Nova priča Nebojše Jevrića: "Naši"

Mozgonje izazivaju u meni problem u probavnom traktu, koji se završava prolivom.

Ti, kao krastave žabe, naduvani besmrtnici, služe kao idealan privezak svakoj vlasti. Vlast voli da se ukrasi njima, da pokaže kako njihova demokratija dopušta da među neprijateljima ima i nezavisnih mozgonja.

Disidenata po partijskoj dužnosti.

Toliko su naduvani ti vodozemci da im pamet na uši izlazi. Ponosni su na sebe, zato što su pametni i uspešni. Zamislite tu pamet. Znala je da ćemo izgubiti rat od NATO-a. Znala da je Krajina osuđena na propast. Ljubi ih majka, tako pametne. Kao što ih je ljubio i milovao Broz, njihove dedove, tate i naročito mame.

Ponosni su što su NATO avione prizivali. U ime demokratije. Ne ni slučajno zbog Kosova. Ni zbog NATO baze Bondstil. Mi smo videli na ulici kako nam brata lemaju, pa smo priskočili da pomognemo, a oni, prvo bi da iz nekog komiteta dobiju uverenje da brat nije kriv.

Čim vidiš da se neko od pisaca, slikara ili intelektualaca opšte prakse kandidovao za mozgonju, odmah znaj da sa njim nešto nije u redu.

Prestao je da mu se diže, na primer.

Ili je skromna porcija talenta iz zavičaja pri kraju. Proćerdao ga je po beogradskim salonima za masažu mozga i ostalih udova.

Ti živi ljudići, a mrtvi stvaraoci, uvek se kandiduju za dežurne tumače onog što gazda kaže.

Ponosni su na svoja poznanstva sa udbašima, svoja prijateljstva sa domaćim i svetskim ličnostima.

Bila je u pravu Isidora Sekulić kad je govorila da je već treća generacija intelektualaca kod Srba trula.

Sa svojih pozicija, ti mali, ti okrugli bezvrati vedre i oblače, godinama, u javnosti.

Mozgonjama je svejedno šta treba da opravdavaju ili napadaju. Bitno je da su korita pred njima puna. Nije im bitno ko ih puni.

Bitno je da su sva ta mesta, sa kojih govore, obilato nagrađena i da se slikaju na televiziji. A mnogo vole da se slikaju. A mnogo vole da u salvetu zaviju dimljenu vešalicu i ponesu kući za omiljenog džukca.

Nekad smo ih zvali "jagnjeće brigade“, tu Brozovu kopilad. Broz ih je prezirao. Brzo su se odrekli jagnjetine, smrdi im, nije više in, i prešli na jastoge.

Nezavisni intelektualci mozgonje. Nije mi jasno šta to proizvode i šta to prodaju, da bi bili nezavisni. Kojim se to zanatom bave pa mogu da budu nezavisni? Odakle im pare da bi bili nezavisni?

Prodaju muda za bubrege.

Na turskom dvoru znalo se šta je. Turci su ih zvali evet-efendije. Njihov posao bio je da klimaju glavom i sa odobravanjem pozdravljaju sve što sultan kaže. I to im je bio jedini posao. To im je bilo zanimanje. Toliko se tih evet-efendija kod nas namnožilo da je nemoguće ući bilo gde da ih ne sretneš, kako se mozgonjice naše klate i klimaju glavicama. I odobravaju. Uvek, naravno, i vazda onima što pobeđuju.

Ove naše mozgonje, osim zanimanja evet-efendije, vole zanimanje šaptač.

Šaptači su uvili vrat, kao sajlu, i jedva čekaju da neko iz belog sveta naiđe da mu nešto šapnu, da nekog druknu, da prijave što je slavio srpsku Novu godinu. Nije kosmopolitska, već je neka kalendarska greška.

Opisivali su ih mnogi, Arčibald Rajs najbolje. Arčibald Rajs je sa Srbima prošao golgotu Albanije i ostao da živi u Srbiji, zalud je upozoravao na njih, na mozgonje, sa skrivenim svinjskim repićem među nogama.

Lumpenintelektualci, konceptualisti, postmodernisti, eksperti, evet-efendije, šaptači, nikad ne odlaze sa vlasti.

Ta Salijerijeva unučad, mozgonje srpske.