Đoko Kesić

"Zločin uvek živi" roman o petorici prijatelja pre i posle rata...

Đoko Kesić, novinar nedeljnika „Ekspres“, objavio je roman pod naslovom „Zločin uvek živi“. Intervju za „Ekspres“ počinjemo pitanjem – koje dileme se kriju u ovom višeslojnom naslovu?

„Naslov romana je svakako višeslojan, on nas najpre vraća pitanju zbog čega je zločin dominantno prisutan u ljudskoj istoriji. On nas vraća Starom zavetu, Kainu i Avelju, brat ubija brata, što eksplicitno u ljudsko postojanje uvodi zločin kao ključni genetski kod u čovekovo biće. To nas dominantno prati, od pećinske ljudske istorije do danas. U tom pećinskom bitisanju, ubistvo sabrata u plemenu, za prestiž vođe, nametnulo je ljudsko ’pravo’ na oduzimanje života, utemeljilo je zločin kao dominantan čin, iako suprotan svetonazoru Stvoritelja.

U ljudskoj civilizaciji, kako je ona napredovala, koja je uvek postavljala čoveka kao prvog u piramidi moći, dakle od Darvinove hipoteze, zločini su postajali sve masovniji i užasniji. O tome svedoče svi užasi hegemona u modernim vremenima, zločini SAD kao najmoćnije sile u poslednjih stotinak godina, počinjeni po svetu bez ikakve kazne.“

Vi ste radnju romana „Zločin uvek živi“ postavili u mikrosvet male zapadnobosanske kasabe, gde se jasno vidi suština zločina koja potvrđuje prastaru maksimu „Gde je zločin tu je i čovek“?

„Roman sam pisao sa ambicijom da objasnim zbog čega se Srbi, muslimani i Hrvati, u modernoj istoriji ciklično svakih 30‒50 godina ubijaju međusobno kao poslednje beštije.

Radnju sam smestio u Varoš G. Tu sam pokrao Čehova koji počinje jednu od svojih božanstvenih pripovesti „U N-toj guberniji, Ć. P. Postavljenik X klase gubernijske uprave, isti onaj kome su prošle jeseni ukrali kaljače...“, to mi se učinilo baš zgodno. U Varoši G. već nekoliko vekova žive Srbi, Hrvati i muslimani. Oni su, nema sumnje, potekli iz istog korena, ali se mrze kainovski.“

Malo je neobično, pojavili su se slični romani u našoj literaturi, da li su Vas ti romani potakli na ovaj Vaš rukopis?

„Čitao sam te romane, zaista su dobri, oni su obogatili savremenu srpsku literaturu. Ja sam počeo da pripremam građu za ovaj roman mnogo ranije, znači pre pojave većine pomenutih rukopisa. Zapravo, ja sam, godinama obilazeći te varošice u zapadnoj Bosni i Hercegovini, razgovarao sa učesnicima građanskog rata u kojem se raspala SFRJ. Oni su mi pričali o užasnim zločinima, svako od njih pričao je o zločinima drugih, a nikako o svojim nepočinstvima. O tome su pričali sasvim prirodno, bez zgražavanja, kao o nečemu najprirodnijem.

Ja sam posle svakog razgovora uredno beležio te njihove govore i arhivirao ih. Nekoliko godina nisam imao ideju da to pretočim u roman. Zapravo, u to vreme ja sam imao ambiciju da napišem roman o ubistvu onih nesrećnih gardista u Topčideru. Meni su odranije te krimi priče bile bliske, pod pseudonimom sam ih objavio skoro dvadeset. Međutim, jedan beogradski advokat mi je rekao kako se igram životom i da je on mislio da sam ja pametniji nego što jesam.

Tako sam se vratio beleškama koje sam ispisivao godinama, a u početku nisam imao pravu ideju – šta ću sa tim.“

Đoko Kesić: "Moji su drugovi..."

Slike iz života doajena

Život 02.05.2026. 18:06

Đoko Kesić: "Moji su drugovi..."

Hoćete da kažete da su opisani zločini u romanu zaista autentični? Ali Vi u romanu insistirate ne samo na ljudima koji su okrvavili ruke, nego i na čaršiji koja je takođe učesnik u tim zločinima?

„Najpre, svaki zločin opisan u romanu je autentičan, samo izvršioci zločina u knjizi imaju druga imena. Svi likovi su autentični, osim specijalnog istražitelja i tužioca za teške ratne zločine, koji je visokopozicionirani službenik UN za teritoriju Bosne i Hercegovine. On mi je u romanu bio potreban da bih pokazao koliko je tzv. međunarodna zajednica preko raspada SFRJ vodila svoju politiku, a da ih pravi zločinci nisu interesovali niti ih je zanimalo koliko je ljudi u tom pokolju stradalo. Ovaj fiktivni lik istovremeno pokazuje koliko je ljudska sudbina nezaštićena, zapravo žrtvovana za interese velikih sila.

Varoš G. jeste jedan od junaka mog romana. Te bosanske kasabe, o tome je i Andrić pisao, ostale su zakovane u vremenima vek-dva, u njih moderna vremena još nisu kročila jer one žive po nepisanim zakonima da sve ono moderno, sve što štrči iznad njihovih poimanja života, biva sasečeno. Varoš pamti sve zločine i zločince, u svakoj porodici u Varoši G. dobro znaju ko je koga ubio, ko je kome i zbog čega zapalio kuću, o tome pričaju i pred svojom decom i njih čine budućim zločincima. Varoš čuva te zločince, o njima niko važan u Varoši ne govori, a vreme između dva pokolja provode u nikad iskrenom miru i uvažavanju.“

U romanu „Zločin uvek živi“ pišete i o petorici prijatelja koji su u ratu otišli svako kod svojih, a koji su se posle rata opet sastali?

„I to je autentična priča. Petorica prijatelja, koji su se igrali u pesku pre škole, u školi sedali u iste klupe, posle studija se poženili, osnovali svoje porodice, rodili decu, išli na veselja za Bajram, imendan i krsnu slavu. Sedeli su decenijama u istoj kafani, za istim stolom... Kad je počeo rat, svako je otišao u svoju nacionalnu vojsku...

U mučnom posleratnom okupljanju, nastavili su da se druže. To druženje imalo je mirođiju da je svako od njih u ratu okrvavio ruke. Svi su znali sve o zločinima prijatelja, a svako od njih nosio je taj krvavi tovar na svojim leđima i na svoj način... Rasplet tog prijateljstva imao je zaslužen i tragičan kraj.

Slike iz života jednog doajena