Dijana Petrović Đorđević: "Sve u životu ima veze sa matematikom i fudbalom"

Pre toga više od decenije provela je na radu u nacionalnom fudbalskom savezu. Oni koji su je upoznali i prepoznali njene vrednosti apsolutno su saglasni sa nezaboravnim Gabrijelom Garsijom Markesom koji je jednom napisao: "Ako je u nešto uključena žena, ja znam da će to biti dobro.“ U slučaju sagovornice "Ekspresa“ ispostavilo se da njegova misao nije greška.

Saradnici Dijanu Petrović Đorđević opisuju kao vidru i briljantan um uz milion i jedan dokaz da titula doktora nauka uz njeno ime ima apsolutnu akademsku vrednost. Mnogi je s razlogom doživljavaju i kao buduću srpsku Debi Hjuit (poslovna žena, predsednica engleske fudbalske federacije). Antiteza je preovlađujućim stereotipima i neko čije znanje i umeće poslovanja i komunikacije iz dana u dan ima sve veću i veću vrednost.

Zašto je Dijana Petrović odlučila da bude Dijana Petrović Đorđević?

"Smatrala sam da je to najmanje što mogu da učinim kao legat svojoj primarnoj porodici, a to je dok sam živa da držim prezime koje je uistinu moje. Ovo drugo je doprinos nekog mog kasnijeg izbora, dakle onoga što mi je bog namenio, a ja se toga ne odričem.“

Da li ste i u kojoj meri vernik?

"Vernik sam i trudim se da budem dobar vernik uz napomenu da ne spadam u bogobojažljive ljude. Samim tim odbacujem sve što ima konotaciju sujeverja pa čak i neke običajne kategorije čiji nisam pobornik i ne držim se njih, ali se definitivno trudim budem dobar vernik.“

U Vašoj generaciji mnogi su želeli da budu "vukovci“. Uprkos vrednostima koje Vas krase, Vi to niste bili?

"Nisam zato što sam od najranijeg detinjstva pokazivala afinitete i odbijala da istim kapacitetom radim stvari koje su mi bile nezanimljive ili sam ih smatrala manje važnim. Da li je baš na detetu u tom uzrastu da ocenjuje šta je ili nije važno, verovatno nije. Sve to doživljavam kao posledicu nekog ambijenta i vaspitanja u mojoj porodici gde su mi dali slobodu da tamo gde smatram da je besmisleno da radim punim kapacitetom ne prihvatam nametnute obaveze.“

Odrasli ste u porodici istinskih intelektualaca orijentisanoj prema prirodnim naukama?

"Tata Trajko, sada u penziji, bio je profesor na Elektrotehničkom fakultetu, dok je mama Branislava, takođe inženjer elektrotehnike i magistar, radila celog života u Vojnotehničkom institutu kao viši istraživač naoružanja. I ja sam, istina je, bila besprekorna, u predmetima poput matematike, fizike ili biologije.“

Početak Vašeg školovanja, ma koliko nalik na sva druga, ipak je bio različit.

"Iako sam krenula godinu dana ranije u školu, taj moj temperament i lako savladavanje obaveza me je kandidovalo, od strane moje škole i kasnije Ministarstva prosvete, da ubrzam školovanje i preskočim jedan razred. Osnovnu školu sam tako završila dve godine pre nego moji vršnjaci.“

Iz Četvrte beogradske gimnazije nosite nezaboravno sećanje na profesorku Olgu Kečkić.

"Divna osoba i moj razredni starešina od koje smo naučili da pored onog što voliš da bi bio akademski građanin u punom kapacitetu najvažnije je da iz ruku ne ispuštaš knjigu. Osim važnosti čitanja u pravom smislu te reči, od nje smo darovani i sa još dosta dobrih stvari. Jedna od njih je zapravo savet koji mi je dala, a to je da nikada svoje znanje ne iskazujem na način i punim kapacitetom pred ljudima koji u toj oblasti znaju manje, već pred ljudima koji u toj oblasti znaju više. Sasvim dovoljno da se shvati da je to u stvari front i merilo nekog sopstvenog znanja.“

Posle završene gimnazije upisujete Fakultet organizacionih nauka.

"Dilema je bila da li FON ili Saobraćajni fakultet. Zanimao me je vazduhoplovni saobraćaj i kako su tada bili razdvojeni datumi polaganja prijemnih ispita izašla sam na oba i oba položila. Na kraju, odabrala sam FON i tu se posle opredeljujem za informacione sisteme, ali ne sa nekom preteranom željom i ambicijom da se bavim programiranjem. U principu to me je najmanje zanimalo. Možda je to bila greška, pokazalo se da je to izuzetno interesantna i dobra profesija u savremenom društvu, ali moj izbor tada su bile oblasti iz domena primenjene matematike. Završila sam i master rad na katedri za statistiku iz oblasti ekonometrije, a kasnije odbranila i doktorat iz oblasti operacionog istraživanja. To je jedna inženjerska grana, najbliža teorijskoj grupi matematičkih predmeta.“

S obzirom na to šta danas radite, pitanje kakva veza postoji između fudbala i matematike se naprosto nameće.

"Mislim da sve u životu ima veze sa matematikom, a ovih 18 godina rada u fudbalu uverile su me i da sve u životu ima veze i sa fudbalom. Posao kojim se trenutno bavim ima sa sobom ozbiljnu veliku odgovornost kako u planiranju novčanih tokova tako i u analizi rezultata, tako da je matematičko znanje i te kako dobra potpora i preporuka.“

Ostaćete upamćeni, kažu, kao jedna od retkih, ako ne i jedina osoba koja je posao u FSS-u dobila preko konkursa, a ne na preporuku ili vezu.

"Imate dobru informaciju. Sećam se da je na portalu Infostuda bio raspisan konkurs za mesto poslovnog sekretara. Te 2005. godine još uvek smo bili državna zajednica Srbije i Crne Gore i bilo je zaista izuzetno iskustvo doći na razgovor u konkurenciji nekoliko stotina kandidata. Igrom sudbine ili nekih efekata različitosti, tadašnje rukovodstvo, predsednik je bio Zvezdan Terzić, odlučilo je da baš ja budem taj mladi saradnik sa kojim će ubuduće sarađivati. Sve se događalo u nekoj mojoj 21. godini života. Još uvek sam bila student, zapravo apsolvent na FON-u. Tako je počelo.“

Koliko ste pre prvog radnog dana u FSS-u gledali fudbalskih utakmica?

"Nisam neko ko je bio operisan od interesovanja za sport, išla sam na stadion. Tip sam koji se i u detinjstvu, a i sada, dosta druži sa dečacima, tako da sam gledala dosta utakmica reprezentacije i mnogo derbija koji su uvek bili neki spektakl. Poziv i prilika da svemu prisustvujem se u dečjem uzrastu ne odbija, pogotovo ako za sve imate dozvolu roditelja.“

Da li je istina da Vi zapravo, sve do trenutka kada ste konkurisali, niste ni znali da FSS kao institucija postoji.

"Istina je da nisam znala da postoji nešto što se zove nacionalni fudbalski savez. Nije mi bilo uopšte jasno čemu služi jer je za mene fudbal bio reprezentacija koja postoji sama po sebi kao neki državni entitet i da postoje klubovi kao osnovna gradivna jedinica fudbalskog sporta na bilo kojoj teritoriji. To su mi bili parametri gde nikako FS i piramidalnu strukturu upravljanja fudbalske organizacije nisam mogla da razumem.“

I danas, posle toliko godina, da li imate odgovor čemu služi FSS?

"Svemu onome što mu je Statutom FSS-a predodređeno.“

Sarađivali ste sa četiri generalna sekretara i tri predsednika nacionalne fudbalske organizacije.

"U početku sa Zvezdanom Terzićem i Miletom Rajićem. Tada je to bio FS Srbije i Crne Gore. Posle osamostaljenja, od 2006. nacionalni savez vodio je isti tandem. Tragično preminulog Mileta Rajića nasledio je na mestu generalnog sekretara Zoran Laković, a nešto kasnije funkciju predsednika preuzeo je Tomislav Karadžić sa kojim sam kao predsednikom sarađivala dugi niz godina. Posle Karadžića na mesto predsednika došao je Slaviša Kokeza.“

U ovom kadru Vaše karijere posebnu poziciju zauzima lik i delo gospodina Nebojše Ivkovića.

"Bio je generalni sekretar, takođe i v. d. generalnog sekretara i bez obzira šta je bio i koju je funkciju imao, njegova apsolutna zasluga je da danas neke stvari znam malo više od nekog prosečnog sportskog radnika. Njegov ugled i znanje ne može da uveća nijedna funkcija koju je nosio. Zaista je jedan sjajan čovek i kolega koga poštujem kao mentora i kome dugujem izuzetnu zahvalnost gotovo jednaku onoj koju dugujem roditeljima i nekim drugim ljudima sa kojima me je život spojio.“

Uz sve druge, imate i iz UEFA dokaz da ste neko na koga fudbalska Srbija može da se osloni.

"Bila sam u prvoj generaciji polaznika, oni to vole da kažu škole, usko specijalizovanog kursa ambiciozno zamišljenog kao pomoć nacionalnim savezima da svoje administrativno i operativno telo adekvatno iškoluju i pripreme za izazove u nekoliko ključnih oblasti. Te ključne oblasti su jako interesantne za neko radno jezgro svakog nacionalnog saveza. Pored teorijske obuke koja je bila maestralna jer su predavači i izvođači nastave bili eminentni profesori sjajnih internacionalnih univerziteta, polaznici su imali i šering seanse koje su teoriju spuštale u realnost s primerima kako to funkcioniše i kako bi to trebalo da se radi. Bilo je to zaista dragoceno iskustvo.“

Uprkos svemu, u jednom trenutku, kada se to najmanje očekivalo, morali te da odete iz FSS-a.

"Šta znači morati? Nisam morala, ali su ambijentalne okolnosti bile takve da sam to želela. Šta je uslovilo želju – priča je za neku drugu priliku. Zato je i najbolje da svoj odlazak iz FSS-a posle 11 punih godina opravdam svojom izričitom željom. Da nisam napravila taj korak, smatram da bih se danas kajala izuzetno jer sam u sredini koja mi definitivno daje satisfakciju i potvrdu da sam dobro odlučila.“

Po čemu je taj i takav Čukarički toliko inspirativan?

"Kada sam dolazila, iskreno, jako malo sam znala o Čukaričkom. Kao neko ko je u FSS-u radio u sektoru licenciranja sa mojim dragim kolegom i sjajnim stručnjakom Nenadom Santračem, uvek smo interno isticali taj klub kao nešto što je izuzetak. Naravno, ne u smislu kadrovskih simpatija ili neke navijačke opcije, nego iz razloga što je to bio klub koji je u segmentu svoje vezanosti i funkcionisanja pod okriljem FSS-a sve radio pravovremeno, ispravno i besprekorno. Da bi ti ljudi tako dobro radili, značilo je da su oni koju su ih kadrirali napravili jako dobar izbor. Takođe i da su ovi drugi izabrani od nekog ko im je dao poverenje da u njegovo ime i za njegov račun vode ono što predstavlja sopstvenu imovinu. Taj sled je možda nešto što je meni bilo jako interesantno da uopšte zamislim sebe kao deo te priče. Čukarički mi je delovao kao zdrava i jasna sredina. Smatram da sve što je zdravo mora biti jasno jer nisam tip koji voli nerešene odnose i nerešene stvari. Dakle, delovalo mi je da se u Čukaričkom zna ko šta radi.“

Šta znači biti direktor jednog fudbalskog kluba?

"To nije titula u smislu ovlašćenja, već je titula u smislu odgovornosti. Prvenstveno prema subjektu koji predstavljate. U našem slučaju, prema Draganu Obradoviću, vlasniku kapitala. Na kraju, tu je i odgovornost prema kolegama sa kojima radite. Vi treba da budete neko ko će rešiti neku dilemu, ko će dati savet ili odrediti pravac, a ne neko ko će da naredi.“

Čovek ste koji uvažava mišljenje svih svojih kolega?

"Apsolutno i pogotovo ako je dovoljno dobro argumentovano i ukoliko je iz oblasti za koju sam uverena da znaju više od mene. Tako neprikosnoveno pravim stavove za koje smatram da su moja nadležnost i da mogu i moraju biti samo na taj način sprovedeni. Sve to je modalitet funkcionisanja. Ako sam ja tu da svi znaju više od mene, onda moje bivstvovanje nema smisla, ni kao žene ni kao muškarca, a ni kao direktora ili na bilo kojoj drugoj funkciji. A ukoliko ja znam sve bolje od drugih, onda nešto nije u redu u kadriranju. Mi smo primer da postoji jedna zdrava raspodela znanja, obaveza, odgovornosti i zasluga. Istovremeno smo i tim ljudi koji međusobno jako dobro sarađuju i definitivno nema nekih ozbiljnijih faktora koji bi mogli da nas izmeste sa te pozicije.“

Kako se, ako nije poslovna tajna, Čukarički zapravo finansira i iz kojih izvora?

"Iz sopstvenog rezultata. Naravno, uvek je tu i podrška vlasnika Dragana Obradovića. On nas ne ostavlja na cedilu.“

Šta je sa sponzorima, da li postoje?

"Postoje i jako bih volela da imamo veći pul sponzora ne zbog čistog finansijskog benefita iz te vrste prihoda, nego jednostavno zato što smatram da smo partner vredan kooperacije.“

Koliko plata podelite prvog u mesecu i koliko ljudi ima na tom nekom platnom spisku?

"Mi zarade delimo pre prvog, dakle u tekućem mesecu za tekući mesec. U Čukaričkom, bez detalja da li su u pitanju plate kao zarade ili naknade za angažovanje ljudi po drugim vrstama ugovora, odnosno da li su u pitanju profesionalni igrači ili stipendisti, nekih osamdesetak ljudi figurira kao kadrovsko jezgro po svim osnovama.“

Plate nisu jedni trošak. Koliko zapravo iznosi planirani budžet kluba?

"Da bismo funkcionisali u nekom željenom modelitetu, taj projektovani iznos na nivou godine je 5,5 miliona. Ispod toga svaka priča je bespredmetna s obzirom na to da je ovo klub najvišeg takmičarskog ranga sa veoma visokim ambicijama, a te ambicije moraju da prate i ulaganja.“

Čukarički je bio na pragu Lige evropskih šampiona i velike zarade. Treća pozicija klub vodi možda u Ligu Evrope i sigurno u Ligu konferencija.

"Još uvek nisam videla zvanični dokument o distribuciji sredstava za predstojeću sezonu. Mogla bih zato da diskutujem samo na osnovu nekih cifara odnosno parametara iz prošlogodišnjeg distributivnog plana. Drugo mesto na tabeli donelo bi drastičnu razliku u zaradi samo uz eventualiju da se naše kolege iz TSC-a, kao vicešampioni Srbije, plasiraju u plej-of fazu Lige šampiona. Druga razlika u smislu nekih osnovnih, fiksnih ili kako se to terminologijom UEFA zove startnih naknada, u grupnoj fazi Lige Evrope ili grupnoj fazi Lige konferencija je u rangu od nekih milion evra. Naravno, tu postoje određeni varijabilni iznosi. Što je kvalitetnije takmičenje – to su varijabile veće.“

Stadion Čukaričkog stalno menja izgled, ali još uvek nema kategoriju za igranje evropskih mečeva.

"Planovi postoje, ali to je još uvek iz ugla projekta jedna kompleksna priča. Suština svega je da Čukarički što pre dobije jedan sportski ambijent koji kao klub zaslužuje. Na našem stadionu još uvek ne možemo da igramo Evropu. U postupku licenciranja za evropske mečeve prijavili smo Stadion ’Rajko Mitić’ zarad čega Crvenoj zvezdi dugujemo veliku zahvalnost.“

Pričalo se da biste kao domaćini evropske utakmice igrali u Loznici.

"Opšta ambicija da se izmestimo iz Beograda i da naša baza za evropske mečeve bude novoizgrađeni stadion u Loznici i dalje postoji. Radimo na tome i čekamo zvanične odgovore. Želimo da to uspe, za nas bi bilo atraktivno da možda jednu sasvim drugu publiku animiramo i približimo je nekom beogradskom klubu koji nema ’brend nejm’ Zvezde i Partizana.“

Ono što se zna jeste da Čukarički ima sjajne odnose sa FSS-om, ali i svim klubovima. Pitanje je kako u tome uspevate?

"Kako zračiš – tako privlačiš. Naš moto je biti ispravan, dosledan, korektan. Nekada postoji i nešto što nam je zameriti, ali je važno da u onome što činimo nema tendencioznosti ili zle namere.“

Sve više je fudbalera Čukaričkog koji kao pozajmljeni igrači nose dres drugih klubova širom Srbije.

"Za taj fudbalski deo jednako zaduženi koliko i zaslužni su Vladimir Matijašević i Goran Grkinić. Na tom polju za ovih pet i po godina koliko sam u klubu saradnja sa IMT-om ili BASK-om je jako dobra. Tu su i Vrbas, Smederevo, ali i drugi. Klub smo koji podržava dobre odnose i dobru komunikaciju.“

Čukarički ima nešto što se zove sjajna fudbalska škola u koju ulažete dosta novca.

"Ulažemo novac i još više entuzijazma i truda. Čukarički ima 10 uzrasnih selekcija. Sva naša deca, a nije ih malo, imaju izuzetne uslove u smislu pažnje, brige i svake druge zaštite njihovog boravka ovde. Da, imamo i očekivanja, ali mislim da je to u jednom zdravom skladu. Zaista se trudimo da treneri mlađih selekcija budu pažljivo odabrani, da budu dobri stručnjaci i pedagozi, dobri ljudi, a sve u nameri da toj deci, bez obzira da li su iz Beograda ili unutrašnjosti, priuštimo sve ono što bismo poželeli i svojoj. Mi nismo klub koji izuzima dete iz porodice, nego volimo da je porodica na svaki način uključena.“

Iz UEFA Čukarički ističu i kao primer kluba sa kojim u Srbiji, ali i generalno, sarađuju bez ikakvih problema?

"Trudimo se da odgovorimo svim zahtevima ne u onom kmetovskom smislu da smo uplašeni ili potčinjeni, naprotiv. Smatramo da se kvalitetna saradnja gradi međusobnim uvažavanjem i jasnom podelom stvari šta je čiji domet i šta je čija odgovornost.“

Kada fudbal, po Vašem mišljenju, prestaje da bude igra?

"Fudbal je odavno prestao da bude igra. On u svojoj izvedbi i dalje jeste igra, ali je istovremeno i jedna industrija koja ne može biti igra. Danas fudbal ima ozbiljnost jedne značajne privredne grane i to ne treba zanemariti.“

Koliko je jaka ta privredna grana u Srbiji?

"Mislim da je dosta jaka. Pogledajte samo ljude koje fudbal animira i na neki način prisvaja u svoje redove. To su reputacioni i finansijski najjači pojedinci i korporacije u zemlji. Očigledno je da fudbal ima neki magnetizam kroz koji selektuje ljude.“

Imate iskustvo rada u Savezu, a sada i u klubu. Kada bi Vam ponudili da napravite projekat promena koji bi pomogao fudbalu, šta bi bio target?

"To je za neku dublju analizu. Mislim da postoji mnogo segmenta na kojima treba, ali i zaista treba raditi kako bismo napravili prioritete koji su u skladu sa opštim stanjem. Trenutno isticanje zadataka oko infrastrukture je sjajna stvar. Na tom polju iskorak je već napravljen, ali to ne može da bude samo iskorak, to mora da bude trk, putanja, strateška odluka za narednih iks godina ukoliko hoćemo da znamo gde hoćemo da budemo. Konkretno da li hoćemo sutra da konkurišemo za neko ozbiljno domaćinstvo kao zemlja, odnosno da li hoćemo da omogućimo klubovima da igraju u uslovima koji su zaista namenski.“

Koliko u klubovima, odnosno FSS-u ima improvizacije u radu?

"Improvizacija ne mora da bude nešto u pežorativnom kontekstu. Improvizacija je nešto na šta ste prinuđeni u svakodnevnom radu. Ona postoji nekad i kao faktor prilagođavanja. Ne bi, međutim, valjalo da to bude modus operandi, odnosno način ponašanja.“

Potpredsednik ste FS Beograda. Sve više je onih koji misle da je kvalitet fudbala u glavnom gradu u silaznoj putanji?

"Ne slažem se. FS Beograda je najveći regionalni i registracioni srpski savez. Jasno je da ne može svaki nivo subjekta koji čini tu opštu populaciju klubova da bude možda istom pažnjom istretiran. Kolege koji pomno prate razvoj svake lige, rad amaterskih i profesionalnih klubova, svesne su da uvek ima stvari koje se mogu unaprediti. Uprkos svemu, Beograd ima sjajne klubove i dobar fudbal i zato u kvalitet fudbala i klubova u glavnom gradu ne treba sumnjati.“

Da li je veliki broj superligaša iz Beograda opterećujući faktor za srpski fudbal?

"Superliga je profi liga, tržište, i ona kao takva ne bi smela da ima geografsku komponentu. Ako uvažimo geografiju kao parametar neke teritorijalne zastupljenosti, mislim da otežavamo sam koncept i legitimnost nečega što se zove profesionalni sport. Činjenica je da Superliga ima svoje takmičarske, finansijske, infrastrukturne i administrativne zahteve. Za Superligu se treba izboriti, u njoj opstati, a za tako nešto neophodni su klubovi sa kapacitetima koji mogu da to garantuju. Ne treba ulaziti u to da li će to biti klubovi iz kruga ’dvojke’ ili oni bliži administrativnim državnim granicama. Treba svima dati šansu da sopstvenim radom i rezultatom dođu do onoga što se zove vrh nacionalnog fudbala. Da bih uvažavala geografski aspekt u tom smislu ne vidim s kojim bih opravdanjem to činila jer šta to znači da u nekoj sredini mora da postoji superligaški klub. Zašto onda postoji sve ovo drugo o čemu pričamo.“

Da li srpski fudbal ima dovoljno profesionalno osposobljenih kadrova za tako složene poslove koji se zovu vođenje fudbalskog kluba?

"Nezgodno je iz pozicije profesionalnog fudbalskog kluba analizirati da li u drugim klubovima ima dovoljno stručnog kadra ili nema. Kadar je nešto na čemu treba konstantno raditi, nešto u šta treba permanentno ulagati jer on ne nastaje sam po sebi. Ako se na rad na sebi ili obezbeđivanje institucije i modaliteta rada i obuke ljudi koji upravljaju klubovima gleda kao na trošak, a ne na investiciju, od toga nema ništa. Od klubova sa kojima sarađujemo ne mogu da izdvojim primer loših kadrovskih rešenja ili kadrovskih rešenja koja su ispod kapaciteta kluba koji predstavljaju. Međutim, ako me pitate da li svuda treba da bude boljih ljudi, odgovor je da, naravno da da. I mi radimo svaki dan na sebi i mi se svaki put selektujemo i prebrojavamo tražeći bolje među nama boljima. To je zahtev tržišta da bude tako. Tu mislim da nema mesta improvizaciji i kompromisima. Beskorisni ljudi i bespotrebne stvari nemaju mesta u ozbiljnoj poslovnoj politici.“

Kako posle svega doživljavate sebe u okruženju koje Vam je na startu bilo i te kako nepoznato?

"Mene je u početku inspirisao sticaj okolnosti. Kada bih vam rekla da je pozadina toga neka velika želja ili ambicija, bila bih u krajnjem slučaju u koliziji sa onim šta sam govorila da ja nisam znala da FSS kao institucija postoji kada sam se javila na konkurs. U međuvremenu sam shvatila da fudbal stvarno ima neki svoj magijski efekat kroz koji sam počela da razumem zašto ljudi ulažu toliko svog novca jer ako to ne razumem ja ne bih mogla da objasnim zašto ja u svoj rad ulažem toliko svog vremena. Ne mislim radnog vremena, mislim životnog vremena. Mislim na 18 godina života. Fudbal, definitivno, nije rad od devet do pet ili od osam do četiri. Traži od vas mnogo više.“