„Slikati, to je izaći iz sebe samog, zaboraviti na sebe, više, po svaku cenu voleti anonimnost i neki put preuzeti rizik da ne budeš u skladu sa svojim vekom i sa svojim bližnjima. Treba odoleti modama, držati se, koliko košta da košta, onoga za šta veruješ da je dobro“, kaže večno osmehnuti slikar Mijo Elezović. Preblag za gorštaka, rođak Živka Nikolića po krvi i pogledu prema svetu uperenom.
Osnova svih Vaših slika je crtež?
„Crtež je način izražavanja koji je stariji od pisma i on kao grafički prikaz određenog oblika, predmeta ili pojave urađen je pomoću grafičkih sredstava – linija, mrlje, tačke – i kombinovanjem svih tih grafičkih elemenata dobija se čista linearnost. Crtao sam pejzaž, kamen, drvo, glave, olovkom, tušem, otkrivam mogućnost grebanjem ili kombinovanjem različitih sredstava. Mogu biti veoma različiti, a jedina sličnost im je – crtački element. Od početka pa sve do danas linija, mrlja, tačka nalazi se na mojim glavama. Crtao sam na kamenu, drvetu utrljavao svoju emociju. To često nije linija, već ispupčena i ispucala ’sirova kamena ploča’, u tom ekspresivnom izrazu ostavljao sam neponovljivu viziju glava sa kamene pustinje.“
Interesovanje za likovnost počinje u detinjstvu. Vi ste čovek koji ume da se raduje. Nikad i nikud bez osmeha.
„Moje srećno detinjstvo, to što su me nežni i brižni roditelji štitili i u tom vremenu kad sam otkrio pesnike i pisce, sve su to bili elementi mog vaspitanja za život slikara, u suštini sve dolazi od tog nedužnog i punog nežnosti pogleda koji se mora imati da bi se mogao posvetiti slikarstvu. Moja majka Anđa bila je ljubitelj umetnosti i velika moja podrška. Sve to me je podstaklo da razvijam svoj likovni svet.“
Školovali ste se i u Skoplju. Neuobičajen put jednog umetnika?
„Sedamdesetih godina odlazim iz rodnog grada Nikšića za Skoplje gde upisujem srednju umetničku školu. Jedna od začuđujućih stvari iz tog perioda jeste susret sa muzejom savremene umetnosti u Skoplju gde sam prvi put video dela Dalija, Pikasa, Magrita…
Osećaj pred tim delima modernog slikarstva doživeo sam uzvišeno i vrhunski cilj (ukoliko ga je ono ikad imalo) da bude alatka, put prelaska, kako bi se odgovorilo na velika pitanja koja svet postavlja, koja još nikada do sada nisu odgonetnuta.“
Velika knjiga kosmosa ostaje nepristupačna, i slikarstvo je jedan od mogućih ključeva za pristup.
„Zato je ono, bez imalo sumnje, religiozno i samim tim duhovno. Slikajući, ja se vraćam uz tok vremena istorije, nužno dosežem do praistorije, do jednog neodređenog vremena, prvobitnog u pravom značenju te reči. Crtež mi omogućava da prisustvujem ’prvom od dana’, ali je ta avantura prevelika i sasvim samotnjačka, umetnik mora imati samoću.
Mnogo razmišljam o slikarstvu. Slikarstvo je jezik koji sam ja tokom svog života koristio, to nije bila samo moja odluka i to zato jer mi je odgovaralo mnogo više nego znaci koji mi nisu omogućili duhovne vrednosti.“
Onda dolazite u Beograd gde počinje pravo školovanje i susret ozbiljnim profesorima…
„Polažem prijemni ispit na beogradskoj Likovnoj akademiji gde sam se susreo sa slikarstvom Jovana Sivačkog, Mladena Srbinovića, Radomira Reljića, crtežom Dragana Lubarde. Ta ikonografija koju sam tada osetio stvorila je neizbrisiv trag u mom razmišljanju. Zato sam svestan da Radomir Reljić, kad unosi svoj svet, u pitanju su svedočenja, atmosfere događaja, predmeta i figuracija žestokog karaktera. Kod Sivačkog sam osetio duboki osećaj iz kog izrasta njegova ljubav prema stvarima, tradiciji, prirodi, na njegovim slikama vreme kao da je stalo.“
Sa Vama, na scenu izgubljene, anahrone umetnosti kraja veka stupa tradicija crtanja?
„Koga od likovnih umetnika u neku ruku smatram svojim duhovnim pretkom? Crtež kod Petra Lubarde, Miodraga Đurića Dada, Uroša Toškovića, Dragana Lubarde – samo je simbol. Crtati smatram svojom potrebom. Smatram da je crtač ne samo crtač, već i pesnik. Teško je u istoriji umetnosti naći stvaraoce koji su se tako predano i likovno potpuno okretali velikim temama. To činim i pokušavam da nađem odgovor na tu temu i da kroz crtež mislim.“
Linija čulna i opora, ona je otpor materiji, katkad je cepа, mimoilazi. To je linija osećanja оd nežnosti i egzaltiranosti od strahа.
„Crtež je najjednostavniji i najpristupačniji da se izrazi umetnost, crtež je blizak svakome, i najnaivnijem čoveku. U crtežu najvećih umetnika ima procenat naivnosti i možda je to baš ono što crtež čini dobrim. Kad kažem naivnost, mislim na izvesnu duhovnu svežinu koju neki ljudi sačuvaju celog života. Crtež je uzdržan i pred nama sa tako jasnom vizijom i tako živahnom invencijom da se moram čuditi i diviti. Tako se to slučajno desi. Kao što sam već rekao, pokušavam originalno, nadrealno da iskažem nevidljivo u vidljivom stanju, to mi crtež daje. Sloboda koju osećam pri crtanju daje jednu vrstu ironije i obojene emocije.
Negde na ničijoj zemlji, оdjednom pred nama iskrsava svet između svetova – ni slika ni crtež. Boja je izazov crteža, strogost i poredak kojim se kroti taj izazov.“
Kakav je danas život slobodnog umetnika?
„Moja duhovnost vodila je moju postojanost i moja vera u ljude koji su bili u samilosti. Da li zato što sam duboko religiozan, smatram da je samilost najlepša vrlina kojoj nam je Hrist dozvolio da podučavamo druge? Saosećati, to je patiti sa drugima, ali je to takođe i čuti ih, slušati ih, razumeti ih. Upražnjavanje slikarstva me nije načinilo autističnim, nego naprotiv, moja samoća je jedna naseljena samoća, u koju svet u svojoj sveukupnosti ulazi sa srećom i bez izuzetka.
To me navodi na razmišljanje o jednoj lepoj slici koju danas umetnik u vreme korone posmatra posredstvom jedne mrtve prirode koja je predstavljala smisao o mom prisustvu. Osetio sam veliku tugu, razočaranje, jer galerije i izložbeni prostori ne mogu da budu posećeni.“
Šta mislite o savremenom srpskom slikarstvu i gde tu vidite sebe?
„Kako definisati opšti pogled na savremeno slikarstvo? Sve pojave u našem slikarstvu od prve polovine 20. veka, pa sve do danas. Ono što je zajedničko pojavama, idejama, ličnim ambicijama, uticajima i otporima, uprkos prividu jedinstvenog duha nove klime savremene umetnosti.
Srpsko slikarstvo tokom poslednje dve decenije 21. veka odvija se u specifičnim socijalnim, političkim i kulturnim uslovima. To je vreme permanentne i transformisane krize. U takvom okruženju umetnost gubi veru u snagu sopstvene socijalne projekcije. Jednostavno, svojom stvaralačkom akcijom umetnik nije u stanju da utiče na stanje u društvu, da ga menja ili unapređuje. Ono što slikar nosi u sebi kao konstantnu vrednost jeste sadržaj slike, to je u stvari nekad mutna, a nekad jasna predstava onoga što želi da izrazi kao određenu formu, to je stalno čuđenje pred prirodom i životom. Tako da srpski umetnik kao inkarnaciju čuda, čak čudesnog, još ima centralno mesto u mojoj preokupaciji. Svoje slikarstvo pokušavam da podignem na jedan intelektualni vešto profilisan odnos prema likovnim fenomenima zvanim slika, da determinišem pojavom nihilizma i pesimizma u odnosu na život umetnosti i život umetnika. Razumem poruke svojih predaka.“
Šta se sprema novo u majstorskoj radionici Mija Elezovića?
„Ima nekoliko razloga zašto mogu da kažem o prostoru koji me interesuje kada je u pitanju šta danas volim da predstavim. Ne volim da prihvatam nove pojave u slikarstvu svog vremena. Za mene je tradicija bila nova, u smislu da je novo ono što je zaboravljeno, pod uslovom da tradicija nisu lanci koji nas okivaju. Prednost dajem slikanju, ali ne u smislu kočopernog zanatlije, nego u smislu posvećenog koji se svom delu predao kao molitvi, čiji duh plamti u najdubljim visinama. Mogao bih da pričam o iskrenosti i umetnosti.
Iako ne prihvatam tvrdnju savremenog slikarstva i teme koje savremene slikare inspirišu, svojom voljom i svojim životom, kod mene je realna alegorija koja prelazi u preteču realnosti, glave, gradovi, enterijer, eksterijer…
Pejzaž pokazujem da ima elemente estetskog smisla. Ne slikam po prirodi. Priroda je skup vidljivog i nevidljivog u kome se nevidljivo prema vidljivom odnosi kao stariji prema mlađem. Slikati, to je izaći iz sebe samog, zaboraviti na sebe, više, po svaku cenu voleti anonimnost i neki put preuzeti rizik da ne budeš u skladu sa svojim vekom i sa svojim bližnjima. Treba odoleti modama, držati se, koliko košta da košta, onoga za šta veruješ da je dobro za tebe i istovremeno gajiti ono što sam ja. Slikar, iako to sve ređe čujem, protiv sebe ima sve tendencije, sve snobizme. Ovih dana u svom ateljeu slikam nevidljivo.“
