’, ali odavno ne verujem u izrečenu reč, u to da ona stiže tamo gde treba. Postoji knjiga, zove se ’A, ko si ti’. Tu je sabran deo onog što sam rekao, pisao, ali sve je to bilo i jeste uzalud.“

Nije još prošlo godinu dana otkako Vam je uručen francuski Orden umetnosti i književnosti u rangu viteza. Tom prilikom rekli ste "da su kultura i kreativnost suština i ključ sveta, a da je ključ često izgubljen“. Šta nam je činiti da taj ključ ne gubimo? Vaš lični čin je, osim što ste nam podarili maestralne uloge, i kumovanje Festivalu francuskog filma u Beogradu. Ali, to sve, očigledno, nije dovoljno.

"Taj ključ se nalazi u generalnom tretiranju kulture, u razumevanju toga šta je kultura za jednu državu. Ovaj zid koji vidimo sada kroz prozor, na zgradi prekoputa, oronuo zid, neokrečen, postoji i u drugim sredinama za koje možemo reći da su kulturnije nego naše, ali ne može biti ka ulici. Ovako je bilo pedesetih godina u Francuskoj, a onda je ministar kulture, koji je imao podršku predsednika države, rekao da treba doneti zakon da vlasnici kuća i zgrada moraju da ih okreče. Tako je Francuska zablistala. S druge strane, kada putujete automobilom kroz Srbiju, videćete mnoge lepe stvari, ali i to da je Srbija zemlja neomalterisanih kuća, zato što se takve smatraju nezavršenim i ne plaća se porez. A i to je kultura. Štednja energije je kultura, ono što jedemo je kultura, da kažeš u liftu ’dobar dan’ kada neko uđe, da ustaneš nekome u prevozu…“

Imate dvoje dece, koji su takođe umetnici. Dakle, i oni su, kao i Vi, ali i Vaši roditelji, čuvari tog ključa kulture i kreativnosti. Verovatno je delom i Vaša zasluga što se iskra umetnosti probudila u njima. Kada sagledate to, kao i svoju bogatu i uspešnu karijeru – na šta ste najponosniji? Pre svega – na koje svoje osobine? Da li, možda, na to što uvek iskreno i bez glume govorite ono što mislite i što hrabro koračate i crnim i belim poljima života?

"Uvek sam bio bundžija u smislu da sam oduvek primećivao sve, ali mislim da mi je to mana, a ne vrlina. Bolje bi mi bilo da ne govorim ono što mislim. Kada danas kažete ono što mislite, ulazite u nekontrolisano polje delimične ili izmanipulisane interpretacije delova vašeg iskazanog mišljenja. Mnogo puta sam se s tim sreo."