Tiha revolucija skromnog sveštenika

Jedan sveštenik prezbiterijanske crkve je od televizije napravio mesto za propovedanje i promovisanje pravih vrednosti. Iskoristio je na najbolji način moć te čarobne kutije iako ga je često užasavala. Kada je govorio o svom prvom susretu sa televizijom, još kada je televizija bila nov izum, nije krio prezir: "Bacali su pite jedni na druge". U konkurenciji za 92. Oskara je i film o ovom neobičnom čoveku. O Fredu Rodžersu. Film "Lep dan u komšiluku", koji potpisuje Merijel Heler, priča je o svešteniku koji je šezdesetih godina bio autor i voditelj dugogodišnje dečje televizijske emisije "Komšiluk gospodina Rodžersa", koja se emitovala od 1968. do 2001. godine. Emisije koja je mnogima promenila život ili bar pokušala da ih podseti na ono što su često zaboravljali.

"Kad sam bio mali, i kad bih čuo neku strašnu vest koja bi me zabrinula i uplašila, majka bi mi govorila: "Uvek treba potražiti pomoć. Sigurno će se uvek naći ljudi spremni da pomognu". Fred Rodžers je celog života verovao da je njegova majka bila u pravu, da takvi ljudi sigurno postoje i da ih ne treba tražiti daleko. Zapravo, on je bio siguran da bi komšiluk, nakon porodice, trebalo da bude prvo utočište naše sigurnosti. Naravno, ukoliko smo spremni da ne osuđujemo i da prihvatamo ljude sa svim njihovim manama. Da takvi, kakvi jesu, budu ljudi kojima pružamo ruku preko ograde. Da budemo komšije koje su uvek spremne da pomognu.

Povezane vesti - Kako zavesti Oskara

Nikada nije zaboravio da su ga u detinjstvu drugi dečaci zbog prekomerne težine zvali Debeli Fredi, govorio je da se osećao kao autsajder i morao je celog života da se nosi sa problemima samopoštovanja i depresije.

Fred Rodžers je rođen 1928. godine, bio je pacifista i sveštenik prezbiterijanske crkve koji se, tokom više od trideset godina na televiziji, zalagao za ideju da u svima nama postoji božanska iskra koju treba negovati. Rodžersa je obrazovna televizija prvobitno privukla jer je prezirao ponižavajuće i nasilne crtaće koji su u to vreme obeležili televizijske emisije za decu. U svojoj emisiji nije izbegavao kontroverzne teme kao što su smrt, razvod, ubistvo. Bio je protiv rata u Vijetnamu i svake diskriminacije do te mere da je jednom prilikom pozvao Afroamerikanca da mu se pridruži u brčkanju nogu u malom bazenu iako je u Americi još važila zabrana da se crnci i belci zajedno kupaju u bazenima. Rodžers je imao neverovatnu moć da ubedi ljude šta je ispravno, a dokaz je i njegovo svedočenje iz 1969. godine pred Senatom SAD-a u kom, sa saradnicima, traži 20 miliona dolara kako bi se nastavilo finansiranje američke televizije PBS nakon što im je budžet smanjen zbog rata u Vijetnamu. Na saslušanju je oduševio senatora Džona Pastorea recitujući mu tekst svoje pesme "Šta radiš sa besom koji osećaš?". Nakon što je poslušao izlaganje, Pastore, koji je dotad naginjao ka tome da ne obezbedi potreban budžet PBS-u, izjavio je: "Mislim da je divno. Izgleda da ste upravo zaradili 20 miliona dolara".

Skromni sveštenik je zbog svega toga postao revolucionarna ličnost šezdesetih. Njegova pesma "Da li bi hteo da budeš moj komšija?", koja je otvarala svaku njegovu emisiju, bila je prilično radikalna ideja za one koji nisu uživali u tome što su neki ljudi njihove komšije.

Za svih 865 epizoda emisije "Komšiluk gospodina Rodžersa", Rodžers je pisao scenario, muziku i tekstove songova, radio kao producent i upravljao lutkama pomoću kojih je stvorio 10 različitih likova i svim lutkama pozajmio svoj glas. Smatrao je da je televizija izuzetno moćan medij i da je prostor između ekrana i osobe koja gleda "sveto tlo". Zato je bio duboko uznemiren sadržajem koji je viđao na televiziji jer je smatrao da se ta moć koristi potpuno pogrešno. Taj stav ga je naveo da napravi kvalitetan obrazovni program za decu, a s obzirom na to da je bio sveštenik prezbiterijanske crkve, može se reći da je televizija bila njegov način propovedanja i promovisanja pravih vrednosti.

Profesor Majkl Long, autor knjige o Fredu Rodžersu koja je objavljena 2015. godine, govorio je da je on svoj život proveo uveravajući decu da bez obzira na to kako izgledaju, bez obzira na to ko su, bez obzira na to odakle dolaze, u njima postoji nešto zbog čega zaslužuju da budu voljeni. Njegova dva sina Džon i Džejms su govorila da je bio izazov imati „drugog Hrista kao oca", ali i pored svih nastojanja Rodžers ipak nije promenio televiziju.

Povezane vesti - Poslednja pčelarka u trci za Oskara

Verovatno je upravo zbog toga ostao u sećanjima publike koja je odrastala sa njegovim emisijama, ali i ljudi koji su želeli da televizija zadrži ekran pun dobrih namera i optimizma. Život Freda Rodžersa ostao je na ekranu bez obzira na to šta je on o njemu mislio. Prvo u dokumentarnom filmu oskarovca Morgana Nevila "Da li bi hteo da budeš moj komšija?", koji je premijerno prikazan na filmskom festivalu Sandens 20. marta 2018, što je datum Rodžersovog rođendana, i to devedesetog da je bio živ. Film je zaradio više od 22 miliona dolara i smatra se jednim od najuspešnijih dokumentaraca.

Fred Rodžers je umro 27. februara 2003. Nikada nije promenio svoje uverenje da je igra najozbiljniji posao u detinjstvu i da deci osećaj da su voljeni daje najbolju šansu da odrastu u zdrave ljude. Nikada nije našao opravdanje za bes i nerazumevanje. Bio je sigurno jedini sveštenik koji je dečaka koji je stalno zaboravljao reči molitve naučio da se moli sa svega: Hvala ti, Bože. Televizija je u međuvremenu postala mesto gde su se viđale neuporedivo ružnije stvari nego što je gađanje pitom. Za mnogu decu bes je postao način komunikacije. Loše momke nema ko da istera iz čarobne kutije.