Intervju

Vladislava Vojnović: "Današnji svet je bez ideologije, a još više bez ideje"

Jedan od filmova koji je s pravom stekao tokom decenija kultni status jeste i omnibus s kraja osamdesetih “Kako je propao rokenrol“.

Tri tada mlada režisera na početku karijere, Goran Gajić, Vladimir Slavica i Goran Pezo, ostvarili su tri nezaboravna kratka filma sa glumcima poput Žike Todorovića, Bate Živojinovića, Dragana Bjelogrlića, Anice Dobre, Branka Đurića Đure…

Čuvenu ulogu ostvario je i Dušan Kojić Koja kao Zeleni Zub. Tri i po decenije kasnije film “Kako je propao rokenrol“ dobio je prigodnu monografiju pod nazivom “Daj, babo, glavu“ koju je priredila književnica i scenaristkinja Vladislava Vojnović koja u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori o knjizi, kultnom filmu i domaćoj supkulturi nekad i danas.

Otkud baš film “Kako je propao rokenrol“ kao inspiracija za knjigu “Daj, babo, glavu“?

“Predrag Popović, nekadašnji kritičar ’Džuboksa’ i uspešan biznismen’ i Goran Tarlać, novinar i urednik, obojica iz izdavačke kuće ’Popbooks’, predložili su mi da napišem knjigu o filmu ’Kako je propao rokenrol’, a ja sam njima predložila da knjigu ne pišem, nego da je priredim skupljajući sećanja autora, glumaca i ekipe koja je film stvorila, a i onih koji su poznavali autore, glumce i članove ekipe kojih više nema. Tako smo se dogovorili o osnovnoj postavci knjige koju smo napravili u znak sećanja na našeg zajedničkog prijatelja Branka Vukojevića (1956–2003), scenaristu prve priče u omnibusu i jednog od najvažnijih ljudi koji su se bavili rokenrolom u onoj zemlji koja se sada zove region. Kada smo, zatim, shvatili koliko još ljudi iz tog kultnog filma nije više sa nama, sa još više topline i pijeteta napravili smo ovu monografiju.“

Čini se da je film “Kako je propao rokenrol“ kao vino, što više godina i decenija prolazi, on dobija sve kultniji status i otkrivaju ga nove generacije. U čemu je tajna njegovog uspeha?

“Dve su tajne u pitanju. Prva je u tome što je to dobar film koji su zajednički napravili mladi entuzijasti i stariji profesionalci, a druga što je to film o ozbiljnim počecima onoga što se nikada nije dogodilo, a bilo bi toliko bolje da jeste.“

Kako je teklo sakupljanje građe za knjigu?

“Poređala sam ljude koji govore po uobičajenim sektorima u nastajanju filmskog dela, od pretprodukcije, produkcije i postprodukcije. Tu su različiti profesionalci, neki od njih navikli su na pisano i usmeno izražavanje, neki su glumačke ili muzičke zvezde, neki su ljudi koji su živote proveli iza kamere, u montaži, obradi slike i tona, i još trista filmskih i okolofilmskih zanimanja. Nije sa svakim bilo isto, nije sa svakim bilo lako. Sa nekima, nažalost, nije išlo nikako pa ih u knjizi ni nema, no, što bi rekla moja pokojna baka Mara, ’Kad se lud nakani, on i kuću svali!’, a gde neće jednu knjižicu od 400 strana!“

Od tri filma koja čine omnibus “Kako je propao rokenrol“ postoji li onaj koji je Vama privatno najomiljeniji?

“Naravno, ali vam to ne mogu otkriti jer ko vidi lice nindže umreće u najgorim mukama!“ (smeh)

Neizostavan deo i poveznica sva tri filma u omnibus “Kako je propao rokenrol“ jeste Dušan Kojić Koja. Šta su za Vas i Vaše odrastanje značili Koja i muzika “Discipline kičme“?

“Iz ove perspektive čini mi se da pripadam generaciji koja nije u potpunosti bila svesna vremena i mesta, pa i lepote, veličine i značaja pop kulture u kojoj smo odrastali. Kao kad odete u Holandiju i vidite u prirodi ono nebo kao na platnima flamanskih slikara, a koje tamošnji narod ne opaža nego samo živi pod njim. Kao kad odete u Španiju i vidite kako ljudi žure na posao odeveni kao u Almodovarovim filmovima i ne obraćaju na to pažnju, kao kad vas negde zadivi priroda, a tamo neko živi i ta lepota mu je podrazumevana svakodnevica… Tako smo mi igrali uz tu muziku, bili zaljubljeni i bili buntovni, kretali gore, kretali dole i opet bili ispred škole… Mučili prve prave probleme dok je taj ’tata, mama, ja ne, ne, ne, neću sa vama’ zvuk dopirao sa radija. Nosili crne bapske zepe (pantofle) jer ih je Koja lansirao kao modni trend i – mislili da je to sve tako normalno, da će trajati zauvek, da će biti sve bolje i bolje.“

Da li Vas je nešto iznenadilo tokom razgovara sa akterima koji su učestvovali u stvaranju filma, da li ste saznali nešto što niste do sada znali o ovom kultnom ostvarenju?

“Mislim da nije. Samo sam se od srca smejala, jednom se gorko rasplakala, dva-tri puta prevrnula očima… Sve sam pažljivo čitala, slušala, snimala i prekucavala, tu i tamo ponešto proverila ako je baš bilo sumnjivo, mada sam uglavnom puštala da se ljudi sećaju onako kako to biva: selektivno, domaštano, mnogo puta ponovljeno pa u to poverovano, zapravo bez mogućnosti da se utvrdi kako je zaista bilo. Ponavljam da je ovo zabavna, objektivna knjiga, četrdeset i jednog subjekta, a ne naučno, istorijsko istraživanje.“

Mnogi smatraju da je odlaskom Bore Đorđevića rokenrol u Srbiji definitivno propao, tačnije da nikada više neće biti isti. Šta Vi mislite o tome?

“Bora Čorba, laka mu zemlja, nije bio iz priče o kojoj je ovde reč, nego iz neke druge koja meni nije bila previše bliska, pa je radije ne bih ni komentarisala.“

Kakva je danas uloga rokenrola, ali i filmske umetnosti u svetu?

“To su ozbiljna pitanja na koja ne vredi početi odgovarati u novinama, za to treba napisati čitavu knjigu. Današnji svet umnogome je bez ideologije, a još više bez ideje. Za tzv. uspešne, i ne možemo ovde ući u diskusiju šta je to zapravo uspeh, ne postoji ništa važnije od kapitala. A za neuspešne (opet, po čijim kriterijumima?) rezervisano je uglavnom golo preživljavanje. Kupuješ, prodaješ, oduzimaš i dodaješ, kako su pevali ’Partibrejkersi’, i kao da nikom nije jasno da ’bez duše si niko, bez duše si ništa’, a gde bi poneka duša izašla na kraj sa tim haosom, dočekala bi je globalna i totalna digitalizacija koja gubi svoje dobre osobine i pretvara ljude u zombije. Današnji derivati rokenrola, strip, film, pop kultura uopšte, u velikoj meri potpali su pod to grozomorno nemanje kriterijuma i hipertrofiranu želju za zaradom. Može biti da stvari uvek tako izgledaju kad se bliži krah jedne epohe ili civilizacije. Velike nade polažem u inteligentnu sirotinju, žene, bolesne, obespravljene jer, sećate se, i Isus Hrist je prvo njima propovedao.“

Kakvi su Vam planovi za naredni period, postoji li još neki domaći film o kojem biste mogli da napišete sličnu knjigu kao što je “Daj, babo, glavu“?

“Završiću roman koji je savremene tematike i smešten u današnje vreme pa ću, ako bog da, odmah početi još jedan koji zahvata period od stotinak godina i u kom moj glavni junak sreće glavnog junaka Fordovog vesterna ’Tragači’ (kako se zove i grupa u ’Kako je propao rokenrol’), zaljubljuje se u njegovu unuku i mnogo toga dešava se na neobičnoj relaciji između sela Vračev Gaj kod Bele Crkve u Banatu i Nijagarinih vodopada. Više volim da se bavim fikcijom i pričama koje govore o tome kako je moglo ili trebalo nešto da bude, nego dokumentarizmom, odnosno pričama koje govore o tome kako je nešto zaista bilo. No, čovek koji se bavi pisanjem teško da može sa stopostotnom sigurnošću da tvrdi šta će sledeće uraditi. Barem ja nisam taj čovek koji svime što kaže sam i neopozivo raspolaže, tj. ako primetim višu silu, rado je pustim da umeša prste u ono što radim.“

Dušan Cicvara: "Žao mi je što Delon nije snimio film o 'aferi Marković'"