Željko Đurović: "Svaki slikar je tajna za sebe"

Zastupljen je u više od 30 knjiga o umetnosti, osvajač je desetina nagrada za svoj likovni rad. Dobitnik je nagrade fondacije “M. C. Echer“ za ekslibris i nagrade za slikarstvo Zadužbine “Momo Kapor“. Član je ULUS-a i Ekslibris društva iz Beograda. Član je internacionalne grupe umetnika ,,Libellule“ iz Francuske. Radi kao redovni profesor FILUM-a u Kragujevcu, gdje predaje predmet crtanje i slikanje.

Izlagao je u Međunarodnom centru za fantastičnu umetnost, zamak Grije, gde mu se dela nalaze u stalnoj postavci muzeja, salonu “Comparaison“, “Grand Palais“ u Parizu, Muzeju fantastične umetnosti u Beču.

Djela mu se nalaze i u Narodnom muzeju u Beogradu, Kabinetu grafike, Narodnom muzeju u Kragujevcu, kao i u privatnim kolekcijama u zemlji i svetu.

Vi ste majstor mediteranskog renomea, zbog mnoštva stilističkih, motivskih i tematskih cjelina i diskretne duhovne magije koji su neodvojivi od Vaše slikarske magistrale. Predmet pojedinih opisa toliko je sličan da atmosferu djela razlikujemo isključivo po tonusu kolorita.

“Može se reći da sam ja slikar Mediterana i da sve vreme slikam jednu sliku sa ljudskom figurom kao ključnim motivom istorije umetnosti. Vredno sam gradio i izgradio svoju likovnu poetiku, stil i kolorit sa akcentom na kolorističku energiju boje. Želim da se na mojim platnima prepozna ukus, miris i boja Mediterana. Vreli morski pesak, flora i fauna rodnog kraja, igre u plavetniku neba i mora, morska pena, slani kamen, susret sa obnaženim i golim ženskim telima, senzualnost butina, stomaka i grudi, miris čempresa, ali sa ženom kao ključnim motivom. Trudim se sačuvati čulnost, duh, iskonsku lepotu i krik žene, Eve i Lilit.

Umetnička forma se u najvećoj meri ostvaruje pikturalnom formom i atmosferom. Plastičnost oblika podređujem koloritnim volumenima i hromatskim masama. U svakom delu slike povećavam i naglašavam snagu obojene površine, a vibriranje svetla omogućava ženskim figurama graciozne lelujave pokrete, ali zaustavljene u samom činu.

Ja sam Mediteranac po čulnosti, erotizmu, estetizmu i svim drugim elementima, i nekako mi je normalno da su žena, žensko telo, voda, sunce i kamen utisnuti u moj genetski kod. Prva erotska iskustva, toplinu i mirise osetio sam na moru. Prve crteže pravio sam u pesku i nervirao se kada ih talas izbriše, ali to nisam doživljavao kao gubitak, već kao njihovo putovanje u plava prostranstva vode i neba, s nadom da će ih neko na drugoj obali, strani, videti.

Žena koju tražim je taj elemenat oko koje se sve vrti. Majka, žudnja, ljubav, lepota, i to nikada neće prestati. Tu lepotu želim da stalno potenciram i da se lepotom i svetlošću borim protiv propasti. Želim da vizuelnom senzacijom pobedim verbalnu igru, što je nažalost u današnjoj umetnosti često obratno.“

Ženska Empireja postaje dominantni svijet kadar da iz ovih crteža iskorači i nastani se u čulima posmatrača, ophrvavajući ga namah da ga zavede i preobrazi u aktera beskrajne erotske figuracije.

“Ljudski lik, figura (u mom slučaju žena) ključni motiv je umetnosti, uvek nov i svež, uvek potreban elemenat za saznanje o svetu u kom živimo. Ja tu erotiku i čulnost žena na mojim slikama doživljavam poprilično stvarno, skoro fizički. Od potrage za ljubavlju i potrage za umetnošću ja sam napravio jednu misiju i trudim se da istrajem u toj potrazi sa istom strašću koju sam imao kada sam počinjao da ulazim u svet umetnosti.

U celom mom stvaralaštvu dominantna je telesna nadraženost, sija požudni eros zdrave ljubavi daleko od prljavštine i trulosti savremenog sveta. Žena koja stoji na izvoru i utočištu života, erotična i poželjna, plodna, rasplamsana od vatre iskušenja ili smirena talasanjem mora. Tu toplinu Mediterana ujedinjenu sa lepotom i toplinom žene pokušavam da prenesem i posmatraču.“

Svaki slikar iznova otkriva sam sebe.

“Svaki slikar je tajna za sebe. Stvarajući, pokušava da je otkrije postavljajući pitanja, više nego dajući odgovore i svoja otkrića, sumnje nudi na uvid publici tražeći potvrdu i razgovor. Ako ste ozbiljan stvaralac i kreativac, morate stalno živeti sa sumnjama u svoj rad, inače ostaje na istom mestu. Morate se stalno kretati, inače stazom kojom idete izrašće trnje.

Draž stvaranja leži u tome što se mi umetnici često pitamo da li ćemo za sobom ostaviti dublji trag, a to svi želimo, i pitamo se da li će nas pamtiti (ako nas uopšte budu pamtili) po ranim radovima ili po delima koja trenutno radimo. Zato se trudim da uvek radim sliku dajući najbolje od sebe tog trenutka. Često se pitam šta bi bilo da ostane samo jedna moja slika. Da li bi na osnovu nje mogao da se donese vrednosni sud o mom stvaralaštvu. Ja se trudim da to bude moguće.“

U samom Vašem jezgru stoji mit o večnom povratku.

“Po Jungu, moderan čovek nosi u sebi paradoks postojanja dva različita i paralelna nivoa. Ja pripadam ovom drugom koji postoji na mitskom, univerzalnom i nadličnom nivou. Od svojih prvih slikarskih koraka bio sam svestan pripadnosti nekom čudnom, arkadijskom, svetu fantastičnog slikarstva u kojem ne postoje vremenska i prostorna ograničenja, gde nema društveno-dnevne angažovanosti i bilo kakve destrukcije.

U tim nadiskustvenim, podsvesnim segmentima, simbolici oblika i boja tražim estetske dubine, umetničke dragocenosti. Barokno treperenje slika čini da se moje slikarstvo doživljava stomakom, voli se ili negira. Ako se prihvati i doživi, slike se usvajaju kao retke vrednosti i istinska dragocenost.“

Ženske čari uvode nas u podvodni svet čuda i ženskih čari.

“Oduvek sam se pitao zašto moje slike kod posmatrača izazivaju utisak da slikam podvodni svet čuda i ženskih čari iako nikad nisam slikao decidirano podvodni svet. Očigledno da odgovor leži u plavetnilu mog kolorita, lelujavosti i spiralnosti jednog stalnog kretanja prirodnih formi flore i faune. Bojom sam fasciniran od početka, bojom u svom izvornom obliku, i verujem da je ona glavni pokretač pri doživljaju slike i sa drugim elementima je u čvrstoj vezi.

Kolorit koji ne pripada realnom svetu doprinosi da motiv postane čudnovat, izmešten iz realnosti i smešten u drugu dimenziju. Ti neočekivani sudari boja i način slikanja koji sam razvijao čine da slika deluje fluorescentno. Dok slikam, želim da posmatrač dobije želju da zakorači u sliku, u taj prostor, i da se kreće predelima mojih snova. Motivi kojim se bavim, odnosno tema, nisu traženi. Oni su mi dati.

U poslednje vreme došlo je promene kolorističkih senzacija na mojim radovima, ali to nije odustajanje od kolorita po kojem sam decenijama bio prepoznatljiv, već je to pokušaj da se u okviru odabranog kolorita pronađe nešto drugačiji iskaz. Volim da kažem da su moje slike koloristički i energetski portali kroz koje se ulazi i gleda u onostrano, izmaštano, u fantazmagorične prizore i bajkovite predele ’onog tamo’ i možda odatle potiče to uverenje publike da mi slike nisu sa ’ovoga’ , već su od ’onoga’ sveta, iz prostranstva one začudne galaksije u kojoj me je anđeo dotakao krilom.“

Koliko pratite i šta mislite o savremenom slikarstvu?

“Kad uđete u neke ozbiljne godine i maltene svodite račune i razmišljate o onome što ste uradili u proteklom vremenu, nemate baš vremena i želje da razmišljate o savremenoj likovnoj sceni. Jedno je sigurno, slikarstvo je živo u svim svojim oblicima i ima svoje mnogobrojne pristalice. Nedavno sam bio u Španiji i video redove posetilaca ispred muzeja sa slikama starih majstora, kao i retke posetioce u muzejima savremenih umetnosti. U njima je mrak i praznina. Posetio sam i muzej MEAM koji neguje savremene umetnike iz celog sveta, koji se bave figuracijom, i može se reći da se figuracija vratila na velika vrata, mada je ona oduvek prisutna.“

Šta se sprema novo u Vašoj majstorskoj radionici? Neka izložba...

“Posle zajedničke izložbe ’Fantastičnih 6’ u Legatu grada Beograda koju je posetilo nekoliko hiljada posetilaca i koja je naišla na veliko prihvatanje i oduševljenje publike, a na kojoj je bilo izloženo 50 slika od šest autora, spremam samostalnu izložbu crteža u Beogradu. Biće izloženo dvadesetak crteža većeg formata nastalih poslednjih godina koji nisu izlagani u Beogradu. Proteklo je dvadesetak godina od poslednje izložbe crteža. Boja je erotski element slike, suprotno muževnom crtežu, koji ponekad ima nešto demonsko i surovo. Crtež je moje utočište i moja tvrđava, i dosledni sam borac za dostojanstvo crteža kao samostalne umetničke discipline. Čini mi se da sam u crtežu postigao sve ono za čim sam težio u slici, naravno poštujući jezik crteža. Takođe se spremam i za tri grupna međunarodna nastupa za svojim slikama.“