Nove/stare priče Dušana Miklje: "Zaustavno vreme"

Knjigu, u izdanju "Vulkana", čine ranije objavljene izabrane, a Dušan Miklja otkrio je kako su neke od priča nastale... 

Tako je priča Budilnik insprisana stvarnim događajem, tokom koga je grupa novinara na prolasku kroz Vukovar, zastala ispred ruševina jedne kuće. Dok su radoznalo razgledali lokaciju, koja je ne tako davno bila poprište rata, počeo je da zvoni budilnik. Negde, ispod ostataka nameštaja i izobličenih predmeta koji su ih orkuživali, nalazio se zarobljen budilnik. Budilnik koji je i dalje isupunjavao svoju namenu, koja mu je onomad data: da probudi đaka za školu, putnika namernika da ne zakasni na voz, majku i oca da se spreme za posao na koji je trebalo da krenu…

Sam naziv knjige Zaustavno vreme potekao je iz jedne intimne, porodične situacije koja je autora duboko dirnula. Naime, njegova unuka je, posmatrajući svet sa dečjom logikom koja često pogađa samu suštinu stvari, upitala zašto zaustavno vreme, koje postoji na fudbalskim utakmicama, ne postoji i u stvarnom životu. U njenoj predstavi, Svevišnji bi, kao vrhovni sudija, mogao da dozvoli starijim ljudima, pa i njenom deki, da koriste to dodatno vreme. A razlog je bio jednostavan: ne bi li duže živeli naravno. Upravo u toj dečjoj želji, istovremeno naivnoj i duboko potresnoj, sadržana je premisa knjige.

Profesor doktor Čedomir Čupić istakao je, na promociji u Beogradu, da Miklja u knjizi otvara pitanje čovekove potrebe da produži vreme koje mu je dato. Povodi za priče nastaju iz doživljaja na različitim mestima kroz koja se autor kretao, ali to kretanje je istovremeno i fizičko i duhovno, jer vodi ka traženju uzroka i dubljeg razumevanja sveta. Čupić je naglasio da ljudi nisu ukorenjeni time što se ne kreću, već da je naša ukorenjenost pre svega mentalna, zbog čega Mikljine priče podstiču razmišljanje o pravim vrednostima i njihovoj meri u životu. Na kraju, Čupić je zaključio rečenicom koja na snažan način sažima duh knjige: začin života čine paradoksi, a ko to ne razume, ostaje u stanju ograničenosti.

Prof. dr Jovan Delić zatvorio je predstavljanje knjige podsećanjem na reči Mome Kapora, jednog od njegovih i Mikljinih bliskih prijatelja: starost je puna zrelost. Kako je istakao, još je kao dete shvatio da je malo šta toliko zanimljivo kao priča iz „starih usta“, jer oni koji su živeli imaju i o čemu da govore. Da bi se nešto napisalo, valja i poživeti. Svet se, kao ni ljudska lica, čovek ne može nagledati, zbog čega i tragamo za tim zaustavnim vremenom. Neobične sudbine i izuzetni ljudi, sa kojima se susrećemo, postaju izvori priča, a Miklja ih je na svom životnom putu sreo mnogo. Delić je naglasio da je borba za zaustavno vreme stvarna i duboko ljudska potreba, a posebno je istakao moć koju poseduje pripovedanje: jer čovek preživljava zahvaljujući sećanju i priči o njima, ne nadi, kako to verno ukazuje i jedna od Mikljinih priča u ovoj knjizi.