Pisci koje su streljali komunisti

Teška je svaka drugačija reč u ideološkom jednoumlju. Koprca se, traži vazduha, bori se za prostor. Onda se širi, poput neke grozomorne zaraze, ubojite samo za komunističke poslenike.

Komunizam je ispisivao presude književnim stvaraocima i tako zatirao trag smislu. Žrtve su bile mnoge, a prozvane su, državnički rečeno, "izdajnicima revolucije". Neki su završile pod zemljom, neki u tuđini. Ali njihova reč nije umrla, nije ni proterana, ni izbrisana decenijiskim sistemskim naporima. Ti pokušaji su ih još više ojačali. Možda je najveći jad tog doba, što su pisce potkazivale rođene kolege, za šaku komfora i luksuza.

Pročitajte još: OZNA ubila skoro 60.000 ljudi

Među svetlim imenima koje je ocrnio komunizam, bili su Svetislav Stefanović, Grigorije Božović, Niki Bartulović...

Svetislav Stefanović

Svetislav Stefanović je preveo celokupnog Šekspira i učinio mnogo za tradiciju srpskog književnog modernizma. Bio je kritičar, polemičar, prevodilac, pesnik, esejista, dramski pisac, izučavalac narodne književnosti. Našao se na listi osuđenika na smrt pod brojem brojem 66 u "Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu", objavljenom na prvoj i drugoj strani "Politike" 27. novembra 1944. Prozvali su ga ideologom  fašizma, prevodiocem Musolinijeveg dela "O korporativnoj državi". Posmrtno je isključen iz članstva u SKZ, da bi posle višedecenijskog zaborava bio vraćen u srpsku književnost.

Po profesiji je bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu i više puta je odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Posle Drugog svetskog rata optužen je kao klevetnik sovjetskih vlasti u vezi sa zločinom u Vinici, dok su kasnija istraživanja potvrdila njegovo svedočenje. Optužen je i kao savetodavac Velibora Jonića u progonu književnika, ali u optužnici nisu navedeni dokazi koji bi potkrepili takve tvrdnje. Streljan je kao državni neprijatelj 1944. godine.

Grigorije Božović

Jedan od najvećih pripovedača, međuratnih pisaca i putopisaca srpskog jezika bio je i Grigorije Božović, čije su reportaže neverovatna zaostavština o kulturnoj istoriji Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih su osam zbirke pripovedaka. Iza njega su ostali putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, koji su sabrani u listu Politika, čiji je bio sarasdnik.

Početak njegovog rada obeležila je zbirka "Iz Stare Srbije" (1908), a kraj karijere "Pripovetke". Poznate su i njegove  zbirke pripovedaka "Teška iskušenja"  (1935) i "Pod zakonom" (1939). Od poznatijih su: "Čudni podvižnik", "Mučnih dana", "Tivaidska napast", "Kad se carstva mijenjaju", "Zlate iz Slatine", "Njen sud" i "Oklopnik bez straha i mane".

Pred kraj rata komunisti su ga streljali u Beogradu, a Božović je dugo ostao nepoznat široj javnosti. Streljan je zbog izdaje 1945. uoči Božića u podrumima zatvora u Ćušinoj ulici u Beogradu, staroj zgradi nekadašnje kasarne, gde se tokom rata nalazilo sedište Specijalne policije.

Tek 2008. godine na zahtev rođaka, B0žović je reahibilitovan.

Niko Bartulović

Prve književne radove Bartulović je objavio 1912. godine, a prva knjiga koju je objavio bila je "Kuga" (1919). Pisao je predgovor za "Ex ponto" Ive Andrića, a knjigu je nazvao zapisom duše. Neke od njegovih najpoznatijih dela su "Bjedna Mare" (1922), zbirka pripovedaka "Ivanjski kresovi" (1920), roman "Na prijelomu" (1929), pripovetke: "Ljudi na ostrvu" (1931), "Sabrana dela I-II" (1932), "Izabrane pripovetke" (1938), novela "Moj prijatelj Tomislav Malvasija" (1940).

Uredio je Spomen knjigu deset godina vladavine Njegovog veličanstva kralja Aleksandra I 1929- 1931 i Jadransku antologiju (1934). Prevodio je dela sa češkog i na češki jezik, sa italijanskog i slovenačkog. Za roman "Na prelomu" (1929) dobio je Nagradu Ministarstva prosvete, a Nagradu Kolarčeve zadužbine za knjigu "Ljudi na ostrvu" (1931).

Izbrisan je iz hrvatske i srpske književnosti, sve do 1986. godine, kada je Miroslav Karaulac u "Godišnjaku Andrićeve zadužbine" obelodanio nesrećnu sudbinu ovog pisca. Kada je počeo rat, Niko Bartulović je pokušao na prebegne u Grčku sa prijateljima, ali nije u tome uspeo. Ratne godine provedi skrivajući se od Risna do Splita.

Posle kapitulacije Italije, zbog veza sa izbegličkom vladom i antifašizma Bartulović je dospeo u nemački zatvor u kome je ostao do oslobođenja Splita, oktobra 1944. godine. Nakon oslobođenja, uhapšen je, a potom prebačen u zadarski zatvor. Ovaj put Bartulović se našao u zatvoru po nalogu oslobodilaca.

Na putu ka zagrebačkom zatvoru, pogubljen je je po odluci nekog anonimnog suda, bez presude. Pisac, urednik, prevodilac Ivana Cankara, upravnik splitskog Narodnog kazališta potpuno je zaboravljen, njegove knjige nisu spominjane, iako ga je Crnjanski u jednom svom tekstu spomenuo uz Čehova, Strindberga.