Nova priča Nebojše Jevrića: Oficiruša

O Proletnjaku se sve gvozdene stvari iznose iz kuće jer se verovalo da se tad okupljaju veštice, pa da ne bi nekom od ukućana zlo nanele.

Devojčica je rođena sa kosom, velikih crnih očiju.

"Kakva verovanja i bakrači, biće ovo đedova vila“, rekao je đed Nikaš, nosilac Partizanske spomenice, i dao svoj britvulin da joj se prereže pupak.

Dali su joj ime onako kako je đed i rekao: Vila. Ali su joj svi tepali Viluša.

Tek sa devet godina je krenula u školu jer je do škole u Maloj Moskvi, komunističkom uporištu za vreme rata, trebalo tri sata hoda.

A do grada se putovalo kamionom ili raspadnutim autobusom, po makadamu još toliko. Kad je završila četvrti, đed koji je osobio, siđe sa njom u kasabu da joj stan potraži.

Našao joj je sobu u dvorišnoj kućici, u predgrađu, kod neke senilne muslimanke.

I odmah sledeće nedelje doćerao drva za zimu i kacu sira.

Upisali su je u peti. I odmah su svi bili u nju zaljubljeni.

Bila je to vitka devojčica preplanula od planinskog sunca, duge, crne, teške kose, ispod čije su se bluze zapupele grudi.

Zbunjivala je sve svojim ćutanjem. I pogledom koji je lutao daleko, daleko.

U sedmom je već bila devojka. U osmom mlada žena.

Pošto je gazdarica bila stara i poluslepa i nije iz svoje kuće izlazila, kod Vile su se u podstanarskoj sobici pušile prve cigare, pila prva čaša mučenice.

Kako je to počelo niko ne zna, ali jednoga dana puče priča kroz školu: ovaj bio sa Vilušom, onaj bio sa Vilušom. Bila je boleća prema drugovima iz razreda koji su je štitili i obožavali. Za priču se ispostavi da je istinita. Počeše oko njenog kvartira da obilaze stariji momci. Čaršilije. Neki Džambo Tršo doneo je i stari gramofon. Mnogoga je obučila i plesu i ostalom. Ko je nju obučio, ne pamti kasaba.

Vrata njene sobe su se otvarala samo onima kojima je ona htela.

Ljubomorne drugarice, besne na nju koja je nosila najkraću suknju u školi i odbijala da nosi kecelju, prišiše joj uz ono Viluša i Primuša. Tako i ostade. Viluša Primuša.

Kad smo se upisali u prvi gimnazije, Viluše nestade iz kasabe.

Do nas stiže priča: otišla za Beograd i udala se za nekog oficira.

Samo bi ponekad u muškim pričama bila pominjana.

Vilušu je tetka, građansko lice sa službom u JNA, nasočila malom, debelom, bubuljičavom poručniku rodom iz Srpske koji je jedva prešao donju granicu od 165 cm.

Naučila je da nosi visoke štikle, haljine sa šlicevima, duboki dekolte. Iz govora izbacila ono "j" koje je podsećalo na ubogu kućicu pod planinom u čijem su donjem boju noćivale ovce. Koja je uvek bila puna muva. Jer gde su ovce, tu su i muve.

Počela je da ulazi u razgovore, ali samo sa: "Da-da-daaa!“

To je uvježbala toliko dobro da niko nije mogao pogoditi da se nije na Senjaku podnjivila.

Poručnika je odmah uzela pod svoje.

Pekla mu je priganice, hleb, pite, cicvaru, krumpijerov kačamak. Sve što ga je na zavičaj podsećalo.

Poručnika je napuštala kosa, a bivao je sve deblji.

Kod klasića na splavu gde su zajedno pozvani zapazio je major...

"Može“, rekla mu je šapatom, "sve može, ali da ovaj moj dobije čin više“.

Major je bio vidra. Za takvu lepotu se daju i dva čina.

"Dogovoreno!“, rekao je major.

"Da-da-daa!“, odgovorila mu je.

Na sledećoj vežbi njen poručničić koji je svaku rečenicu počinjao sa "Moja Vila i ja...“ unapređen je, a i dobili su stan.

Sad je Viluša mogla da pravi zabave za društvo.

Bivši poručnik, sada kapetan, dobro je pio i rano bi ga ututkali.

Otišla joj je tetka u penziju, a ona se zaposlila kao građansko lice sa službom u JNA.

E, tu Viluši niko nije mogo na kraj puta stati.

Za Dan JNA svirao je u jednoj kancelariji vojnički orkestar. Okupili se svi – od kapetana do pukovnika komandanta kasarne. Bio je tu, naravno, i izvesni poručnik D. koji je za svoju i državnu arhivu na aparatiću snimao. Viluša Primuša sedela je pukovniku u krilu. Zaludu je njen major zeleneo od muke, ali u mlađega pogovora nema. Bilo je žena iz vešeraja, iz kuhinje, kantine... Poručniku D. neko je pred kraj veselja ukrao film iz aparata. Zaludu je na Vilušu sumnjao.

Sledeće leto je provela u pukovnikovoj vili, a njen mužić pužić papučić je tada bio dignut sa jedinicom na granicu. Gospođa pukovnikovica bila je u banji pa je pukovniku srebrenih vlasi društvo pravila Viluša.

Muž koji se sve više gojio i sve slabije video uz njene nove veze napredovao je brzo.

Pukovnik je upoznao sa svojim prijateljima generalima.

"Eto“, reko joj je, "ja ću biti do kraja veka pukovnik“.

"Zašto, srebreni moj dečačiću?“

"Da bi postao general trebaju ti političke veze.“

Viluša je otćutala, ali se po povratku u Beograd učlanila u stranku.

Ispostavilo se da se u politici snalazi još bolje nego u vojsci. Ušla u odbor. Proradila je u njoj krv predaka.

Počeo je rat. Sredila je preko veze da muž bude određen da ide za Bosnu. Osnovala humanitarnu organizaciju.

Postala bitan aktivista u stranci. U toj kao i u sledećoj stranci u koju je ušla.

U stan koji je dobila kao udovica pozivani su samo birani gosti.

U svoje selo došla je u novom džipu prvi put posle trideset godina. I donela svima poklone.

"Ne reče džabe đed: Vila. Čudo je naša Viluša. A na Proljetnjak se rodila.“