PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Bjelače od Dole

Peli smo se uz Tmušiće, velika pesnikinja Darinka Jevrić, moj brat od tetke Srđa Profesor i ja.

Srđu su svi u selu zvali Profesor iako se, sem gledanjem u čašu, nikad ničim drugim nije bavio. Zamarao ga je i umni i fizički rad, a kad bi prezupčio, svima je i o svemu držao predavanja.

Darinka bejaše došla na Ratkovićeve večeri poezije u Bijelo Polje pa je iskoristila priliku da obiđe zavičaj i rodbinu. Kalauzili smo Srđa i ja.

Bio je to njen poslednji put u zavičaju predaka. Nikad se više nije vratila.

Prva kuća Jevrića, kad se krene u Tmušiće, kad se na greben izađe, bila je Dušana Jevrića. I njegove žene Dole. Peli smo se uz brdo gotovo dva sata prije nego što smo stigli do kuće.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mudžahedin

Kad se svrćalo na hladnu vodu i rakiju, svi su govorili „idemo kod Dole“.

Silna je žena Dola Dušanova bila. Takva kućedržnica i domaćica nije u naše pleme dolazila.

Svakog bi sa osmehom dočekivala i nikad joj ništa nije bilo teško.

A u Tmušićima, ako ti se kotao okobrlja kad muzeš kravu, dok ga doneseš sa dna imanja već je vreme da ponovo muzeš. Tu se, kako bi rekao narod, pod ručnom oralo. Dušan i Dola su bili vrijedni. Sve su imali i svim su bili zadovoljni, no djece nisu imali. Deset i kusur godina. Dola je bila bedjetna.

Darinku su posebno osobili. Molili su Darinkinog oca da im da Darinku da je oni podižu, školuju i kad dođe vreme za udadbu udaju. Ali on nije pristao.

A onda je jednog jutra Dola saopštila Dušanu da mu je našla ženu.

„Kakvu ženu?“

„Koja će ti roditi dijete kad ja već ne mogu.“

Bunio se Dušan, no zaludu. Preselio se kod one koju je ona izabrala. Sa kojom se dogovorila.

Nije Dola dopuštala prigovora.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Iz ‘ajdučke pismenice

A kod strina Dole su svi uvraćali kao i kad je Dušan bio tu.

I svima je Dola uz kafu, meze i rakiju darivala i vunjene čarape sa prepletima koje je samo ona znala i koje je stalno izmišljala. Bjelače od Dole!

Poslije dvije godine Dušan se vratio Doli noseći sina.

Dečaka je volela kao da je njen. Dali su ga na zanat i kuću mu u Beranama sazidali.

Ostali smo kod Dole čitav dan.

Slušali strika Dušanove priče. Od pohare Kuča pa do vremena kad su kao izbjeglice stigli u Limsku dolinu. O popu Mičeti Popoviću. O Jevri od čijeg smo stomaka svi nastanuli.

O silnom Vukanu Jevri.

Kad smo kretali, Dola nam je darivala vunjene bjelače i po flašu rakije kojoj se najviše Srđa obradovao, a ni Darinka i ja nismo bili antiprotivni.

Darinka, „Gospa slavijanska“, kako su je zvali pesnici, otišla je na Kosovo i nikad ga više nije napustila.

Ostala je u Prištini, u Kupusištu, u stanu.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Komišanje kukuruza

Obišao sam je za vreme bombardovanja.

„Zar je moja glava vrednija od glave monahinje iz Deviča“, ljutito mi je odgovorila kad sam je molio da se sa Kosova skloni.

Padale su bombe po pravoslavnom groblju koje se sa njenog prozora videlo. Krivi su im bili i mrtvi Srbi. Padale po autobuskoj stanici. Zbog eksplozija bili su stalno otvoreni prozori. Vjetar je unosio mirise paljevine kroz stan, a mi smo čitali pesme Ranka Jovovića, Vesne Parun, Brane Petrovića.

Kad sam iz Prištine krenuo za Peć, prema položajima srpske vojske, sa ruke je skinula brojanicu.

„Trebaće ti!“

„Evo ti flaša Hepokovog vina iz šezdeset pete, uspomena na moju davnu ljubav iz Mostara. I bjelače od Dole. Tebi sam ih sačuvala. Za vojničke čizme nema boljih čarapa.“