Nova priča Nebojše Jevrića: Fotografija

Na Bežanijskom groblju bila je sahrana poginulog pripadnika Giškine Srpske garde.

Na sahrani sam čuo da je i Giška poginuo i odlučio da umesto u Slavoniju krenem za Gospić.

Kamionom sa „Politikom“ za Knin.

Dok smo čekali da utovare novine, ispraćalo nas je društvo iz „Šumatovca“.

„Ideš gde lopta ima ivicu“, rekao je Brana Pajsije Petrović.

„Ti si profesionalni samoubica“, nadovezao se pisac Moma Dimić i za kaznu platio piće.

Šofer je bio srećan što će biti nekog da mu pravi društvo u kamionu.

Rat je već bio duboko ušao o mene. Cele noći sam mu pričao o zamrzivačima u kojim se pokvarilo meso, o smradu rata, o borbama u Slavoniji. O poginulom čiji su se prsti ukočili oko bombe iz koje je izvukao osigurač.

Uz put smo se mimoišli sa kolima hitne pomoći koja su vozila mrtvog komandanta.

U Kninu se nije osećao miris rata. Kafane su normalno radile, diskoteke... U Pres centru u Kninu novinari su propijali ratne dnevnice i nije bilo nikog ko je hteo sa mnom u Gospić da krene.

Ni tu nisam imao šta da tražim.

Iz Knina sam poslednjim vozom stigao u Gradačac.

U vozu je bilo samo nas troje. Nataša, njena sestra i ja.

Nataša Rostova, govorio sam joj...

Ona se smejala. Rat je bio tu kod Lovinca na nekoliko kilometara od njene kuće. A ipak se vraćala kući.

Vaspitačica. Na lice joj je prešao osmeh dece sa kojom se družila. Sad je ostala bez posla i vraćala se u zavičaj.

U Gračacu ispred prodavnice sam prepoznao komšiju iz studenskog doma. Nekog Plećaša.

Kupio sam gajbu piva. Njima se nigde nije žurilo. A ja sam hteo u Gospić što pre.

„Da popijemo pa te ja vozim.“

Plećaš me je svojim autom doveo do kasarne u Divoselu.

(Plećaša su kasnije ubili njegovi zbog nekog silovanja.)

Zadužio sam „papovku“ i u sumrak se spustio u Istočni Gospić sa Zvonkom Osmajlićem.

Na kraju grada na groblju su podigli spomenik poginulim i poklanim Srbima u obliku vešala. Oni koji su vešali Srbe podigli su im spomenik u obliku vešala. Za sećanje i zastrašivanje.

Ispod vešala bio je srpski položaj. Vreće s peskom. Tu smo ostavili dvojicu momaka, Muja i Tajsona.

Nikad im nisam saznao imena. Tela im nisu razmenjena.

(Posle dva sata položaj iza njihovih leđa napustili su lokalni Srbi. Ustaše su prišle sa strane gde ih nisu očekivali i ubili obojicu. Ostali su tu na groblju.)

Mene i Sala Zolju Zvonko je odveo do kuće Mile Pokrajca.

Bilo je nešto kobno na njegovom licu. Znao sam te Osmajliće iz Berana. Oduvek su bili hajduci.

Stanislav Krakov kaže „video mu se mrtav zmijski krug oko vrata“ kad oseti da neko neće preteći.

Ali je tada pretekao. Posle su ga spljeskali kamionom.

Zolja je ostao u dvorištu kuće iza zaklona od vreća s peskom, a ja sam se popeo u potkrovlje. Kuća je bila neomalterisana, nova.

Na potkrovlje sam se popeo nekakvim merdevinama.

Zvonko je otišao dalje da razvodi smenu.

Pored prozora bili su svežnjevi novina uvezani kanapom. To mi je bio zaklon. Dobar zaklon.

Kada je pao mrak i počelo puškaranje, počeo sam i ja da pucam prema Gospiću.

Da rasterujem strah.

Sagorio sam nekolike kutije metaka.

Tako je prošla noć.

Ujutru je prestala pucnjava.

Pogledao sam u svoj zaklon i vidio rupu. Tu je pogodio metak. Našao me je snajperista.

Razvezao sam novine.

Bile su to „Duge“ i „Ninovi“. Dobar zaklon.

Kuršum sam našao u „Dugi“.

U „Dugi“ je bila i moja fotografija iz Tenje.

Kuršum je prošao kroz moju fotografiju. Kroz čelo. Dugo sam ga nosio sa sobom.

„Sale, Čedo... Pogođen sam!“ počeo sam da se derem sa tavana.

Oni su se polomili uz merdevine, a ja sam ih dočekao sa otvorenom „Dugom“ i mojom fotografijom kroz koju je prošao metak.

Spisak psovki nije za pristojnu priču.

Tog dana smo se jedva živi izvukli iz Gospića i stigli u Divoselo koje je bilo spremno za evakuaciju.

Kuršum sam poklonio Nataši Rostovoj kad sam je odveo na bal u Skupštinu grada koji je organizovao Milan St. Protić. Haljinu za Natašu pozajmio sam od Duške Jovanić.

A „Dugu“ još čuvam, Mariću za rođendan.