Nova priča Nebojše Jevrića: Bajka

Posle godina provedenih u pustinji došao je na Zlatibor. Od duga dana počeo je da se raspituje za partije pokera kod kelnera u hotelu. Kelner je, naravno, znao. Kelneri uvek sve znaju. Dojavio je u Užicu kome treba i gde treba.

Zombe je imao nisko čelo, klempave uši, duge ruke i vešte prste. Poker je igrao zbog love i nije prezao ni od čega. Sa dvojicom jakih momaka, koji su imali svoj tal od svake partije, stigao je još istog dana na Zlatibor. Sreo se s inženjerom Pavlovićem i dogovorili su se da igraju u hotelskoj sobi. Kelner se ponudio da služi piće i drži pikslu.

Pre toga su otišli do kioska i kupili tri špila karata. Zombe je navalio da se kupe nove karte, kako bi igra bila opuštenija. Otkud je Pavlović mogao znati da i prodavac u kiosku ima svoj tal? Karte su bile obeležene, markirane nevidljivim mastilom. Nevidljivim za sve, sem za onoga ko je imao specijalna sočiva što se behu tek pojavila u Italiji. Zombe ih je prvi doneo u Užice.

Partija je trajala nekoliko dana. Inženjer je gubio previše i nije bilo povratka. Dobio je dve-tri ruke, da bi uskoro opet počeo da gubi.

Konobar je donosio kafu za kafom. Na kraju je inženjer zatražio viski. Odviknut od pića, počeo je da ulaže prvo kola, onda kuću na Zlatiboru, pa stan u Beogradu. Kad je pred kraj, skršen umorom i pićem, shvatio da je besomučno opljačkan, bilo je kasno. Svedoci partije su bili opasni momci. Prijatelji pobednika, koji su se čipili u dobitak. Inženjer je morao sve da prepiše na novog vlasnika.

Kad je sve prepisao i sudski overio, nije mu preostalo drugo nego da ode u podstanare.

Zombe se preko noći obogatio. Počeo je da divlja po Zlatiboru i Užicu. Jedne večeri, dok je buljavi i dlakavi Zombe kitio pevaljku i naručivao nove ture za društvo, u restoran je ušla dugonoga lepotica. Bela, prirodna plavuša, u maloj crvenoj haljini koja je više otkrivala nego sakrivala, sela je sama za sto i zatražila jelovnik.

Zombe se raspitao kod kelnera. Kelneri uvek sve znaju.

U hotelu je uzela sobu. Pijani Zombe je sakupio hrabrosti i poslao joj piće. „Bladi Meri.“

Zabacila je dugu kosu i nazdravila mu.

Zombe je počeo da bali i, posle još jedne ture, noseći flašu piva, prešao za njen sto. Završili su u njenoj sobi. Zombe se ujutru probudio bez odeće. Čuo ju je kako peva pod tušem. Pokušao da uđe, vrata zaključana.

Onda su zajedno sišli u restoran.

On – Zombe, sa zlatnom kajlom oko vrata, i ona – žena iz njegovih snova.

Počeli su da pristižu prijatelji. Upoznavao ju je sa svima, a ona je bila ledeno hladna. Nešto u njenim očima ga je plašilo, ali ga je to i nevidljivim nitima vezalo za nju.

Uskoro su se venčali.

Ona ga je kinjila i ismevala pred drugima. A tek kad bi ostali sami! Posle svega nekoliko nedelja, spavali su u zasebnim sobama... Više nije mogao da zamisli život bez nje. Molio je, preklinjao za svaku njenu pažnju. Zaludu.

Zombe se besomučno opijao i šmrkao belo. Gubio se, ludeo.

Jednog je dana pokušao da se ubije. Presekao je vene na obe ruke, ali su ga slučajno našli u kenjari. Gosti kafane zvali su hitnu, te su ga pokrpili.

Dok je ležao u bolnici, došla je da ga obiđe i uzgred mu rekla da će podneti zahtev za razvod braka.

„Zašto?“, cvileo je Zombe. „Zašto me ne voliš!?“, ponavljao je, zgrčen kao insekt, sa zavojima na rukama i infuzijom u venama.

Ona je smirenim pokretom otvorila torbicu od krokodilske kože i pokazala mu fotografiju na kojoj se strasno ljubi sa inženjerom Pavlovićem.

Ujutru su na betonskom pločniku, levo od bolničkog ulaza, našli Zombetovo smrskano telo.

Naravno, ona je nasledila sve. Udala se uskoro za inženjera Pavlovića.