VLADA ARSIĆ: "AI nikada neće razumeti crni humor, sarkazam, ljudsku odluku..."

Autor je i prvi urednik televizijske serije "Od zlata jabuka“. Autor je publicističke knjige "Lopatanje đavola“ i romana "Izgubljene u magli“, "Armagedon“, "Brodolom“, "Kad zvona zaneme“, "Osinje gnezdo“, "14:14“.

Roman "Izgubljene u magli“ adaptiran je u radio-dramu koja je premijerno emitovana na Drugom programu Radio Beograda 2015. godine. Nedavno se iz štampe pojavilo i ponovljeno izdanje romana "Kad zvona zaneme“, a o tome, dosadašnjoj književnosti i Srbiji kao neiscrpnoj temi u intervjuu za "Ekspres“ govori književnik i publicista Vlada Arsić.

Kako doživljavate novo izdanje romana "Kad zvona zaneme“, dugo ova knjiga nije mogla da se nađe u knjižarama?

"’Kad zvona zaneme’ je jedini roman za koji sam se bojao da neće biti preterano čitan. Obrađuje izuzetno tešku temu, a kako i sami živimo u nimalo lakim vremenima, verovao sam da će se čitaoci više okretati veselijim i lakšim štivima. Srećom, prevario sam se! Knjiga se već tokom prve godine od izdavanja našla među pet najčešće pozajmljivanih dela u mreži Narodne biblioteke Srbije, a zanimanje za nju traje neprekidno, bezmalo već čitavu deceniju. Drago mi je što je i moj izdavač, beogradska ’Laguna’, prepoznao interes da objavi još jedno u nizu reizdanja, ali i da ispravi grešku od pre nekoliko godina kada joj je ovaj roman, sticajem okolnosti, promakao ’ispod radara’.“

Valjevska bolnica o kojoj pišete u "Kad zvona zaneme“ simbol je srpskog herojstva, ali i pobede nad smrću. Kako ste Vi to videli?

"Najpre treba objasniti sam pojam ’valjevske bolnice’. Kada bi vas neko danas upitao gde se nalazila ta zgrada, odnosno ustanova, teško da biste mogli da date precizan odgovor. Jer, te ratne i hladne zime, 1914. godine, buknula je najveća epidemija u istoriji naše zemlje. Žarište je bilo u Valjevu, ali se ubrzo proširila širom Srbije. U Valjevu su postojale dve stalne i pet rezervnih bolnica, ali ni to nije bilo dovoljno. Bolest se toliko brzo širila da su svi podesni objekti, hoteli, kafane, trgovački magacini, zgrada Gimnazije i svaka veća kuća, ubrzo pretvoreni u bolnicu, a svaka ulica postala je bolnički hodnik. Pa ni tada nije bilo dovoljno mesta za svakog pacijenta. Za samo šest meseci, od decembra 1914. do maja 1915. godine, u Valjevu je od epidemije pegavog tifusa umrlo više ljudi nego što je u njemu živelo uoči rata. Pošast je bila toliko velika da je prvi put u istoriji doneta odluka da se zabrani upotreba crkvenih zvona jer da je svako ispraćen u skladu sa verskim običajima, mesecima bi zvonila bez prestanka. I na sve to se, meni kao autoru, nametnula potreba da ovaj roman završim sa nadom, da čitava priča, naposletku, ima srećan kraj. Kao i uvek kada život pobedi smrt.“

Mislimo da kao nacija gotovo sve znamo o Velikom ratu i ulozi srpskog vojnika u njemu, ali da li je baš tako?

"Ne, naravno. Znamo veoma malo, a i to malo često preterano glorifikujemo. Neretko ističemo da smo potomci slavnih junaka sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana, ali takvi heroji su mahom izginuli ili otišli bez poroda. S druge strane, bilo je mnogo mešetara, krivinaša i drugih lelemuda, onih što su ratna stradanja izbegavali na različite načine, od samopovređivanja pa sve do onih koji su svoje najbliže, raznim vezama i uticajima, sklanjali od ratnih strahota. Mnogo je primera da su čitave porodice, uključujući kućne pomoćnice i kućne ljubimce, slate u Trst ili Pariz, tako da je veliko pitanje čiji smo mi zaista potomci. Ni kao država se nismo usrećili, ako se od rata iko i ikada usrećio. Za mene je trijumf Srbije u Velikom ratu bio Pirova pobeda od koje se ni danas nismo oporavili. Duže od jednog veka smo bez nacionalnog programa i cilja, bez identiteta, sa stalnim srljanjem i eksperimentisanjem s raznim ideologijama i političkim pravcima. Ako je 19. vek za nas bio vek nacionalnog oslobođenja i progresa u svakom smislu, bojim se da nam onaj sledeći, osim stradanja, nije doneo ništa dobro. Takve tendencije, čini mi se, nastavljene su i u ovom.“

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"

INTERVJU

INTERVJU

Scena 08.07.2025. 20:55

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"

Pre nekoliko godina Vaš roman "Osinje gnezdo“ koji govori o tome da mošti Svetog Save nisu spaljene na Vračaru izazvao je veliku pažnju. Da li je bilo nekih reakcija iz SPC?

"Retkih i sporadičnih. Pojedini sveštenici i monasi su mi čestitali tvrdeći da sam zaista dirnuo u osinje gnezdo, ali je bilo i onih koji su mi, čini mi se, krajnje dobronamerno rekli da ovakvu knjigu nije ni trebalo da napišem. Stekao sam, međutim, utisak da je najmanju reakciju izazvala priča o samim moštima, da li su sačuvane i gde se, zapravo, nalaze, koliko onaj drugi, paralelni tok u samom romanu, koji govori o otrgnutim centrima moći u delu Srpske pravoslavne crkve, čije delovanje ne doprinosi ni njenoj svetoj, ni apostolskoj, ponajmanje sabornoj ulozi. Upravo iz ovog ’krila’ su stizale i najotrovnije žaoke pa čak i nikad javno izrečeni stavovi da je ovu knjigu, zapravo, trebalo zabraniti i povući iz prodaje.“

I u romanu "14:14“ bavite se jednom danas gotovo zaboravljenom tragedijom koja se desila u Smederevu tokom Drugog svetskog rata. O čemu je reč?

"Petojunska tragedija (1941) u Smederevu je za Smederevce opšte mesto, nešto što se pamti gotovo u svakoj kući jer su retke one koje u ovoj nesreći nisu imale i svoje žrtve, teže ili lakše povređene. Van Smedereva se, međutim, za ovu katastrofu gotovo i ne zna. O tome se nije pričalo na školskim časovima, godišnjice nisu obeležavane, a broj žrtava se kontinuirano smanjivao u proteklih osam i po decenija. Od prvobitne procene da je stradalo 4000 civila i 12 okupatorskih vojnika, došli smo do toga da je poginulo tek jedva nekoliko stotina ljudi. Razlog za ovu ’zaveru ćutanja’ i umanjivanja razmera katastrofe leži, verovatno, u tome što su sabotažu u tvrđavi, odnosno eksploziju zarobljenog naoružanja i ratne opreme, izazvali budući pobednici kojima jedna ovakva akcija sigurno nije služila na ponos i diku. Četiri godine pre Hirošime i Nagasakija zadesila nas je eksplozija jačine atomske bombe koja je i bukvalno sravnila grad sa zemljom, a u samoj nesreći stradao je gotovo kompletan ansambl Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, sin jedinac, trudna snaja i unuka generala Milana Nedića, mnoštvo poznatih i manje poznatih Smederevaca... Prosto je neverovatno da je moj roman ’14:14’ zapravo prvo literarno štivo koje se uopšte pozabavilo ovom temom.“

Očigledno je da Vas naša istorija u velikoj meri inspiriše za književni rad. Da li su Srbija i njena povesnica "Meka“ za književnike i umetnike?

"Nažalost, živimo na takvom području gde nam je svaki period obeležen nekim od istorijskih događaja. Gde god da uprete prstom, bilo koju epohu da zakačite, svugde ćete pronaći i neku ne previše raubovanu temu koja bi bila dostojna da se pretoči u roman. Možda je to dobro za književnike i umetnike, ali sumnjam da je bilo dobro za narod, za očevice i savremenike. Istorija kao naučna disciplina je zbirka loših dela, nesreća, ratova, bolesti i kojekakvih drugih zala, retko kada se bavila periodima mira i spokoja.“

U knjizi "Neviđena Srbija“ govorite o interesantnim događajima iz naše istorije koji su manje poznati. Koji događaj opisan u knjizi je Vama bio posebno zanimljiv?

"Sam podnaslov zbirke ’najluđe storije iz naše istorije’ dovoljno govori o temi ove nevelike knjižice. Reč je o zbirki anegdota, ali i neverovatnih činjenica za koje sam i sam isprva pomislio da nisu moguće. A onda sam, proverom, shvatio da jesu. Ne znam koju bih izdvojio, možda je dovoljno navesti samo pitanja koja postavljam svojim čitaocima na književnim susretima. Recimo, da li znaju da Srbija ima ukletu prugu koja se gradi duže od 111 godina; da u Srbiji postoji grad koji duže od 60 godina ima tipsku zgradu železničke stanice, a da nikada nije video ne samo voz, već ni samu prugu; da smo organizovali prvu olimpijadu 14 godina pre one prve, zvanične, u Atini 1896. godine; da je prvi papa koji je došao na tron Svetog Petra, a da nije bio italijanskog porekla, zapravo bio Srbin; da su ovim našim krajevima jahale i zvezde američkog vesterna poput Bufalo Bila ili Kalamiti Džejn; da su nas posećivali i jedan Franc List, Betoven, Štraus... Trenutno radim nastavak ove zbirke, a jedan od najsimpatičnijih događaja je podatak da je prvi pokušaj avionskog leta na području današnje Srbije propao, zamislite, zbog ženskih gaća!“

U svetu su ponovo velika previranja, kako bi Srbija, prema Vašem mišljenju, trebalo da se ponaša u ovom novom odnosu snaga na planeti?

"Trebalo bi konačno da se sklonimo sa ’staze slonova’ i okrenemo sebi. Moramo konačno da shvatimo da smo mali i ranjivi, da se ne smemo istrčavati i zauzimati navijačke pozicije. Možda svet ide ivicom propasti, ali ni sami nismo daleko od ambisa. Sela su nam opustela, gradovi su ostareli, demografija nam je u sunovratu, ako nešto radikalno ne promenimo u narednih nekoliko godina, preti nam i bukvalno biološki nestanak. A tada će nam biti potpuno svejedno kakve će biti prilike u svetu i ko će njime vladati.“

Kakav je Vaš stav o sve većem uplivu veštačke inteligencije u sve sfere života i kako će AI uticati na književnost i umetnost uopšte?

"Izvesno je samo da nam predstoje ogromne promene, ali nam, svakako, neće biti prvina. Velika promena bila je i kada se sa penkala prešlo na pisaću mašinu, a potom i na računare. Umesto da smišljate šta ćete napisati u nekoliko pasusa unapred, računar vam je omogućio da pišete, brišete, premeštate, vraćate, umećete, kombinujete... Razvoj interneta nam je uštedeo i vreme, ne moramo danima da rudarimo po arhivama i tražimo potrebne informacije, sve nam je manje-više dostupno sa samo jednim klikom (pod uslovom, naravno, da znamo šta tražimo). Kao i svaka novina, i veštačka inteligencija nosi sobom brojne nepoznanice, ali i strahove. Sigurno je da će preuzeti mnoge poslove i ugasiti radna mesta, ali kako će uticati na književnost i umetnost uopšte? Teško je reći. Sposobnost da generiše i koristi sve što je do sada napisano i obelodanjeno, svakako, donosi veliku prednost AI-ja da se i sam iskaže kao autor, odnosno umetnik. Treba, međutim, znati da je ipak reč o običnoj kopiji. Ma koliko da je sabrala znanja, veštačka inteligencija nikada neće razumeti crni humor, sarkazam, ironiju, ljudsku odluku, ali i potrebu da se ponekad nešto učini i mimo pravila ili zdravog razuma. A svako delo lišeno običnih ljudskih emocija je, po pravilu, bezvredno. Na nama je samo da uvidimo tu razliku.“

Da li imate planove za novi roman i o čemu će on govoriti?

"Kažu da je jedan potok na Rudniku zadugo delio Srbiju na dva dela: onu karađorđevićku i drugu, obrenovićku. Istorija Srbije je najčešće istorija sukoba i ljutog rivalstva, bez obzira na to da li je reč o političkim strujama, dinastičkim borbama ili navijačkim strastima. U ovom trenutku zanimljiva mi je tema koja bi se pozabavila sukobom i suparništvom dve najmoćnije žene Srbije 19. veka. Jedna je vezana za Valjevo, a druga za Šabac (dva grada koja su u tradicionalnom komšijskom sukobu), jedna je od Karađorđevića, druga od Obrenovića, sasvim dovoljno da među njima započne i pravi rat koji će se, nažalost, po obe završiti tragično. Za sada imam samo radni naslov koji bi, otprilike, glasio: Rat ruža.“

Šimon A. Đarmati: "JATAGAN-MALA bila je predratni beogradski BRONKS"

INTERVJU

INTERVJU

Scena 03.07.2025. 19:35

Šimon A. Đarmati: "JATAGAN-MALA bila je predratni beogradski BRONKS"

Bojan Savić Ostojić o romanu "Lusi", o tome zašto ne bi preživeo nove devedesete...

INTERVJU

INTERVJU

Scena 11.06.2025. 19:15

Bojan Savić Ostojić o romanu "Lusi", o tome zašto ne bi preživeo nove devedesete...