Scena
15.03.2025. 07:05
Scena
27.03.2025. 20:20
M. Paunović
Gledali smo
"A Real Pain" razotkriva srž ljudske ranjivosti
Glavni motiv za gledanje filma "A Real Pain“ bio je nam Kiran Kalkin. Ne toliko zbog nagrada koje mu je doneo ovaj film – Oskar za najbolju sporednu mušku ulogu, BAFTA, Zlatni globus ‒ koliko zbog sećanja na njegovu ulogu u seriji "Succession“, kojom je stekao naše bezrezervno poverenje.
Kalkin je u pomenutoj seriji bio toliko maestralan da će nam Roman Roj zauvek biti prva asocijacija na ovog talentovanog glumca, iako kritičari smatraju da mu je uloga u filmu "A Real Pain“ karijerna.
Ne moramo da se složimo oko toga koja će uloga obeležiti njegovu karijeru, ali bi trebalo da budemo saglasni oko toga da je u filmu "A Real Pain” zaista izvanredan.
Kalkin je svakako jedan od osnovnih razloga za uspeh filma, ali bitne zasluge treba pripisati i glavnom pokretaču same radnje, a to je bol.
Bol koji u ovoj priči nije predstavljen tipično holivudski, tako što će doći do očekivanog katarzičnog zaokreta, tako što će se na kraju pojaviti dugo očekivano svetlo na kraju tunela. Ne, "A Real Pain“ nije taj film. Ovo je pre svega priča o tome na koje načine su ljudi sve sposobni da se bore sa sopstvenim traumama, ponekad toliko uplašeni od svetlosti da će radije ostati u mraku.
Kiran Kalkin nam na sebi svojstven način donosi priču o baš jednom takvom čoveku, noseći sličnu onu masku kao kada je trebalo da nam predstavi lik Romana Roja.
Bendži (Kiran Kalkin) je oličenje višeslojnog karaktera, koji pleni harizmom u svakoj sceni. On je neodgovoran, bezobziran do te mere da iritira, ali istovremeno beskrajno harizmatičan. Međutim, Kalkin se u svojoj izvedbi ne zaustavlja na tome. On unosi dubinu u ovaj lik koja prelazi okvire komedije i otkriva unutrašnji bol koji ga suštinski definiše.
Dok se ispod površine nalazi hronični bol, osećaj nesigurnosti i potreba za pripadnošću, na sceni vidimo čoveka koji svoj emotivni haos maskira svojom duhovitošću, konstantnom interakcijom i harizmom kojom osvaja ljude oko sebe. On je duša svakog društva, osoba bez koje nema zabave, ali koji uvek ostaje sam kada se svetla pogase. Kalkin unosi sirovu, iskrenu emociju u svaki pokret i pogled, čineći svoj lik uverljivim i nezaboravnim. Njegova izvedba ne samo da doprinosi emotivnom intenzitetu filma, već ga izdiže na viši nivo.
Veliki deo zasluga za to svakako ide i Džesiju Ajzenbergu koji ne samo da glumi u filmu, već je i reditelj i scenarista. Ajzenberg vešto donosi lik koji je napisao ‒ čoveka prepunog dilema koji oseća obavezu prema prošlosti, ali i strah od budućnosti. Njegov kompleksan odnos sa Bendžijem, u kojem istovremeno dominiraju tenzija i nežnost, diktira dinamiku filma.
Scena
19.03.2025. 04:05
Slavni reditelj savetuje mlađe kolege: "Radite kao izbacivači u seks-klubu"
Scena
18.03.2025. 22:25
Najbolje od Brusa Vilisa: 10 nezaboravnih uloga
Ajzenberg je kroz lik Dejvida i sopstveni režiserski pristup istražio lične konflikte u vezi sa međugeneracijskim traumama i "turizmom Holokausta“. Za njega je ovaj film delimično biografski jer je jednom prilikom otkrio da je svojevremeno tokom putovanja u Poljsku, u jednom selu posetio kuću u kojoj je nekada živela njegova tetka pre nego što je zbog rata morala da je napusti.
Ajzenberg se sada u Poljsku vraća kao reditelj, glumac i scenarista pišući priču o dva rođaka – Dejvidu i Bendžiju – koji otkrivaju porodičnu istoriju.
Savremena Poljska nije samo pozadina priče, već bismo mogli da kažemo i da je aktivni učesnik u filmu. Kroz Varšavu, ruralne pejzaže i posetu koncentracionom logoru Majdanek kamera ne pokušava da ulepša stvarnost. Ova mesta, svedoci istorijskih tragedija, neodoljivo oslikavaju unutrašnje borbe protagonista.
Muzika je još jedan element koji doprinosi emotivnom utisku. Šopenova muzika pruža ritam koji prati emotivne uspone i padove likova, dok tišina u ključnim trenucima, kao što je poseta Majdaneku, govori više od bilo koje reči.
"A Real pain“ je višeslojan film baš kao što je i lik Bendžija. Otkrivanjem i uklanjanjem tih slojeva, jednog po jednog, u srži ostaje bol. Onakav kakav jeste, bez katarzičnih trenutaka koji će ga tek tako skloniti u drugi plan. Iako je konstantno prisutan u gotovo svakoj sceni, njime intenzivno počinjete da se bavite tek na kraju filma kada shvatite da vas je Ajzenberg prevario jer vam nije pružio olakšanje. Reditelj na ovaj način publiku indirektno tera da o filmu razmišlja i posle samog gledanja, što je odlika samo dobrih filmskih ostvarenja. Nateraće vas da razmišljate o sopstvenim vezama, gubicima i strahovima. I to je njegov glavni pečat.
Komentari
