Puškin u doba kolere

U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu u Moskvi zapisano je  da se 26. maja 1799. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova, u porodici njegovog stanara Sergeja Ljvoviča Puškina rodio sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je bio grof Artemij Ivanovič Voroncov, a kuma majka spomenutog Sergeja Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina. Rođen kao sin aristokrate, Puškin je dobio privilegiju da se obrazuje, ali za to dete obrazovanje kao da nije bila privilegija već samo nastavak njegove potrebe da saznaje i spoznaje svet na njemu predodređen način.

Njegova baka po majci, na čijem imanju je provodio leta, opisala ga je kao dete koje je teško, čak i tako malo, spoznati. "Ne znam šta će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, ali loše uči, retko prođe lekciju kako treba. Ne možeš ga naterati da se igra s decom, a onda se odjednom razmaše i ushoda da ga ne možeš umiriti. Ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine". I zaista, ni kao dečak, ni u odmakloj dobi Puškin se nije mirio sa učmalošću i prosečnim životom ruskog boljestojećeg staleža.

Prvu pesmu objavio je sa 14 godina, kao učenik u Carskoj gimnaziji, u časopisu „Evropski glasnik“. Tokom školovanja počeo je da piše i svoje prvo veliko delo "Ruslan i Ljudmila", inspirisano bajkama koje je čuo od svoje babe. Delo je izdato 1820. Međutim, dečak izuzetnog talenta bio je i bundžija i često žrtva svojih političkih aktivnosti, jer biti kritičar društva nikada ne prolazi nezapaženo.

Zbog dela „Oda slobodi“ bio je prognan. Tokom prvog izgnanstva (1820-1823) završio je rukopise „Kavkaski zatvorenik“ i „Braća razbojnici“, a počeo „Česmu Bahčisaraja“.

Tokom kratkog perioda u kojem je bio slobodan, završio je „Česmu Bahčisaraja“ i napisao „Cigane“. Počeo je da piše jedno od svojih najpoznatijih dela – „Evgenije Onjegin“.

Kada je drugi put bio u egzilu (1824-1826), započeo je pisanje „Borisa Godunova“. To delo je izdato tek 1831. godine.

Trenutak kada se pisac susreće sa svojim junakom u nekom kosmičkom preplitanju je početak pisanja „Evgenija Onjegina“. Trenutak inspiracije prerasta u paralelne živote.

Nikada do kraja nije razjašnjeno da li je Puškin ovom delu pozajmio deo svoje biografije ili je delo nekim čudom ispisalo delove njegovog života. Lik lepe žene, ljubav koja se našla u trouglu želje i nerealnosti, surova sebičnost jednog staleža, i na kraju dvoboj koji će okončati delo, ali i život njegovog pisca. Dugo je Puškin pisao „Evgenija Onjegina“. Možda ga još zadugo ne bi ni završio da se piscu nije dogodio sasvim neočekivani dramski zaplet.

Nakon što je 1830. drugi put zatražio ruku Natalije Gončarove, čuvene moskovske lepotice, i ona najzad pristala, u jesen je otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, koje je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitav niz dela kao što su „Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina“ (Belkinove pripovesti), „Iskustvo dramskih proučavanja“ (Male tragedije), poslednje glave „Evgenija Onjegina“, „Kućica u Kolomni“, „Istorija sela Gorjuhina“, „Bajka o popu i njegovom pomoćniku Baldi“, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama.

Povezane vesti - Kako zavesti Oskara

U samoći Boldina postoji još jedan šarm za Puškina. Selo uopšte nije mirno, smrt vreba u blizini, kolera je naokolo. Osećaj opasnosti elektrificira, zabavlja i zadirkuje, kao dvostruka pretnja (kuga i rat) uzbuđuje Puškina. On je voleo opasnost i rizik. Njihova prisutnost uzbudila ga je i probudila kreativne snage. Kolera sprema nestašluke: "Želeo bih da pošaljem svoju propoved seljacima ovde o koleri. Umrli biste od smeha, ali ne bi trebalo da podnesete ovaj dar" (XIV, 113), napisao je Pletnevu. Sadržaj ove propovedi sačuvan je u memoarima. Guverner Nižnjeg Novgoroda A. P. Buturlina pitala je Puškina o njegovom boravku u Boldinu:

"Šta ste radili u selu, Aleksandre Sergejeviču? Jeste li propustili?"

"Nije bilo vremena, Ana Petrovna. Čak sam i govorio propovedi."

"Propovedi?"

"Da, u crkvi, sa propovedaonice. Povodom kolere."

Povezane vesti - Sto u Moskvi

U Boldinu se Puškin rastao sa rukopisom "Evgenije Onjegin", a delo koje je napisano 1825, ugledalo je svetlost dana 1833. godine.

Za pisca je život krenuo dalje, ali kraj „Evgenija Onjegina“ kao da je i njega vrebao. Priznat, hvaljen, ali ne uvek i omiljen u moskovskim salonima, Puškin je često bio meta zluradih ogovaranja, a toga nije bio pošteđen ni njegov brak. Naprotiv, supruga Natalija, koja mu je rodila četvoro dece, bila je i njegova bolna tačka, našla se u središtu skandala koji je njega koštao života. Često je pominjao loš predznak sa njihovog venčanja. Naime, kada se u moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin venčao s Natalijom Gončarovom, prilikom razmene prstenja, Puškinov prsten je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: "To su loši predznaci". Beskonačni pregovori o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardiste carske konjičke garde Žorža "Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Trećeg decembra je njegovim prijateljima bila poslata anonimna  paskvila  s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Uveče 4. decembra Puškin je izazvao D Antesa na dvoboj. Hičeren je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno,  Žukovskog  i tetke Natalije Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je da spreče dvoboj. Dana 17. decembra D Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sologubu pismo u kojem odustaje od dvoboja. Međutim, brak nije rešio konflikt.

D Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D Antes oženio Natalijinom sestrom da spase njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, "izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije". Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo". Jedini odgovor na njega mogao je biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, koji je odobrio D Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere.

Dvoboj s D Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci.Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i ušao u stomak. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arenta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Dana 29. januara (10. februara) u 14.45 Puškin je umro od peritonitisa.

Puškin i Evgenije su se opet negde susreli.

Od četvoro njegove dece iz  braka sa Natalijom: Marija (r. 1832), Aleksandar (r. 1833), Grigorije (r. 1835) i Natalija (r. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga, samo je dvoje ostavilo potomstvo - Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka Nadežda bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).

Povezaen vesti - "SETI SE BARBARA" Sve ljubavi Žaka Prevera – neskrivenog buntovnika

Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka Gogoljevog brata. Danas Tatjana živi u Klinu. Pouzdano se zna samo to da se 1843. godine preudala za prijatelja svog brata Ivana, Petra Petroviča Lanskoja, tada general-majora pri 1. gardijskoj konjičkoj diviziji, a prethodno ađutanta pri Sviti Njegovog imperatorskog veličanstva, kojem je rodila tri ćerke (koje su se udale za general-lajtnante).

Puškin nije dočekao da vidi budućnost svog potomstva, a sudbina ćerke Marije bi za njega bilo sigurno najveće iznenađenje zahvaljujući Lavu Nikolajeviču Tolstoju, koji ju je upoznao 1868. godine u domu generala Alekseja Aleksandroviča Tulubjeva.

Piščeva rođaka T. A. Kuzminska u svojoj knjizi o tom susretu napisala je sledeće: "Kada su Lava Nikolajeviča predstavili Mariji Aleksandrovnoj, on je seo za čajni sto pored nje. Njihov razgovor ne znam, ali znam da mu je ona poslužila kao uzor za Anu Karenjinu, ne karakterom, ne životom, već izgledom. I on je to sam priznao".

I tako se književnost još jednom uplela u život Puškina, čak i kada njega više nije bilo.