Slavica Mastikosa

"Kad naučimo da živimo sa posledicama sopstvenih izbora, dobijamo šansu da pronađemo mir"

Slavica Mastikosa rođena je 1950. u Zemunu, gde je završila osnovnu, a potom i srednju medicinsku školu. Radila je kao medicinska sestra u Frankfurtu na Majni. Do sada je izdala romane „Tri hleba nasušna“, „Međaši savesti“, „Zakon srca“, „Tri hleba nasušna na polici vremena“, koji su objavljeni u više izdanja.

Dobitnica je nekoliko prestižnih nagrada za pesme objavljene u knjizi poezije „Jutrenje“. Priredila je zbirku pesama za decu „Drugarska knjiga“, zbornik radova „Sedmica na Nišavi“, kao i dvojezičnu zbirku poezije „Sazvežđe“, u kojoj je zastupljena kao urednica i autorka. Urednica je Monografije Udruženja pisaca „Sedmica“ iz Frankfurta.

Dobitnica je prve nagrade za prozu, a druge za poeziju 2007. godine od strane članova žirija Udruženja književnika Srbije na književnom konkursu Udruženja pisaca „Sedmica“ iz Frankfurta na Majni, kao i druge nagrade 2015. i 2016. godine za esej o Momi Dimiću na književnom konkursu „Pošto Beograd“. Međunarodnu nagradu „Slovo Podgrmeča“ dobila je 2016. godine za roman „Tri hleba nasušna na polici vremena“. Dobitnica je priznanja „Zlatna značka“ za 2017. godinu koju dodeljuju Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Članica je Udruženja književnika Srbije, PEN centra za nemačko govorno područje i potpredsednica Udruženja pisaca „Sedmica“ iz Frankfurta na Majni. Nedavno joj je „Laguna“ objavila roman „Ptica koja pamti nebo“. O svom novom literarnom delu, književnosti, pisanju danas, ali i radu na literarnom i medicinskom polju u intervjuu za „Ekspres“ govori književnica Slavica Mastikosa.

Kako biste predstavili roman „Ptica koja pamti nebo“?

„Ako bih morala da ga ogolim do same srži, rekla bih da je ovo roman o ceni koju plaćamo kada pokušamo da pobegnemo od sopstvene prošlosti, ali i o snazi istine koja uvek pronađe put ka svetlosti. Zanimljivo je da uopšte nisam planirala niti svesno uvela elemente detektivskog žanra u svoj opus, ali priča je prosto sama tako tekla. Roman vas sam uvuče u neku vrstu psihološke istrage jer sve počinje jednim davno arhiviranim dosijeom Gavrić i potragom za misterioznim imenom Ljubica Tica. Ali iza te istrage, za mene kao autora, ovo je pre svega priča o individualnoj ljudskoj sudbini naspram nečoveka, progonitelja sa licem i bez lica. To je svedočanstvo o nemoći pojedinca pred surovim obmanama i mehanizmima moći nekog prošlog vremena, ali i priča o tragičnom usudu i zloj kobi koja ne bira žrtve.“

Otkuda baš taj naslov?

„Naslovna metafora ptice jeste priča o svima nama. Mi smo ta bića koja čeznu za visinama i slobodom, ali ne možemo istinski da poletimo dok ne prihvatimo grehe, tuge i ljubavi, kako one lične, tako i one koje nam u nasleđe ostavljaju naši preci. Ponekad su to i sudbine ljudi koje tek usput susrećemo tokom života, potpuno nesvesni da oni, poput nevidljivih putokaza, presudno utiču i na naš sopstveni put. Ovaj roman je, zapravo, jedan raskošan pačvork različitih ljudskih sudbina koje su neraskidivo povezane. Moji likovi provode decenije menjajući identitete, sklanjajući se od Beograda do Kube, da bi na kraju shvatili najvažniju lekciju: mir se nikada ne nalazi spolja, već u onom jedinstvenom trenutku kada konačno skupimo hrabrost i prestanemo da bežimo. A kako se i zašto ovaj naslov u potpunosti nametnuo samoj priči ostaviću čitaocima da otkriju sami dok budu sklapali delove ove slagalice.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Славица Мастикоса (@slavica.mastikosa)

Rekli ste da je moto ovog romana da je sve što se dešava posledica nečega što se već dogodilo. Da li je u životu zaista tako?

„Duboko verujem da jeste. U životu, baš kao i u ovom romanu, ne postoje izolovani događaji. Mi često mislimo da nam se neke stvari dešavaju odjednom ili slučajno, ali ako zagrebemo ispod površine, shvatićemo da smo zapravo zakoračili u tragove koje je neko davno ostavio pre nas. Naši životi su neprekidni lanac uzroka i posledica. Ponekad nosimo terete, strahove ili ćutanja naših predaka, ali i težinu sopstvenih pogrešnih odluka. Tek kada skupimo hrabrost da prihvatimo prošlost i naučimo da živimo sa posledicama sopstvenih izbora, dobijamo šansu da pronađemo mir, ali i način da te greške više ne ponovimo. Zato je ovaj moto ujedno i opomena i velika uteha: opomena da pazimo kakve uzroke danas stvaramo jer će oni krojiti nečiju tuđu budućnost; a uteha jer nam pokazuje da sve, ma koliko tragično bilo, ima svoj dublji razlog. A ta duboka istina se sastoji u činjenici da se klupko života uvek odmotava unazad, a razmrsuje unapred. To zapravo znači da ono što nam se dešava danas možemo razumeti tek kada pogledamo unazad, u sopstvene korene i davne izbore – kako lične, tako i naših predaka. Ali, da bismo se oslobodili tog tereta i pronašli mir, moramo delovati unapred: doneti odluku u sadašnjosti koja će promeniti našu sutrašnjicu. Razmrsiti klupko znači upravo to: oprostiti, prihvatiti istinu, skinuti masku i zakoračiti napred. Tek tada mi prekidamo taj stari, tegobni lanac i stvaramo novu, čistu stazu za one koji dolaze posle nas.“

Vaš roman „Tri hleba nasušna“ imao je izuzetnog uspeha kod čitalaca i kritike. Da li je to bio omaž porodici kao instituciji?

„Da, to jeste prvenstveno omaž mojoj porodici, ali ujedno i porodici kao instituciji. Život mi je ponudio autentičan materijal za ovaj roman, ali i jednu veliku, intimnu zagonetku. Knjigu sam napisala u svojoj pedesetoj godini, kada sam već imala pun naramak životnog iskustva, ali i nasušnu potrebu da razrešim tu ličnu dilemu: da li misleći na svoju biološku majku Radojku, koja je preminula u dvadeset drugoj godini života, pred sam porođaj sa drugim detetom, povređujem mamu Maricu i obrnuto? Moje rođenje pripada mami Radojki, a moj identitet darovala mi je mama Marica, koja me je kao siroče od sedamnaest meseci privila na svoje grudi, poklonila mi srce i dušu, i odgajila me s bezgraničnom ljubavlju. To je spomenik roditeljstvu, ali posebno i pre svega ljudima poput moje mame Marice, svim onim majkama i očevima koji s nesebičnom ljubavlju odgajaju decu koja nisu njihova biološka. Roman ’Tri hleba nasušna’ je ujedno istinski spomenik jednom vremenu protkanom ljubavlju koja odoleva svim nedaćama. Sam naslov predstavlja osnovno moralno načelo romana: čovek svakog dana treba da kupuje tri hleba, jedan za sebe, drugi koji vraća roditeljima i treći koji pozajmljuje deci, kako bi se održao taj sveti lanac ljudskosti, uzimanja i davanja, međusobne ljubavi i uvažavanja. Simha Kabiljo Šutić je u svojoj recenziji predivno napisala da je naša civilizacija gladna i da su nam duhovno potrebna ta tri hleba. A za mene lično, roman ’Tri hleba nasušna’ je jedan od tri hleba koji vraćam svojim roditeljima i ljudima koji su ljubavlju obeležili moj život i sopstvenim primerom me naučili da živim po tom principu. Ujedno, to je hleb koji vraćam i samom životu jer je sve proživljeno ‒ i radost i tuga, i sreća i nesreća ‒ mom postojanju dalo i oblik i meru.“

U svojim romanima govorite često o snazi običnog, tzv. malog čoveka da opstane u ovim teškim vremenima. Odakle crpeti tu snagu?

„Iz kuće sam ponela saznanje da običnih ljudi zapravo nema i da je svaki čovek jedna posebna, neispričana priča. Ta snaga o kojoj pišem ne dolazi iz nekih apstraktnih visina, već iz samog života – iz ljudskosti onih koji nas okružuju. Moja večita inspiracija su ljudi poput mojih roditelja, posebno mame Marice, koji poseduju divovsku duhovnu snagu. Od njih sam naučila kako da u radosti ostanem zahvalna i prizemna, a da kroz tugu prolazim bez gubljenja vere u ljude, život i ljubav, onu svekoliku ljubav koja uporno traži dobro u svakome. Snaga se crpi iz spremnosti da, uprkos sopstvenim mukama, zastanemo, pružimo ruku i zagrlimo drugog paćenika na putu. U tom činu davanja čovek, paradoksalno, dobija mnogo i pronalazi novu snagu za opstanak. Naravno, ne gledam na svet kroz ružičaste naočare; svesna sam zla i nepravde. Međutim, moj unutrašnji bunt protiv zlodela ogleda se i u tome što loši likovi u mojim romanima često nemaju ime, već samo nadimak. Imena čuvam za one koji, poput junaka u mom novom romanu ’Ptica koja pamti nebo’, svesno ili nesvesno vođeni božjom rukom, uspevaju da ostanu ljudi i u najtežim vremenima.“

Veoma je bila zapažena i zbirka poezije „Jutrenje“. Koliko se Slavica Mastikosa pesnikinja razlikuje od Slavice Mastikose proznog pisca?

„Iako je proza moj primarni žanr, zbirka ’Jutrenje’ se rodila tiho, u dahu, kao plod onih trenutaka kada se odmaram od pisanja romana. Sebe ne smatram pesnikinjom u klasičnom smislu, ali poezija jeste prostor moje potpune slobode i emotivnog pročišćenja. Rekla bih da se Slavica pesnikinja i Slavica prozni pisac ne razlikuju u svojoj suštini, obe tragaju za smislom i lepotom. Razlika je samo u tome što je roman dug maraton, a pesma trenutak čiste esencije. Moja pesma ’San i java’ možda najbolje opisuje to stanje u kojem se pisac nalazi dok stvara, to rvanje između snova i realnosti, gde se na kraju, kroz svest i dušu, sve slije u jedno delo:

San i java

Ponekad mi se čini

da je san java, a java san.

Nevidljivim nitima povezani,

u klupko života umotani,

zakačili se početak i kraj

za budne noći i pospane dane.

Pa nikako da svane,

nikako da svane.

I dok sam u srcu svog sna

raspolućena, dan gubi svoje moći.

Čežnje prate snove u gustom roju.

Sve na dohvatu ruke, a ništa na broju.

Konji vranci već upregnuti

u crnu svilu noći,

a ja ne znam sa koje sam strane,

ni kako da zaustavim konje vrane.

Pokatkad opet zasija mi lice

sjajem zvezde padalice.

Tad neka lepota rudi, dozreva,

u mukama rađam duše delo,

u povesmu života, pijana od saznanja,

klešem odgovor o kome se sanja.

Tad budim se. I budna ostajem

od smeha koji vri, od pesme koja se razliva.

Dok iskra svesti s dušom se spaja,

moj san se sa javom sliva.“

Radili ste kao medicinska sestra u Nemačkoj, u Frankfurtu. Koliko Vam je taj period života pomogao kasnije u književnom stvaralaštvu?

„Moj svestan izbor u Nemačkoj bio je rad na odeljenjima intenzivne nege i u šok-sobama. To bolničko iskustvo bilo je moja najveća škola o čoveku i, samim tim, neprocenjiva osnova za kasniji književni rad. Tamo, na granici između života i smrti, spoznala sam da svi autoriteti, oklopi i ’štitnici’ koje grčevito nosimo kroz život, poput društvenog statusa, titula ili imovinskog stanja, padaju kada se legne u bolnički krevet. U tim trenucima i car i kočijaš isto pate. Svi postaju jednaki, ogoljeni do svoje suštine. Gledajući te ljude, shvatila sam da njihov spas i dostojanstvo ne zavise od onoga što su ostavili iza sebe u spoljnom svetu, već isključivo od onoga što nose u sebi: od količine vere u život, u ljubav, u sebe ili u Svevišnjeg. Svaka njihova borba, bez obzira na to kako se završavala, bila je za mene svojevrsno naravoučenije. To me je naučilo da u svojim romanima ljude posmatram van njihovih društvenih uloga i da tragam za onim što ostane kada se sve maske skinu.“

Šta mislite o sve većem uplivu veštačke inteligencije u naše živote i može li AI da ugrozi književnost i prave pisce?

„Veštačka inteligencija može biti izuzetan, praktičan alat i pomoćnik u radu, kao i sjajan saradnik za kreiranje vizuelnih rešenja, na primer, za promocije knjiga. Smatram da je to tehnološki napredak guliverskih razmera za čovečanstvo, ali nimalo se ne bojim da će AI ugroziti pravu književnost i istinske pisce. Veštačka inteligencija može da sklapa rečenice, ispravlja gramatiku i analizira podatke, ali ona nema dušu, nema proživljenu patnju niti može da oseti ljubav o kojoj pišu književnici i pesnici. Mašina ne može da zameni ljudsko iskustvo, suze i ono božansko nadahnuće koje pokreće ruku pisca. AI je odličan saradnik, ali nije samostalni stvaralac.“

Čitamo li kao nacija dovoljno, postoji li i dalje kult čitanja?

„Sudeći po velikim gužvama i posetama Sajmu knjiga, na prvi pogled bismo mogli reći da kao nacija i te kako čitamo. Međutim, svesna sam da su se modusi i formati čitanja promenili. Pripadam starijoj generaciji, ali se dobro sećam da su i u vreme moje mladosti jedni čitali pasionirano, dok drugi nisu odlazili dalje od kuvara ili sportskih novina. Dakle, publika je uvek bila podeljena. Danas mladi ljudi imaju drugačija interesovanja i žive u brzom, digitalnom ritmu, ali ja verujem u kult čitanja koji se ne gasi, već samo menja oblik. Potrebno je vreme da čovek sazri, da prođe kroz mnoga životna iskušenja kako bi mogao da oseti i razume književnost. Kroz svoje pisanje, zapravo, pokušavam da dotaknem one duboke, vanvremenske niti koje se mogu podvesti pod jednu veliku, svetlu reč, agape, tu sveobuhvatnu, bezuslovnu ljubav. A za susret sa takvom literaturom čovek mora duhovno i emotivno da sazri.“

Postoji li podela na mušku i žensku književnost i da li je ženama lakše ili teže da se izbore za svoje mesto na literarnoj sceni?

„U društvu se često susrećemo sa podelama na muške i ženske poslove pa se ta matrica verovatno preslikava i na književnost. Međutim, moje duboko ukorenjeno mišljenje prilično je imuno na takve podele. Kroz život sam obavljala razne poslove, uključujući i one koji su se tradicionalno vodili kao muški, i nikada ih nisam tako posmatrala. Čovek jednostavno radi ono za šta je sposoban i čemu je dorastao, bez obzira na pol. Zato verujem da književnost može biti samo dobra ili loša, a ne muška ili ženska. Čak ni samu sintagmu žensko pero ne doživljavam kao pežorativnu ili ograničavajuću. Naprotiv, prva asocijacija mi je prestižna nagrada ’Žensko pero’ koju je svojevremeno dodeljivao časopis ’Bazar’. Moj roman ’Međaši savesti’ je 2010. godine ušao u najuži izbor za to priznanje i ja sam na tu činjenicu izuzetno ponosna. Ako bismo se malo našalili, u tom kontekstu su se možda jedino muškarci pisci mogli osetiti zapostavljenima jer nisu imali pravo da konkurišu za tu nagradu. Šalu na stranu, mislim da se danas i žene i muškarci lavovski bore za svoje mesto pod literarnim nebom. Tržište je surovo za sve, ali na kraju jedino što opstaje i što pronalazi put do čitalaca jeste iskrena i kvalitetna reč.“

Đorđe Bajić: "Prečice umeju da budu mač sa dve oštrice"