PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Miloš sa Grbavice

Ana je bila trudna kad joj je poginuo muž Stevan Plesniković pored Vrbanja mosta.

Dugo ga je vrebao muslimanski snajperista.

Nije u turskom adetu hićiti.

Muju se rodio sin. Dođe kod baba Hasa koji kuje đezve na čaršiji.

Da mu radosnu vest kaže.

„Kad si se ti rodio, dao sam Hamdu dukat da ti napravi kolijevku. Nit je pravi evo tries godina, nit dukat vraća. Neka ti kolijevku napravi.”

Ode Mujo kod Hamda, a Hamdo izvadi dukat i vrati.

„Evo ti dukat. A kolijevku, jok. Dosta mi je vaše hiće.”

A za snajperistu ti je najvažnije strpljenje. Toga u Srba nema. Hoće sve i odmah.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pretorijanci

Ne mora da bude dobar strelac, rastojanja su mala. Samo čekaj.

Snajperista gađa u trbuh. A onda čeka sledećeg koji će krenuti da ga vadi. Tad gađa drugog. Onda overava obojicu.

Dvojica braće Plesniković stradala su kod Vrbanje.

Ana se porodila na Grbavici. Nije imala i nije htela nikud sa Grbavice da ode.

Sinu je dala ime Miloš.

Napunio je četvrtu godinu kad su morali po Dejtonskom sporazumu Srbi da napuste Grbavicu.

Nije se bojao granata.

Kad bi pala granata, on je samo ponavljao „puf, puf“.

Nije se plašio pucnjave.

Ali kad bi utihnula (a to se na Grbavici retko dešavalo), nije mogao da zaspi.

Krenula je Grbavica da se seli. Zaledio Trebević.

Ide izbeglička kolona. Najstrašnija koju sam video.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Kada se u Crnoj Gori dogodio Bog

Napred vojvoda Slavko Aleksić koji je od Balija godinama branio Grbavicu sa svojim četnicima. Duge, već prosede kose nosi veliki krst koji je donio ruski patrijarh i postavio da se tu zida crkva.

Crkve na Grbavici do rata nije bilo. A onda je pop Vojo Žuti donio ikonostas i ikone pre nego što se pravo i zakuvalo, osveštao mesnu zajednicu i u njoj napravio crkvu. Zvono postavio. Bila je to neobična crkva u kojoj liturgija nikad nije prošla a da crkva nije bila puna. I nikad niko ko bi došao na Grbavicu nije propuštao priliku da sveću upali. Ali pop Žuti zaslužuje da se o njemu roman napiše.

Iza Slavka pop Voja Žuti, a onda kolona. Kolona prognanika koji su do poslednjeg dana branili svoje domove da se u njih nikad ne vrate.

Anu je u „fići“ vozio očev drug. Nju i Miloša. Na prtljažniku je bio mrtvački sanduk.

Iskopala je Ana mrtvog muža ne želeći na počiva u balijskom Sarajevu.

Kolona se otegla. Zaleđen Trebević.

Na uzbrdici nedovoljno privezan sanduk se odveza, spade sa „fiće“ i poče da kliza i udara u jele.

Ana je za njim iskočila iz kola.

Stala je kolona.

Svi su izašli iz kola. Posle deset metara sanduk se zaustavio.

Potrčali su momci i izneli ga na put.

Privezali. Učvrstili.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Putovanje

Na Ani se ništa nije videlo. Suze se skamenile. Zaledile. Nije htela da je dete vidi uplakanu kao što je nikad nije ni videlo da plače. Plakala je uvek noću, u kupatilu bez vode.

U daljini pade granata.

“Mama, puf, puf”, radovao se Miloš.

Na Palama prve noći Miloš dobi temperaturu i poče da kašlje.

Ujutro ga odvede kod lekara.

U čekaonici mali Miloš poče da vrišti.

Čekaonica je bila puna dece, a Miloš nikad nije video decu.

Živio je u svetu odraslih ljudi.

I zacenio se od plača kad je prvi put ugledao decu.