"Žene su se borile prve, ali nisu mogle da pobede same"

Slavica Krstić Berar po profesiji je lekar, specijalista opšte medicine, ali i savremena srpska spisateljica. Posle studija u Kragujevcu život ju je odveo u Novi Sad, gde danas živi.

Njena strast prema književnosti, istoriji i neispričanim pričama žena oblikovala je njen prvi roman "U spektru tajni", ljubavno-istorijsku fikciju smeštenu u naučni svet s početka 20. veka. Kroz roman spaja brižnu tačnost medicine sa poetskom intuicijom književnosti, otkrivajući delikatnu mrežu između naučnih otkrića, unutrašnjih nemira i hrabrosti da se istina traži – bez obzira na pol i vreme.

O debitantskom romanu, ulozi žena u srpskom društvu i kulturi nekad i sad, ali i povezanosti medicine i literature u intervjuu za nedeljnik "Ekspres" govori lekarka i književnica Slavica Krstić Berar.

Kako biste nam predstavili svoj novi roman "U spektru tajni"?
"Romantično predstavljeno, ’U spektru tajni’ je istorijska ljubavna fikcija smeštena u Berlinu 1904. godine, na tadašnjem Fridrih-Vilhelmovom univerzitetu, u laboratoriji za fizičku hemiju na Fakultetu matematičko-prirodnjačkih nauka. U tom strogom okruženju pojavljuje se tiha i skromna Ana iz Srbije, maskirana u muškarca, sa jednom jedinom željom – da se bavi naukom. U tom skrivanju i otkrivanju ona ulazi u kompleksan odnos sa strogim, ali pravednim profesorom Majerom, a paralelno otkriva prirodu svetlosti i miris kao fizičku pojavu. Suštinski, roman se bavi pitanjem ženskog identiteta u svetu nauke s početka 20.veka, kada su žene bile sistematski isključene iz akademskih tokova. Kroz lik Ane istražujem granice između roda, znanja i želje, a time postavljam pitanje: da li ženski identitet mora da se sakrije da bi bio uvažen? I da li se išta promenilo od tog perioda? Ima jedan deo u romanu koji kaže: ’Nauka tek ne prašta ženama koje žele sve. Ako izabereš porodicu, postaješ majka pre nego što si naučnik. Ako izabereš nauku, postaješ sebična pre nego što si majka. A ako pokušaš da budeš i jedno i drugo… Tada si osuđena da ne pripadaš nigde.’ 
Sam naučni okvir romana oslanja se na stvarne fizičke teorije i probleme tog doba, posebno na problem razumevanja prirode svetlosti i istraživanja mirisa. Fotoni i feromoni zapravo su nevidljivi pokretači jedne ljubavne priče, a simbolizuju dva pola romana – racionalno i nagonsko, naučno i intuitivno. A ljubav između Ane i profesora Majera razvija se iz intelektualne napetosti, poštovanja i probuđene tihe čežnje. On je stariji, krut, duboko posvećen nauci, naviknut da živi usamljeno i po strogim pravilima. Ona je mlada, hrabra, obrazovana i duhovno izuzetno snažna, iako primorana da krije svoje pravo ja. U tom međuprostoru tajni i istine rađa se čista ljubav jer ne zavisi samo od telesnog, već od uma, duha i duše."

Koliko je ovaj roman zapravo oda ženi i njenoj hrabrosti da opstane u muškom svetu?
"Ovaj roman je omaž svakoj ženi koja je morala više da se dokazuje, da se skriva da bi bila prihvaćena i da se bori za šansu za ostvarenje snova. Ana zbog toga nije samo pojedinačna junakinja, već nosi glas mnogih žena iz naše prošlosti. Danas kada uđemo u učionicu, amfiteatar, laboratoriju ili biblioteku – činimo to ravnopravno sa muškarcima. Ali ne tako davno, ženama je ulazak u svet znanja bio zabranjen ili dozvoljen samo kroz sporedna vrata – ako su uopšte postojala. Žene iz prošlosti nisu imale pravo na obrazovanje, ali su ga stvarale. I to ne samo za sebe, nego i za nas. One su učile krišom, prepisivale knjige noću, pratile predavanja iz hodnika, prerušavale se u muškarce, pisale pod muškim pseudonimom... Neke su radile kao dadilje, služavke, bolničarke, samo da bi bile blizu znanja. Obrazovanje koje danas imamo dugujemo upravo njima – ženama, ali i muškarcima koji su znali da znanje ne pripada polu, već radoznalom umu i otvorenom srcu. Navešću još jedan citat iz ’Spektra tajni’: ’Ponekad je zamišljala svet kao mesto u kojem se svako dete rađa sa istim plamenom u grudima. No nametanjem pravila, strahovima, ustaljenim ulogama, odrasli uspevaju da ga uguše, te radoznalost, ta svetlost koja menja svet, postaje slab plamičak, skriven u pepelu rutine.’
Roman se zbog toga ne bavi idealizacijom ženskog lika, već rasklapanjem ograničenja. Žena je prikazana onakvom kakva jeste kada mora da opstane u muškom svetu: snalažljiva, mudra, ranjiva i otporna. Ana ne ruši sistem, već ga nadmudruje. I u toj tihoj hrabrosti, u toj borbi iz senke, leži najveća snaga ženskog identiteta. U borbi za ravnopravnost, žene su se borile prve, ali nisu mogle da pobede same. Muškarci poput profesora Majera simbolizuju nužno savezništvo – ne umanjuju ženski glas, već ga čuju, potvrđuju i daju mu prostor. Majer podržava Anu iz poštovanja, prihvata je i uči. Roman time pokazuje da ravnopravnost nije ženska borba. To je zajednička ljudska borba jer svet ne menjaju samo hrabre žene, već i muškarci."

Naveli ste da ste ovim delom odali omaž velikim ženama iz srpske istorije poput Milunke Savić ili prve lekarke Drage Ljočić. Da li smo svesni koliko su žene uticale na srpsko društvo i istoriju?
"Srpsko društvo dugo je oblikovano narativom koji žene predstavlja prvenstveno kao majke, supruge ili mučenice. Ali kada pogledamo istoriju pažljivije, otkrivamo žene koje nisu samo trpele – već su i stvarale, lečile, učile, vodile. Milunka Savić nije nosila pušku da bi postala simbol, već zato što nije pristajala da bude nemoćna. Draga Ljočić nije postala lekarka da bi bila prva, već zato što je verovala da svaka žena ima pravo na znanje. Nažalost, njihova imena deluju kao izuzeci koje pamtimo, ali koliko još žena je prošlo neprimećeno, iako su svojim delima menjale tokove epoha? Dodaću da gotovo niko ne zna ime lekarke koja je zaslužna za stavljanje tuberkuloze u Srbiji pod kontrolu donošenjem BCG vakcine... Njeno ime je doktorka Smilja Kostić. Koliko učiteljica, bolničarki, naučnica, pesnikinja nikada nije upisano u udžbenike, a nosile su društvo na svojim plećima? ’U spektru tajni’ je moj skromni pokušaj da im kažem: Vidim vas. I da možda mlada devojka koja danas čita o Ani shvati da je hrabrost nasledna – čak i ako o tome nije učila u školi."

Po profesiji ste lekar, kako je bilo spojiti medicinu i književnost?
"Medicina i književnost nisu udaljene koliko se na prvi pogled čini. Obe se bave ljudskom prirodom. Biti lekar znači svakodnevno slušati priče o bolu, nadi, gubitku, ljubavi, sreći. I upravo te priče, te razmene u tišini ordinacije, postale su moj prvi književni impuls. Medicina me je naučila da pažljivo slušam, a književnost da emocije pretočim u reči. Spojiti medicinu i književnost za mene nije bio raskorak – već prirodan nastavak iste misije: da razumem čoveka. Svakako da medicina leči telo, a književnost dušu – ja sam samo rešila da probam da radim oba odjednom."

Da li se i dalje kod nas neguje kultura čitanja, da li mlade generacije čitaju dovoljno?
"Kultura čitanja kod nas se menja – ona nije nestala, samo se promenila. Istina je da se danas više listaju ekrani nego stranice, ali knjige i dalje pronalaze svoj put do onih kojima su potrebne. Danas mladi čitaju – i to mnogo. Samo, čitaju autore iz inostranstva, mange, grafičke romane, bestselere koji su već postali deo globalne kulture. I to je divno jer čitanje nema granice. Ali istovremeno, mnogi domaći autori ostaju nevidljivi – prepušteni sami sebi, bez prostora u medijima, bez podrške i bez šanse da dopru do publike. U takvom okruženju, ja sam imala istinsku sreću. Izdavačka kuća ’Valkira’ prepoznala je moj roman ’U spektru tajni’ dok je još bio samo rukopis u kojem sam utkala svoju ljubav prema nauci, istoriji i ženskoj hrabrosti. Umesto da budem još jedno ime koje čeka odgovor, dobila sam tim koji veruje u mene. Zahvaljujući toj podršci, roman je već na svom prvom koraku našao put do čitalaca. I to mi je pokazalo koliko je važno da domaći autori dobiju priliku – jer imamo šta da kažemo i jer publika zaista jeste tu."

Delite li književnost na mušku i žensku?
"Činjenica da i dalje postavljamo ovo pitanje govori koliko je duboko rodna podela ukorenjena u našem kulturnom kodu. Ne verujem da književnost ima pol. Verujem da ima glas. A taj glas može biti nežan, silovit, introspektivan, racionalan, erotičan, buntovan – bez obzira na to da li ga piše žena ili muškarac. Ono što se često naziva ’ženskom književnošću’ samo su priče koje dolaze iz ženskog iskustva – iskustva koje je vekovima bilo potiskivano, prerušavano, umanjeno. Ali te priče nisu manje univerzalne – naprotiv. One nas podsećaju da ono što je lično može imati ogroman društveni značaj. I da ono što svet naziva ’slabost’ može biti izvor najveće snage. Ženske knjige se često automatski svrstavaju u ljubavne. A ljubavne knjige – u trivijalne. Kao da je ljubav nešto manje vredno, manje ozbiljno, manje ’intelektualno’. Ali ljubav je ono zbog čega ljudi najviše pate, najdublje pamte, zbog čega ratuju, leče se, menjaju gradove i menjaju sebe. Kako onda ljubavna priča može biti nešto ’manje’? U današnjem svetu, gde živimo brzo, razmenjujemo poruke umesto dodira, a bliskost se meri lajkovima – ljubavne knjige podsećaju na suštinsko: svaki čovek traži čoveka – to važi i za žene i za muškarce. Svi mi, ispod slojeva uloga, tražimo da budemo voljeni i viđeni. Ljubavne knjige nisu beg. One su povratak. Sebi, drugome. Onome što stvarno želimo, a često ne umemo da kažemo. One su protivteža cinizmu i otuđenju. One veruju u mogućnost da dvoje ljudi pronađu iskru jedno u drugom. I zar to nije najveći i najuniverzalniji čin otpora u današnjem svetu, zajednički i muškarcima i ženama?"

Šta mislite o sve većem uplivu veštačke inteligencije u književnost i u umetnost uopšte?
"Veštačka inteligencija menja pejzaž umetnosti – to je činjenica. Ona može da simulira stilove, piše stihove, generiše slike. Ali umetnost nije samo zbir reči ili poteza. Umetnost je izraz i izbor. Sve ono što odlučimo da kažemo i sve ono što odlučimo da prećutimo. AI može da rekonstruiše strukturu emocije, ali ne može da je doživi. Ne zna šta znači voleti uprkos strahu, pisati dok ti drhti ruka ili ćutati jer te je život naučio da reči ponekad bole više od tišine. I zato verujem da AI može biti alat, ali ne i autor. Može biti pomoć – ali ne srce umetnosti. Ako zaista poverujemo da će nas emocije iz nekog algoritma taknuti isto kao rečenica koju je neko pisao noću, na papiru koji miriše na nesigurnost – onda gubimo suštinu ljudskosti. Kao neko ko dolazi iz sveta nauke, fascinirana sam mogućnostima koje AI donosi. Ali, kao autorka, znam jedno: veštačka inteligencija ne zna kako miriše sećanje, ne zna ukus poljupca niti glas voljenog bića. AI može pomoći da tehnički prenesemo neku poruku, ali umetnost je više od poruke. To je dodir između dve duše koje se nikada nisu srele."

U svom delu pisali ste o bliskoj prošlosti, planirate li da neki naredni roman govori o sadašnjosti?
"Za mene je prošlost i dalje neiscrpni izvor inspiracije jer u mojoj glavi još odzvanjaju glasovi likova koji nisu rekli sve što imaju. Neki junaci traže svoje nastavke, neki još stoje u polutami, a meni se čini da nisam završila sa njima niti oni sa mnom. Ima u toj vremenskoj distanci univerzalnih istina koje danas možemo lako da prepoznamo. Ali ’U spektru tajni’, uprkos istorijskom okruženju, nije samo o prošlosti. On je i o sadašnjosti, o pitanjima koja su ostala otvorena. O dilemama koje se ponavljaju, o tome da li smo kao društvo ili kao pojedinci zaista naučili sve ono što je prošlost pokušavala da nam kaže. To je ono što me pokreće, da kroz prošlost gledam sadašnjost. I da kroz priču naglasim ono što se ponavlja, jer još uvek nismo dovoljno pažljivo slušali."

Mogu li lepa reč, umetnost i ljubav da svet učine boljim ili je to ipak samo utopija?
"Kao lekar svakodnevno gledam kako telo reaguje na terapiju i kako duše reaguju na reči. Nekada su najvažnije rečenice u ordinaciji upravo one koje nisu iz udžbenika: ’Tu sam za vas’, ’Razumem vas’, ’Biće bolje’. To su reči koje ne leče bolest, ali leče čoveka. Zbog toga i verujem da lepa reč, umetnost i ljubav ne mogu promeniti ceo svet, ali mogu promeniti nekog. A kad se neko promeni iznutra, onda se menja i svet, makar u tom malom krugu koji obuhvata svojim životom. ’I sve ovo vreme... živela si u njegovoj senci?’ ’Ne u njegovoj senci, u njegovom svetlu.’Pisanje za mene nije bekstvo od medicine, već njen produžetak. Lepa reč ne spušta temperaturu, ali ume da spasi veče. Ljubav ne leči pandemije, ali pokreće ljude da brinu jedni o drugima. Umetnost ne leči lošu krvnu sliku, ali popravlja pogled na svet. Ako je to utopija, ja biram da u nju verujem. Jer kad ne verujemo da možemo menjati svet – makar jedan po jedan život – čemu onda sve ovo? ’Voljeni uvek spaze iskru u spektru, jer tragovi mirisa isprepletanih duša svaku ljubav ka svetlu vode.’"