Nolan "Odisejom“ spasava bioskop ili kapitulira pred "woke“ cirkusom?

Čovek koji je redefinisao savremeni blokbaster, spasao bioskopsko iskustvo u eri striminga i podario nam vizuelna i narativna remek-dela poput Mementa, Početka, Interstelara i Oskarom ovenčanog Openhajmera, ponovo je u centru pažnje.

Njegov najnoviji ambiciozni poduhvat, spektakl pod radnim nazivom "Odiseja“, projektovan je kao sledeći tektonski poremećaj u svetu kinematografije. Međutim, ovog puta, bura nije počela u bioskopskim salama niti zbog revolucionarne upotrebe IMAX kamera. Eksplozija se dogodila tamo gde je danas najglasnije i najtoksičnije – na društvenim mrežama, a povod je kasting koji je malo koga ostavio ravnodušnim.

Ono što je trebalo da bude rutinska najava glumačke podele pretvorilo se u globalni kulturološki rat. U središtu skandala našla su se dva imena: Lupita Njongo i Eliot Pejdž. Dok je za oskarovku Lupitu Njongo zvanično potvrđeno da će igrati Jelenu Trojansku – ženu zbog čije je lepote, prema mitu, "pokrenuto hiljadu brodova“ – internetom je prostrujala još radikalnija, doduše i dalje nezvanična vest: Eliot Pejdž je viđen za ulogu Ahila, najvećeg i najsurovijeg ratnika antike.

Za tradicionalnu publiku, ljubitelje istorijske i mitske tačnosti, ali i za dobar deo neutralnih posmatrača, ovaj potez delovao je kao hladan tuš. Trenutno se u javnosti i analizama izdvajaju dve ključne teorije o tome šta Nolan zapravo radi.

Prva hipoteza, koja donekle čuva veru u Nolanov besprekorni autorski integritet, jeste da je reč o neverovatno veštom, makijavelističkom marketinškom triku. Živimo u dobu u kojem je pažnja najskuplja valuta, a bes najefikasnije gorivo za generisanje te pažnje. Lansiranje informacija o crnoj Jeleni Trojanskoj i transrodnom glumcu krhke građe u ulozi mitskog poluboga Ahila garantuje milijarde besplatnih impresija na mrežama.

Nolan je poznat kao majka iluzije i nelinearnog pripovedanja (setimo se samo filma Prestiž). Zato nije nemoguće da nas u bioskopu čeka potpuni narativni obrt, gde su ove uloge zapravo deo metanarativa, sna, alternativne realnosti ili prosto paravan iza kojeg se krije sasvim drugačija podela karaktera. Ako je ovo svesna provokacija osmišljena da podigne prašinu, a potom nas u mraku bioskopa demantuje i ponudi logično opravdanje, onda je Nolan još jednom dokazao da je najveći manipulator (u pozitivnom smislu) savremenog filma.

Druga, znatno mračnija teorija, koja izaziva ogroman gnev javnosti, jeste da je i sam Kristofer Nolan – dosadašnji simbol holivudskog otpora jeftinim trendovima – konačno kapitulirao i potpuno uronio u progresivnu, takozvanu woke kulturu.

Iz ove perspektive, svedoci smo fenomena koji već godinama unazad duboko razara i umetnost, i društvo, pa na kraju krajeva i sama ljudska prava. Današnji agresivni narativ diverzifikacije po svaku cenu potpuno je obesmislio originalnu ideju ljudskih prava i jednakosti, pretvarajući ih u površni, estetski radikalizam. Kada umetnost prestane da mari za unutrašnju logiku priče, istorijski kontekst ili mitski arhetip, a počne da se rukovodi čekiranjem ideoloških kućica, ona prestaje da bude umetnost i postaje propaganda.

Ideja o crnoj Jeleni Trojanskoj i Eliotu Pejdžu kao Ahilu u najmanju ruku deluje kao cirkuska predstava. To je direktno pljuvanje na sva ranija kinematografska ostvarenja koja su poštovala epski zamajac antike. Nemoguće je ne napraviti poređenje sa filmom Troja iz 2004. godine, gde je lik Ahila tumačio Bred Pit. Pit je u tom filmu bio otelotvorenje onoga što Ahil jeste u Homerovoj "Ilijadi“: fizički impozantan, zastrašujući, harizmatični alfa-ratnik, mašina za ubijanje prožeta božanskim gnevom.

Postaviti Eliota Pejdža – bez obzira na njegove glumačke domete u nekim drugim žanrovima – da igra najvećeg ratnika u istoriji čovečanstva, vređanje je bazične inteligencije gledalaca. Kako uverljivo prikazati borbu prsa u prsa na zidinama Troje sa nekim ko fizički ne može da iznese težinu mitskog oklopa? To više nije kreativna sloboda; to je destrukcija iluzije na kojoj bioskop počiva.

Ipak, uprkos opravdanom gnevu zbog kasting kontroverzi, bilo bi krajnje nepromišljeno otpisati film Kristofera Nolana pre nego što padne prva klapa. Jer, izvan ove ideološke arene ostaje činjenica da nas najverovatnije očekuje monumentalan filmski spektakl.

Nolan je reditelj koji ne zna da napravi mali ili vizuelno dosadan film. Njegovo insistiranje na praktičnim efektima umesto preteranog korišćenja CGI-ja, saradnja sa vrhunskim direktorima fotografije i upotreba 70 mm IMAX formata garantuju da će Odiseja vizuelno izgledati hipnotišuće. On poseduje jedinstvenu sposobnost da drevne priče i filozofske koncepte podigne na nivo univerzalnog spektakla koji se mora doživeti na najvećem mogućem platnu.

Takođe, ako sklonimo fokus sa dve sporne tačke, ostatak glumačke ekipe koji se pominje u kuloarima i zvaničnim saopštenjima je, blago rečeno, preozbiljan. Nolan okuplja krem svetske kinematografije, glumce teške kategorije koji su sposobni da iznesu najkompleksnije dramske partije. Autorski autoritet koji on poseduje privlači najbolje od najboljih u sektorima scenografije, kostima i muzike (gde se ponovo očekuju zvučni zidovi koji pomeraju tlo pod nogama). Njegov rediteljski potpis je garancija da film, čak i sa najbizarnijim kasting rešenjima, neće biti jeftino ostvarenje, već kompleksno delo o kojem će se debatovati godinama.

Na kraju, Odiseja Kristofera Nolana biće mnogo više od filma. Biće to lakmus papir za čitavu industriju. Ako se prva teorija ispostavi kao tačna, Nolan će ući u istoriju kao genije koji je prevario sistem i iskoristio modernu histeriju za sopstvenu promociju. Ako je pak tačna druga teorija, biće to konačna potvrda da je Holivud pojeo samog sebe i da pred naletom ideologije više niko nije bezbedan – pa ni najveći vizionari našeg doba. Bioskopska publika žudi za spektaklom, ali ne i za cirkusom. Ostaje nam da verujemo da Nolan i dalje zna razliku između ta dva.