Urbane legende

Nova priča Nebojše Jevrića: Svadba

Brak, venčanje, svadba — Izvor: Shutterstock

U malo selo negde u Slavoniji, pred rat, vrati se Veljčina iz Nemačke. Veljčina je bio seljak nadničar koji je živeo sa majkom. Zemlje su imali malo.

Pucala mu je grbača pod slavonskim suncem dok je okopavao tuđe vinograde. Oca je izgubio rano. Po ocu iz sela Sijerka, sa Romanije, izrasto je tako da ga niko nije zvao po imenu Veljko, već Veljčina. Kad mu je umrla majka, otišao je za Nemačku.

Jak, visok, preplanuo od sunca, duge kose i plavih očiju počeo je da radi najteže poslove. Onda je upoznao gazdu jednog noćnog kluba koji mu je ponudio da radi na vratima. Da bude izbacivač. Sprijateljio se sa njim i uskoro postao pratilac eskort dama iz Rusije, Ukrajine, Češke. Brzo je učio. Znao je za boga i znao za rogatog. Da je najveći uspeh rogatog to što je ljude ubedio da ga nema. Posle je držao i svoju diskoteku. Kad je napunio četrdesetu, vratio se u svoje selo u blizini grada.

Kupio je veliki plac, počeo da zida diskoteku.

U toj ulici bila je Arkadijeva kuća. Arkadije je imao tri zemljišna maksimuma, uzimao još dva u zakup. Oniži, proćelav, sitnih očica, pregojen. Seljački lukav, prgav, tvrdoglav.

Arkadije je bio najbogatiji čovek u selu. Najveći gazda. I za sve se on pitao. Kod njega je uvek bilo para da se uzme pod kiriju.

Crv zavisti i pakosti, od prvog dana od kada se Veljčina pojavio u selu, počeo je da izjeda Arkadija. Kuća u kojoj je Veljčina nameračio da otvori najveću diskoteku u Slavoniji je rasla. Jeo je sam sebe Arkadije. Njegov nadničar, a toliku kuću zida. Kada je kuća bila skoro završena, opštinska inspekcija je došla kod Veljčine i objasnili mu da ne može dobiti dozvolu da otvori diskoteku. U opštini su dobili peticiju od grupe građana da se protive otvaranju diskoteke.

Veljčina je zanat pekao po Nemačkoj. A znao je dobro svoje susede. Malo proburgijao i saznao da je čitava peticija delo grešnog Arkadija. Išao je od kuće do kuće i vršio pritisak na ljude da potpišu. Veljčina je podmazao gde treba i koga treba, nagodio sa opštinarima i dozvolili su mu da otvori kafanu.

Nikada Arkadije nije prošao pored Veljčine da mu se nije javio sa velikim pobedničkim osmehom, a nije ni znao da je tek prva runda gotova...

Veljčina je doneo video-bim, prvi u selu. Na parkingu ispred kafane nije se moglo naći mesta.

Kafana je radila sve bolje. Imao je dobru hranu i dobre konobarke.

Priče o njemu stigle su iz Nemačke i nikome nije padalo na pamet da pravi belaj u kafani. Posle ponoći, kad se zaključaju vrata, na video-bimu je puštao filmove za odrasle.

U to vreme u kafanu je počeo redovno da dolazi Arkadijev sin. Bio je to momak u kasnim dvadesetim, pomalo glup i dosta razmažen. Osim para, kukavac, ništa drugo nije imao. Veljčini nije promaklo da se sin zagledao u malu konobarku Vidru. Vidra je bila vitka, vešta, stalno nasmejana, u suknjici kraćoj od kecelje.

Tako su je svi zvali. Ime joj ne pamti priča. Sa ajncerom u visoko podignutoj ruci samo je lebdela kroz kafanu.

Nije Arkadiju bilo pravo što mu sin ide u tu kafanu, ali nije mogao da to spreči.

Veljčina je sve snimio i samo je na Vidru namigivao.

Arkadijev sin je svake noći čekao da završi smenu i posle toga su odlazili zajedno.

Kada nije radila, nisu se razdvajali. Ne prođe dugo, zakaza se svadba.

Arkadije nije mogao da odbije sina jedinca. Do tada devojke nije imao.

Arkadije je imao veliku familiju i išao je svima koji su ga zvali na veselja, častio pošteno i široko, i sad je došlo vreme da mu se to vrati.

Zakupio je najveću salu u gradu za svadbu. Nije štedeo novce ni na čemu… Muzika, hrana, piće, usluga ‒ sve je moralo biti najbolje.

Za tu priliku preko rođaka iz Surčina sredio je da na svadbi peva Bora Drljača. Neka se zna kada Arkadije ženi sina...

Svadba je odmicala, sve manje je bilo treznih.

Pljuštale su koverte sa parama. Gomila razularenih kolonista doživela je delirijum dok je Bora Drljača pevao "Gare“.

Vidra je sa punom tašnom koverti otišla u toalet.