ISPOVEST, DEJAN SAVIĆ: Fenomen ima rok trajanja

Relativno mirno možemo da napravimo smenu generacija. Do 2024. godine, koja je praktično na pragu za sve nas trenere i one što ne razmišljaju od danas do sutra. Sedam ili osam godina je jako kratak period za formiranje i usavršavanje reprezentacije. Možemo da imamo i ekipu za Olimpijske igre posle Tokija. Ono na šta treba ukazati jeste to da postoji veliki problem zbog rezultata koje pravi i koje može da pravi reprezentacija. To može da stvori ozbiljan privid, odnosno da znači sakrivanje trenutnih teškoća u kojima se nalazi vaterpolo

Dejan Savić je neverovatan. Teško je s njim raditi intervju. Svaki čas mislima dohvati kvaku trofejne sale velike karijere u nameri da izađe napolje. Iz bajke u realnost. I tako, čukne šakom po postamentu s peharima da proveri čvrstinu, pa okrene medalje da vidi njihovu drugu stranu. Ne priznaje da je čudotvorac. S reprezentacijom je ostvario tripletu - evropski je, svetski i olimpijski šampion - i ne samo to nego ima i Svetsku ligu i Svetski kup. Na konstataciju da je ta serija klasifikovana u zborniku „Verovali ili ne" kao podvig iz domena čuda, odmahnuće rukom: „Sve je to sport."
Odgovore o trofejima i priznanjima, pobedama i rekordima, pretvara u telegrafsku i esemesovsku formu, s više nego jasnim signalima da ga više interesuje traženje ključa za ono što će se dogoditi, pazite, posle Olimpijskih igara u Tokiju 2020. ili još četiri godine kasnije. Do tada zlatni kostur tima iz Rija biće ojačan mišićima i energijom motiva nekolicine talenata sa šireg spiska. I kaže, biće zadržan nivo. A za kasnije? Neka nam je bog upomoć ako se nešto korenito ne promeni i vaterpolo ne priključi na veću i jaču statusnu infrastrukturu kakva priliči šampionima.
Medo ili Bucko, dok je plivao, bio je zvanično najbolji bek na svetu. Sad, kao dirigent već u drugom mandatu, prvi je maestro. Iznad svih na celoj planeti. Sa 444 utakmice, rekorder je po broju nastupa za nacionalni tim, upisao je i 405 golova. U reprezentaciji je okačio o vrat 20 medalja s velikih svetskih takmičenja. Vaterpoliste Crvene zvezde doveo je do trofeja prvaka Srbije (2), Lige šampiona i Superkupa Evrope. Kao igrač, titule i nacionalne kupove je osvajao s Partizanom, Barselonetom i Sintezom. S crno-belima je bio pobednik Kupa pobednika kupova, Superkupa Evrope i LEN kupa. Trofeja LEN kupa domogao se i sa Sintezom.
Vladar je, znači, svega. A kao da je u igrici „Put oko sveta", ne posustaje. Na redu je novi krug.
Kad ste 28. decembra 2012. godine promovisani u selektora, rekli ste: „Ne bojim se, znam šta je srpski vaterpolo." Kakva je razlika u pogledu iz vode i sa ivice bazena?
- Kad sam postao trener vaterpolo reprezentacije Srbije, znao sam u šta ulazim i šta to predstavlja. Ogromna čast, zadovoljstvo, ali pre svega odgovornost. U suštini, imali smo mnogo toga ispred nas. Sama tradicija srpskog vaterpola zadaje najveće moguće ciljeve. Na određeni način mi ih i realizujemo. Imamo kontinuitet osvajanja medalja od 2000. godine. Ne mogu da kažem da je takva tradicija predstavljala problem, ali jeste teret. To mora da postoji i danas. Svaki igrač i trener koji predstavlja vaterpolo sport kroz reprezentaciju mora da nosi teret, neću da kažem breme prošlosti, nego odgovornosti. To je nešto što je stalni pratilac ovog sporta kod nas. E sad, što se tiče pogleda iz vode i s klupe, razlika je velika. Trener kontroliše i gleda 13 karaktera, a kad je prošireni spisak, onda je to i mnogo više. To su različite ličnosti pa mora da postoji međusobno poverenje i dogovor. A kad si igrač, ti znaš šta možeš i šta ne možeš. Imaš ozbiljno samopouzdanje koje može da se poremeti, ali imaš i onog igrača s leve i s desne strane, kao i onog debelog na ivici bazena koji na neki način može da te vrati u željeni tok ili smer.
Gde se cepa slika o Dejanu Saviću igrača i Dejanu Saviću treneru/selektoru?
- Po kilaži... Šalim se. U suštini, velika je razlika. Ako ništa, smireniji sam sad. Pripremao sam sam sebe za trenerski poziv godinama i onog momenta kad sam izašao iz bazena, morao sam da zaboravim, zapravo ne da zaboravim, nego da se odreknem igračke karijere. I više nijednog trenutka da ne razmišljam kao igrač. To je jako važna stvar. Mirniji sam trener nego što sam bio igrač. To ne znači da i dalje nisam temperamentan. Ipak, mnoge svoje emocije, neću da kažem krijem, nego kontrolišem. Ako sam ja dirigent orkestra, onda svi igrači gledaju u mene, odnosno trebalo bi da se ugledaju na mene.
Preuzeli ste reprezentaciju nakon što je ona osvojila bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Londonu. Šta ste prvo rekli dojučerašnjim saigračima?
- Nadam se da nećete da pišete i meni pisma!
Na Svetskom šampionatu 2013. u Barseloni, Srbija je osvojila sedmo mesto nakon poraza od Crne Gore u četvrtfinalu. Tom meču se jako često vraćate. Zašto?
- Porazi su ti koji u meni ostaju ucrtani više nego pobede. U vrednosnom smislu, mi moramo da izađemo iz poraza jači kako se oni ne bi ponavljali. Moram da kažem da je Barselona 2013. bila jedno otrežnjenje, pre svega za mene, a posle i za ekipu. Shvatili smo da nismo nepobedivi i da moramo da uradimo određene kadrovske promene, ali isto tako da moramo nešto da menjamo u pristupu, ponašanju i svemu ostalom.
To Vas nije pokolebalo. Rekli ste: „Idemo dalje, verujem u ovaj tim." A da li ste osetili tada da neko ne veruje u Vas?
- Apsolutno! Sav teret odgovornosti sam preuzeo na sebe. I bio sam spreman da snosim sve posledice. Smatrao sam, ipak, da se u analizi tog nastupa moraju sagledati mnoge činjenice, počevši od organizacionih pitanja, koja su definitivno uticala na rezultat. S druge strane, sama promena trenera sportski zahteva da se da i druga prilika. Najbitnija stvar je ne da trener prihvati igrače, nego da igrači prihvate trenera.

U suštini, velika je razlika između Dejana Savića igrača i Dejana Savića trenera. Ako ništa, smireniji sam sad. Pripremao sam sam sebe za trenerski poziv godinama i onog momenta kad sam izašao iz bazena, morao sam da zaboravim, zapravo ne da zaboravim, nego da se odreknem igračke karijere. I više nijednog trenutka da ne razmišljam kao igrač

Čiju podršku pamtite iz tog vremena?
- U suštini, čitavog vaterpolo sveta u smislu normalnog rezonovanja pravog stanja stvari. Poimence ne mogu da kažem koji su to ljudi jer bi neko mogao da oseti ugroženim ili zaboravljenim.
Godinu dana kasnije na Evropskom šampionatu u Budimpešti revanširali ste se „ajkulama". I tu utakmicu stavljate pod visoko svetlo. Ona je, po Vašem mišljenju, bila potvrda da timski duh, odgovornost i pribranost mogu da savladaju sve prepreke.
- Moram da podsetim da je to Evropsko prvenstvo loše krenulo po nas. Stisnutost i krutost su morale nekako da se prevaziđu, odnosno trebalo je da izađemo iz svoje tesne kože. Pobeda nad Crnom Gorom u polufinalu nije samo pobeda u sportskom smislu, to je pobeda jednog kolektiva sastavljenog od igrača koji bukvalno od jedne izgubljene utakmice, velikim samopouzdanjem i podrškom između sebe, preokreću rezultat i dolaze do trijumfa. Mnogo negativnosti, ali i pozitivnosti je izvučeno iz te utakmice. Pokazali smo da imamo mentalni sklop koji može da ostane ceo, bez obzira na to što se ponekad nađe pod ogromnim pritiskom i na raznim iskušenjima. Ova generacija je, kako na tom šampionatu tako i na narednima, pokazala da ume da se izdigne iz situacije i sačuva pribranost u odlučujućim trenucima. Ona uspeva da se odupre svemu i održi, da ne padne. To, uostalom, brojni njeni rezultati i govore.
Na Svetskom prvenstvu 2015. u Rusiji osvojili ste zlatnu medalju i pokazali kapacitet, koji će se u (pred)olimpijskom vremenu pretvoriti u apsolutnu dominaciju. Šta se događalo između Barselone i Kazanja? Bilo je dosta turbulencija u Vaterpolo savezu. Kako ste uspeli da sačuvate mir u bazenu?
- Turbulencije i dalje postoje, pre svega u organizaciji. Reprezentativci? Stalno govorim da mi imamo sreću u nesreći. Sreća je ta što su reprezentativci u inostranstvu i ne prate događanja. Cena toga je da ne mogu da okupim igrače i da ih imam na oku. Sigurno je da sam uspeo u nekim stvarima da ih odvojim od tekućih problema. U suštini, mi se bavimo vaterpolom i morali smo da se posvetimo samo tome.
Kad Vam se prvi put javila pomisao da bi selekcija koju vodite mogla postati šampion u Riju 2016?
- Iskreno, ova reprezentacija je već 2009. pokazivala izuzetan kvalitet. Šta se desilo pa su osvojili olimpijsko zlato sedam godina kasnije? Dobili su na iskustvu. Uopšte nije bilo pitanje da li oni jednog momenta treba da postanu olimpijski šampioni. Bilo je samo pitanje kad.
I kako ste osvojili olimpijsko zlato?
- Dva su ključna faktora: izuzetan kolektivizam i atmosfera unutar tima.
Šta ste rekli igračima pre finala u Riju protiv selekcije Hrvatske (11:7)?
- Ovo je utakmica vaših života!
A posle finala?
- Rekao sam im: Dodirnuli ste večnost!
Tim zlatom skinuli ste teret nekoliko prethodnih generacija koje nisu uspele da se domognu pobedničkog postolja na Olimpijadi?
- Citirao sam tom izjavom Slobodana Sora. Tačno je tako. Mnoge generacije pre ove nisu uspele u tome i sigurno da nije bilo čoveka koji nije bio zadovoljan i srećan verujući da je i on sam osvojio to zlato.
Za Olimpijske igre ste govorili skoro tri decenije da su vrhunac karijere svakog sportiste. Kako naći motiv kad je podignut i taj poslednji neosvojeni trofej?
- U tome je draž sporta i veličina vrhunskih sportista. Uvek nađu motiv. Imate razne izjave igrača posle olimpijskog turnira, dok su još vruće glave, kako su završili sa igranjem. Kad, međutim, pogledaju u oči makar jednog deteta koje igra igricu, posle dva meseca će pronaći motiv da osvoje još neki trofej ili premaše neki rekord. To je normalna stvar. Vrhunski sportisti motiva imaju napretek.
Dvostruki ste dobitnik nagrade Svetske asocijacije vaterpolo trenera za selektora godine. Koga ste se prvo setili s trofejima koji su vam uručeni u Beogradu i u San Francisku?
- Pre svega, ti trofeji su odraz rezultata. Ne smatram sebe najboljim trenerom na svetu. Kad je bila dodela u Beogradu, na izvesan način je to i zaboravljeno pošto nas je čekala utakmica. Što se tiče trofeja za 2016, mislio sam na svoju porodicu, koja je bila sa mnom na svečanosti u Kaliforniji.
Omiljeni ste među kolegama. Crnogorac Ranko Perović je posle pobede u Barseloni 2013. rekao da je presrećan zbog pobede, ali da mu je žao što je pobedio Savića.
- Ranko i ja smo veliki prijatelji i nekadašnji saigrači. To je emotivna izjava koja ima izuzetnu toplinu i draž, ali verovatno bih i ja tako razmišljao.
Sa Ivicom Tucakom iz Hrvatske ste se srdačno zagrlili posle finala na Olimpijadi, mada je to meč koji je za mnoge predstavljao „više od igre".
- S Tucakom imam odnos velike kolegijalnosti otkad smo selektori. Težim tome da sa svim kolegama imam izuzetan sportski odnos i dobru saradnju.
Ponekad gledalac na kraju utakmice ne može na osnovu Vašeg izraza lica da zna konačan rezultat. Kako kontrolišete radost i ljutnju?
- I to se trenira. Izuzetno sam bio temperamentan kao igrač, kao i, tako da kažem, u mladosti. Sad sam na poziciji u kojoj emocije moraju da se kanališu i drže u određenom okviru. Trener mora da se kontroliše jer je on ogledalo svojih igrača, i obrnuto. Nijednog momenta ne smem da gubim razum i pribranost jer se sve to prenosi na igrače. A što se tiče mog izraza lica po završetku utakmice, to je sasvim normalna reakcija. Kad se odsvira kraj i postigne cilj, ostaje ta praznina. Emocije su potrošene.
Kako analizirate utakmicu? Na šta prvo ukažete igračima?
- Zavisi od protivnika, od utakmice i njenog toka. Mora da se ukaže na sve. Analiza kao analiza, mora da bude pedantna i striktna. Imam tim oko sebe koji vodi računa o tome i zajedno smo u analizi. Verujem da dobro radimo. Ono što je bitno istaći: nije poenta samo davati igraču pohvale, mora da se kudi, pogotovo u ozbiljnim greškama. Vodi se računa i o sitnicama koje mnogo znače, jer ako se one isprave, onda kreće lančana reakcija koja može preokrenuti tok utakmice, ali i prvenstva.
Koliko se promenio vaterpolo u odnosu na Vaše igračke dane?
- Dosta. Najviše na planu žustrine, brzine, protoka lopte, ali simptomatično je da se sve više gubi veština. Mi danas imamo izuzetne individualce, međutim, sama veština ili majstorstvo je u rukama pet do sedam igrača.

Mogu slobodno da kažem da sam samouk! Dugujem zahvalnost svim trenerima koji su radili sa mnom dok sam bio igrač. Iz vremena kad sam postao selektor, naglašavam ulogu Nenada Manojlovića i Dejana Udovičića

Ko je imao presudan uticaj na formiranje i izrastanje Vašeg trenerskog identiteta i integriteta?
- Mogu slobodno da kažem da sam samouk! Dugujem zahvalnost svim trenerima koji su radili sa mnom dok sam bio igrač. Iz vremena kad sam postao selektor, naglašavam ulogu Nenada Manojlovića i Dejana Udovičića, koji me je uputio u dubinske analize ovog tima, što pojedinačno, što u globalu. I ljudi koji su sada u mom timu imaju uticaj na moje trenersko izrastanje.
Ko je bio najbolji igrač s kojim ste igrali?
- Vlada Vujasinović!
Kako biste ga opisali?
- Ol-raund igrač, izuzetan motor ekipe. Znao je u svakom momentu kako da reaguje. On je odbrambeni igrač sa izuzetnim finesama napadača.
Koji Vam je meč u igračkoj karijeri najdraži?
- Finale Svetskog prvenstva u Montrealu 2005. protiv Mađarske. Nije to stvar samo utakmice. Pred početak priprema govorili smo o tome da u obzir dolazi samo zlato. I ništa više! Jednostavno, ta generacija Srbije i Crne Gore je morala da definiše svoje stanje i tok karijere njenih članova. Ne mogu da kažem da je bilo ono „idemo na sve ili ništa", ali imali smo tako snažno utisnut cilj ispred sebe i jaku podređenost i posvećenost njemu da smo gazili u Kanadi. Izborili smo svetsko zlato, koje se čekalo 14 godina, od Perta 1991. godine.
Posle finala Evropskog prvenstva u Beogradu 2006. s Mađarima, jedva ste, po sopstvenom priznanju, izašli iz bazena. Da li je to bio meč koji Vas je najviše izmorio?
- Do ogromne iscrpljenosti nije došlo zbog samog finala, nego smo imali u tom momentu veliki broj isključenja i nije bilo mogućnosti za zamenu igrača. Gladijatorstvo.
Gol koji posebno pamtite?
- Poslednji pogodak u četvrtfinalu Evropskog prvenstva u Budimpešti 2001. Pobedili smo Slovačku sa 8:7, a zatim preko Hrvatske i Italije stigli do zlatne medalje.
Dok ste bili igrač, dešavalo Vam se da sanjate kako se rvate u bazenu.
- Čak je i par puta nagrabusila moja supruga.
Ko Vam je tada dolazio u snove?
- Hinić, Smodlaka, Molnar i Čomahidze.
Odrasli ste na Miljakovcu, nekoliko stanica od plivališta na Banjici. Prvi komšija bio Vam je Danilo Ikodinović.
- Išli smo zajedno u školu i verujem da smo jedan drugome obeležili odrastanje. Imao sam izuzetno srećno i kvalitetno detinjstvo, ispunjeno raznim sportovima. Miljakovac je bio poznat po fudbalu u rangu čuvene beogradske Beton lige.
Kao mali, želeli ste da budete kuvar ili pilot?
- Od malih nogu... šta da kažem drugo, volim da jedem. A da budem pilot, to je bio samo pusti san jer u ovom stanju ne bih mogao da uđem u avion. Pogotovo što sam želeo da budem vojni pilot.
Kako ste vi krajem osamdesetih došli do bazena?
- Otac me je doveo 1982. na Banjicu. Bio sam debelo, nestašno dete.
Za prvi tim Partizana debitovali ste sa svega 14 godina. Sećate li se tog skoka u vodu?
- U decembru 1989, Ratko Rudić je bio trener i debitovao sam na Božićnom turniru u Solunu. Mogu da se setim svakog detalja s premijere. Postojala je trema. Tako je kod svakog igrača koji počinje da igra za prvi tim Partizana. Prva utakmica u domaćem prvenstvu bio je derbi protiv Crvene zvezde.
Na Šampionatu Evrope u Sevilji 1997, pod vođstvom Nikole Stamenića, na scenu je stupila generacija čiji ste bili član i koja je obeležila jednu vaterpolo epohu. Šta bi mogao da se izvuče kao zaštitni znak te ekipe?
- Reprezentacija Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Atlanti doživela je neuspeh, i to je bio kraj jedne izuzetne generacije koju su obeležili Aleksandar Šoštar, Igor Milanović i ostali velikani. I došlo je do smene igrača. Došli su novi klinci koji su pod vođstvom Nikole Stamenića ispisali jedan deo vaterpolo istorije.
Rekli ste: „Nisam ja selektor, to su probrali i oblikovali nastavnici fizičkog i treneri mlađih kategorija."
- To sam uzeo iz modela kakav je bio u SFRJ. Plivanje je bio značajan segment fizičke kulture po školama. Svi oni treneri koji selektuju decu, zapravo igrače do prve ekipe, imali su veliku ulogu u vaterpolo piramidi. Tako da ja dobijam polugotov proizvod i preostaje mi da se bavim finesama.
Sad mladi vaterpolisti prerano odlaze u inostranstvo. U kojoj meri bi selektorima bio olakšan rad kada bi većina ili svi igrači igrali u nacionalnom šampionatu kao što je to slučaj s Mađarskom, Italijom i Grčkom?
- Nije to problem samo u vaterpolu, nego i u ostalim kolektivnim sportovima u Srbiji. Mladi igrači prerano odlaze iz socijalno-ekonomskih razloga. Nema materijalne podrške i loši su uslovi za treninge i vaterpolo usavršavanje. To je izuzetna negativnost i otežavajuća okolnost za srpski sport.
Kod nas juniori postaju prvotimci. Kakve sve to može da ima posledice na njihov razvoj? Ne uče od iskusnih igrača, a drugo, mlade ih bace u bazen „vodenim nemanima".
- Šteta po mladog igrača je velika. Nije izgrađen. U SFRJ je bilo pravilo da sportista ne može da ide u inostranstvo pre 27-28 godina. Sada u vremenu slobodnog protoka ljudi i ideja, takav akt je nemoguće doneti. Ubeđen sam da zrelost igrača određuje njegovu buduću karijeru. Kad poseduje talenat, onda on kroz iskustvo postaje veliki igrač i obrnuto, nezrelost usporava put njegove afirmacije u sportu.
Talenti koji prolete kroz mlađe selekcije do prvog tima se često izgube u sopstvenim kriterijumima. Kako to objašnjavate?
- Mladi igrači zbog situacije kakva je kod nas na glavnu scenu izlaze nezreli, nedovoljno edukovani i nepripremljeni. O sebi stvaraju lažnu sliku da su tu gde jesu došli zasluženo. To je u suštini jedan ozbiljan problem, pogotovo što ne sazrevaju pored vrhunskih igrača iako imamo vrhunske trenere, jer mora da postoji kohezija između vrhunskih igrača i mladog čoveka. Oni što kucaju na vrata prvog tima moraju da vide kako se asovi ponašaju, da učestvuju u pripremnom delu, zatim kroz utakmice i posle takmičenja. Neko se rodi za neke stvari, a neko ih nauči.
Ukazujete da su Olimpijske igre u Riju daleka prošlost.
- Rio je definitivno daleka prošlost. Bolje rečno, daleka i divna prošlost. Od sećanja ne možemo da živimo. Napravili smo izuzetan rezultat kojeg možemo samo da se sećamo. Rio je analiziran. Okrenuli smo se novim takmičenjima.

Vlada Vujasinović je najbolji vaterpolista s kojim sam igrao. Ol-raund igrač, izuzetan motor ekipe. Znao je u svakom momentu kako da reaguje. On je odbrambeni igrač sa izuzetnim finesama napadača

Ističete kako je potrebno klasifikovati sportove po nacionalnoj važnosti u olimpijskom ciklusu, pa onda rangirati klubove i tek zatim deliti pare?
- Uprošćeno, treba da se napravi kategorizacija sporta od nacionalnog značaja i na taj način da se dele finansije. Može lepo da se stavi kategorizacija prvog, drugog, trećeg i četvrtog reda. To bi bila ozbiljna pomoć, i to ne samo reprezentacijama. S budžetima koje dobijamo od države, mi pokrivamo doslovno sve: pripreme, rad i programe, odnosno učešća na prvenstvima i drugim takmičenja. Nažalost, klubovi su u ozbiljnom problemu.
Srbija važi za zemlju fudbala i košarke, ali su jedino Crvena zvezda, Partizan i Radnički iz Kragujevca u poslednjoj petoletki doneli klupske evropske trofeje. Zašto se to zaboravlja?
- Problemi srpskog vaterpola nisu od danas ili od ove sezone. Oni su prisutni dugi niz godina. Prikriveni su rezultatima koje pravi reprezentacija. Od 2011, preko 2013. i 2014, imali smo izuzetne uspehe naših klubova Radničkog, Crvene zvezde i Partizana. Tu se nešto izgubilo. Neću uopšte da pričam o profitu i materijalnim stvarima. Propuštena je prilika da se nešto uradi u ime budućnosti, da se donese neka strategija što se tiče vaterpola, pre svega kroz klubove. Pokazali smo da možemo da imamo jednu od najjačih liga na svetu. Šta je Evropa, to je svet. Nismo mogli da zadržimo taj nivo. Sama sportska motivacija nije dovoljna. Postoji nešto više da bi se zadržali šampioni.
Kako preplivati more problema? U Mađarskoj sad igra sedam naših reprezentativaca. Ističete da bi trebalo prekopirati njihov model sistemskog ulaganja u sport. U čemu se on ogleda?
- Njihov PDV je 28 odsto. Svaki građanin i biznismen plaća 20 odsto državi, a onaj ostatak od osam odsto može da bira da li će dati na kulturu, prosvetu ili sport.
I fenomen „srpski vaterpolo" ima ograničen rok?
- Sve ima rok trajanja. Sad je samo pitanje na koji način to može da se odloži. Nemamo prave aditive!
Na poziv dugogodišnjeg prijatelja i saigrača Viktora Jelenića prihvatili ste poziv da pomognete Crvenoj zvezdi. Kako je izgledao ulazak u crveno-bele boje?
- Divan period mog života i stasavanja, odrastanja u trenerskim vodama.
Prošlu godinu odjavili ste rečenicom: „Srbija do Tokija 2020." Koliko ste zadovoljni pređenim programom za 100 dana tog olimpijskog puta?
- Prošli su jako brzo. Kroz početak takmičenja u Svetskoj ligi rasteretili smo gro reprezentativaca dajući šansu igračima sa šireg spiska koji bezbolno treba da uđu u sistem. Početak priprema za nastupajuće leto, odnosno Svetsko prvenstvo u Budimpešti, zakazan je za 1. jun. Moram da imam na oku sve reprezentativce. Pratim ih kroz njihove klubove, odnosno takmičenja koja imaju. Za sada je sve u redu. Najgora stvar za jednog vrhunskog sportistu jesu povrede i nadam se da će nas zaobići.
Reprezentacija se osipa, nedavno su se oprostili Gocić i Nikić. U drugoj polovini jula u Budimpešti je Svetsko prvenstvo na koje nosite pehar. Šta će biti prioritet? Ono na šta ste narod navikli - odbrana trofeja - ili provera nekih igračkih rešenja i modifikovanih taktičkih obrazaca na putu za naredne Olimpijske igre?
- Sačuvali smo kostur reprezentacije iz Rija. Ono što je bilo zanimljivo pred Brazil jeste to da smo imali pokrivenost na svim pozicijama sa šireg spiska igrača koji sada čekaju svoju šansu. Relativno mirno možemo da napravimo smenu generacija. Do 2024. godine, koja je praktično na pragu za sve nas trenere i one što ne razmišljaju od danas do sutra. Sedam ili osam godina je jako kratak period za formiranje i usavršavanje reprezentacije. Možemo da imamo i ekipu za Olimpijske igre posle Tokija. Ono na šta treba ukazati jeste to da postoji veliki problem zbog rezultata koje pravi i koje može da pravi reprezentacija. To može da stvori ozbiljan privid, odnosno da znači sakrivanje trenutnih teškoća u kojima se nalazi vaterpolo. Sada, polovinom marta 2017, znamo sa koliko problema se nose srpski klubovi u svom radu. Na tom planu misli, stvar je delikatna.
Kažete da reprezentacija može bezbolno da prebrodi promene u igračkom kadru zbog odlaska nekolicine asova. Da li to podrazumeva i zadržavanje na visokim takmičarskim pozicijama?
- Nadam se da možemo sačuvati visinu dometa. Verujem u to. Moj zadatak sa saradnicima nije samo da napravim promenu u timu nego i da učinim da rezultati ostanu, ako ne isti, onda slični. Vaterpolo savez oduvek ima jedan cilj koji se vezuje za Olimpijske igre, a sva ostala takmičenja su stepenice ka tom cilju.
Srbija je sada zvanični evropski, svetski i olimpijski šampion, kao i pobednik Svetske lige i Svetskog kupa. Šta mislite, da li imate kredit kod navijača da oni tri i po godine godine čekaju tokijsko zlato, bez obzira na planetarne i kontinentalne šampionate i lige?
- Cilj svih naših ciljeva je odbrana olimpijskog trona u Tokiju. Sve ostalo su prolazna vremena i, kako već rekoh, stepenica do Olimpijade 2020. Na koji način će reagovati mediji i javnost, to nije deo posla koji treba da analiziram i za koji treba da odgovaram.
Reprezentacija nailazi na izvanredan prijem kad gostuje u unutrašnjosti Srbije.
- Napravili smo 2014. plan i program po kojem reprezentacija ne treba da igra samo u Beogradu i Novom Sadu nego širom Srbije, zapravo svugde gde za to postoje uslovi. U realizaciji te ideje imamo podršku svih ljudi u Srbiji. Do sada smo bili u Nišu, Kruševcu, Kragujevcu, Šapcu, Boru i Zrenjaninu. Imamo jednu široku podršku i gledamo da se predstavimo u najboljem svetlu. Tako i popularizujemo naš sport.
Ko će „delfinima" biti najveći rivali s kojima će se sudariti na stazi za Tokio?
- Mađarska, Crna Gora, Italija i Hrvatska. Grčka će pretrpeti najmanje promena u odnosu na Igre u Riju i na njih zato treba obratiti pažnju, a moramo da pratimo i kako se formira jedna nova selekcija Španije, verovatno Sjedinjenih Američkih Država i Australije. Možda iskoči neka selekcija i poremeti planove čuvenoj osmorci svetskog vaterpola, kao što je to bilo na Olimpijadi gde smo izgubili od Brazila.