INTERVJU DUŠAN DOMOVIĆ BULUT: Ako si košarkaš, budi Majkl Džordan

Uprkos činjenici da je najbolji na svetu, malo je onih u zemlji Srbiji koji bi na pitanje ko je Dušan Domović Bulut ponudili tačan odgovor. I malo je u Srbiji onih koji to jesu, misli se najbolji na planeti. Možda baš zato i oni koji to nisu, ne (po)znaju one koji to jesu. A on, Dušan Domović Bulut, jeste najbolji. Od pre par nedelja je i najspektakularniji igrač basketa 3 na 3 na celoj planeti, što je kompliment nad komplimentima, ne samo u svetu ovog sporta već i znatno šire. I to ne prvi put u karijeri. Definitivno, car je ulične košarke, njegova igra je, priča se po svetu, najviše u Novom Sadu, nalik magiji. Amerikanci su mu u oduševljenju darovali nadimak "srpski Majkl Džordan", neki drugi zovu ga "doktor basket" a njegovi Srbi "Dušan Silni". Zahvaljujući njemu i njegovim saigračima, naša mala zemlja, ali uprkos svemu zemlja košarke, u igri na jedan obruč četvorostruki je prvak sveta, dvostruki šampion Evrope i šta sve nije. Takođe je i prvi favorit za zlatnu medalju na predstojećim Olimpijskim igrama u Tokiju, gde će basket 3 na 3 zapravo debitovati kao olimpijski sport.

Zvanično ste najbolji basketaš na planeti. Da li ste to negde, bar u snovima, planirali da budete ili se sve jednostavno samo dogodilo?

"Oduvek sam imao ambiciju da budem najbolji. Imam je i danas. Na znam baš tačno kada sam počeo da sanjam, ali u tom dečačkom snu, koji smo, siguran sam, svi mi imali, hteo sam uistinu da budem najbolji, prvi, uvek bolji od drugih. Mislim da mi je to otac usadio. Sećam se jednog razgovora, njegove priče i rečenice kada sam krenuo da treniram košarku, da stvaram radne navike. Tada mi je rekao: "Pazi, sve što radiš, radi kako treba, radi najbolje što možeš. Ako igraš košarku, budi Majkl Džordan, ako se baviš fizikom, budi Albert Ajanštajn, ako crtaš, budi Pablo Pikaso". Na kraju postao sam Dušan Bulut u basketu."

Šta zapravo mislite, da li je uistinu znak jednakosti između imena Majkla Džordana u košarci i Dušana Buluta u basketu. Uostalom, tako nešto čak i Amerikanci tvrde?

"Uvek sam imao tu neku ambiciju da zaposednem vrh. Još kad sam počeo da se bavim basketom, verovali ili ne, hteo sam da vidim koliko daleko mogu da odem, da li zaista mogu da budem najbolji na svetu. Majkla Džordana sam oduvek cenio. Od njega sam i najviše naučio, ali stilom nisam mogao da ga dostignem naprosto zato jer on poseduje mnogo više atletskog u sebi nego ja. Alen Ajverson je na mene imao najveći uticaj. Njegov stil igre i ponašanje na terenu, kao i ta neka njegova kultura koju je doneo na košarkašku scenu su za mene uvek bilo nešto bitno. I Geri Pejton je igrač kome se divim. Dakle, ako nešto Džordana i mene povezuje, onda je to to što smo najbolji svih vremena, za sada, u svojim košarkaškim pričama."

Košarku ste trenirali s ljubavlju, ali ste istinsku ambiciju i naglašenu strast imali prema onom što se zove basket, pogotovo onaj ispred zgrade?

"Košarku sam počeo da treniram, ono baš ozbiljno, 1994. Samo godinu dana kasnije imali smo malu radnu akciju i u dvorištu zgrade gde sam stanovao napravili smo koš. Meni se ta ulična košarka nekako više sviđala, taj teren imao je nešto što onaj u dvorani prekriven parketom i sa dva koša nije. Šta je to, nikad nisam saznao. Sećam se samo da sam i pre i posle treninga, ne osećajući umor, šutirao na taj koš, da sam na tom i takvom terenu provodio svaki minut slobodnog vremena."

Pročitajte još: Antiruska doping histerija

Najbolji basketaš sveta u početku je bio talentovani košarkaš. Ta priča se tu nekako i završila?

"Moj prvi klub bio je Sans. U stvari, bila je to škola košarke. Kasnije sam s drugarima prešao u redove Vojvodine, onda smo kao klinci išli od kluba do kluba, zavisno od članarine i mesta u gradu gde se treniralo. Igrao sam malo i profi košarku u zemlji i okruženju. U Novom Sadu je 1996. organizovan prvi "Adidas" basket turnir 3 na 3 na kome smo za divno čudo kao ekipa osvojili prvo mesto. Tu sam se i za sva vremena zaljubio u igru na jedan koš. Bile su to neke tinejdžerske godine, godine strasti u kojima nam je basket služio da leti zaradimo pristojan džeparac. Kako? Igrali smo na basket turnirima u Novom Sadu i okolini i pobeđivali. Kao klincima od 15 ili 16 godina, sećam se, našoj sreći nije bilo kraja kada osvojiš turnir i zaradiš, ne znam, 20.000 dinara."

Priča liči na američku o uličnom basketu, onu o kojoj je u Holivudu snimljeno na desetine profitabilnih filmova?

"Ne, nije tako. Za razliku od Amerikanaca, gde je ulični basket nešto kao način života, mi imamo drugačiji koncept. Oni forsiraju filmsku priču s puno zapleta u kojoj ulažeš svoje pare, obično one koje si posudio, kladiš se na pobedu i tako to. Kod nas je druga priča i dramaturgija. Sve ekipe koje se takmiče plaćaju kotizaciju a na kraju turnira novac dobijaju najbolji."

Shutterstock

Svi koji su Vas gledali na terenu s jednim košem bez zadrške izgovaraju da je Vaša igra uistinu magija?

"Takvi smo mi Novosađani. Šalim se. Ja sam sa Limana 2. Imali smo taj naš teren u kvartu ali glavni teren je bio u OŠ "Jovan Popović". Na tom terenu su igrali najbolji. Da bih došao na taj teren, stekao pravo da na njemu igraš, morao si nešto da uradiš. Atraktivnost je u principu nešto što ljudima prvo upada u oči. Na taj način sam se ja zapravo izborio da me neko od starijih povuče na taj teren. Taj stil sa elementima atrakcije sam negovao kroz godine jer oduvek pazim da ova igra nije samo zbog nas troje na terenu nego i zbog tih ljudi koji dolaze da gledaju, da uživaju u onom što im mi darujemo. Zato sam oduvek i negovao taj atraktivni stil igre."

Basketu ste darovali taj čuveni krosover dribling. Niko još nije uspeo da ga iskopira. Da li Vas je neko naučio tim potezima, da li je to Vaše smrtonosno oružje na terenu?

- Ne znam, imam ih više. Mogu da kontrolišem igru na razne načine, da li je to odbranom ili napadom i nekom psihologijom, ne znam ali mogu. A taj čuveni dribling nije ništa drugo nego miks moje kreativnosti. Nastao je tako što sam pokupio neke poteze od nekih košarkaša i basketaša iz okruženja, sa TV i svega što čini košarku i onda sam došao do nekog rešenja da tako nešto mogu da uradim i da to bude atraktivno. Za sve ne postoji neka posebna vežba, ovaj dribling se svodi na osećaj kreativnosti, na tajming da lopta prođe između nogu protivnika kad treba da prođe i baš u toj milisekundi. To se ne uči, to se radi na iskustvo.

Potez je atrakcija nad atrakcijama, ali je i nešto što bi protivnik mogao da protumači kao vašu želju da ga ponizite na terenu, da se naljuti?

- Postoje i oni koji se ljute, koji se susretnu s povređenim osećanjima, ali taj dribling je uvek išao sa namerom na te ljude. Nikada nije išao na one koje poštujem ili cenim. Koristim ga samo onda kad neke stvari izađu iz okvira sporta, kad isplivaju prljavi detalji, kad je namera protivnika da te izvedu iz takta vidljiva, kad nešto nije ljudski.

Pročitajte još: VK Partizan pliva u mutnoj vodi

U opticaju je priča da se od uličnog basketa može lepo zaraditi?

"Može, godinama igramo ne samo u Srbiji već i u mnogim drugim zemljama. Ne krijem ni ja ni moji drugari da nam je to odavno redovan prihod, zanimanje, to igranje na tim turnirima. Najviše smo zaradili na ovom poslednjem turniru, tih 50.000 dolara podelili smo na četiri dela, ali tek kada smo podmirili troškove trenera, petog igrača, puta i smeštaja."

Uprkos istini da ste najbolji na svetu, gotovo ste nepoznati u svojoj zemlji. U SAD bili biste meta marketinških agencija, ovde ste neko na koga se niko ne osvrće uprkos tome što ste napravili gomilu sjajnih stvari?

"Ništa nije slučajno. Borili smo se od početka s mnogim stereotipima, menjali svest o basketu kao igri, tek sad smo postali olimpijski sport. Imali smo taj problem da se probijemo, da ljudi saznaju za nas. I uradili smo mnogo bez obzira na to što nismo imali pažnju medija ili zbog sjajnih rezultata adekvatan prostor u medijima. Nismo, međutim, kukali. Zašto? Zato što mi ovo što radimo ne radimo radi medija, ne igramo zbog naslovnih strana i para, zbog učešća na Olimpijskim igrama. Mi igramo basket jer igru 3 na 3 jednostavno bezgranično volimo. Kad smo krenuli, kasnije će se ispostaviti, niko od nas nije znao da radimo nešto istorijski ili revolucionarno, da ćemo postati legende, već zato što nas četvoro volimo taj sport. Volimo i da putujemo, da se takmičimo protiv drugih ljudi. I ovde kod nas i po celom svetu ako treba."

Ko je uz Vas još u tom čudesnom novosadskom basketaškom kvartetu koji je pokorio ne samo košarkaški Srbiju već i Evropu, svet...?

"Originalni sastav čine Marko Ždero, Marko Savić, Toma Ivošev i Dušan Domović Bulut. Toma je u jednom trenutku otišao da igra profi košarku, pa smo imali par nekih drugih igrača. Najviše je vredelo kad nam se priključio Dejan Majstorović. Pre dve godine Toma se vratio i sad opet igramo u startnoj postavi."

Pročitajte još: Intervju Vladimir Kuzmanović - Kokoškov nema Dončića, ali ima Bogdanovića

Koja je razlika između basketaša i košarkaša na dva koša, odnosno zašto dobar basketaš ne može da bude i odličan košarkaš?

"Sem samih pravila koja su vidljiva, najveća razlika je u tom nekom mentalnom sklopu igrača. Košarka je skup šematizovanih kretnji u kojima se insistira na nekom sistemu igre, dok se u basketu i kod basketaša sve svodi na neku ličnu kreativnost, instinkt i te neke stvari. A to da dobar basketaš ne može da bude i podjednako dobar košarkaš je stereotip. Uzimam svoj primer. Igrao sam sa nekom dozom uspeha i košarku 5 na 5. Igrao sam i u Srbiji i u Bosni, Makedoniji, osvajao sam titule najboljeg strelca i naše lige i Lige Makedonije. Istina je zapravo u tome da je košarka neuporedivo kompleksnija kao sport nego igra 3 na 3. Ja jednostavno nisam hteo da mi neko drugi, makar to bilo i u igri, kreira moj život, da se prepustim drugima pa šta izađe iz toga. Ja to nisam hteo, to me koštalo u košarci 5 na 5."

Basketaši, za razliku od košarkaša, igraju mnogo brže?

- Basket je dinamičniji, košarka 5 na 5 ima sistem odbrane, a u basketu sistema odbrane nema, sve se svodi na neku "1 na 1" ili "2 na 2" odbranu. Košarka je dakle mnogo kompleksnija nego što je to basket, ali je igra 3 na 3 zato mnogo teža iz prostog razloga jer u njoj nema prostora za mane, jako su uočljive, nema mesta gde možete da se sakrijete.

Košarkaši imaju razrađene šeme, kako se basketaši dogovaraju na terenu?

- Dok igra traje, mi ne pričamo. Jednostavno se poznajemo i instinktivno delujemo na terenu jedni prema drugima. Čitamo jedni drugima misli, znamo unapred neke stvari, kretnje, poteze...

Da li je ta improvizacija zapravo najjače oružje najboljeg basketaša sveta?

- Moje najjače oružje je taj moj mentalni stav. Mislim da je tako. Naučio sam kroz godine da budem uvek i u svakoj prilici maksimalno pripremljen jer sam, ponavljam, neko ko voli da pobedi. I kad sam igrao profi košarku, mene je više privlačila ulična košarka i taj stil igre. Više je odgovarao mom karakteru i mom mentalnom sklopu. Dakle, čim se pojavila mogućnost da budem profesionalac u basketu, ja sam prestao da se bavim 5 na 5 košarkom bez obzira na to što sam je trenirao s puno ljubavi. I nikada se nisam pokajao što sam to uradio.

I basket 3 na 3 se igra pod okriljem KSS?

"Da, postoji profil liga u našoj zemlji pod okriljem KSS. Godišnje se igra oko 30 turnira. U našem sportu takođe postoji reprezentativna i klupska opcija. Kad je reprezentacija u pitanju, onda se ne igra za pare nego za medalju. I to je o trošku KSS. Kao reprezentacija bili smo četiri puta prvaci sveta i dva puta Evrope. U klupskoj košarci, koju samofinansiramo, takođe četiri puta smo bili najbolji u Evropi. Sistem takmičenja je sličan onom u tenisu. Reč je o turnirima koji donose ranking bodove. Najveći je vorld tur, zatim čelendžer, satelit i kvastovi. Kad si profi, igraš samo na čelendžerima i vorld turovima."

Koliko ljudi na tribinama prati basket, gde ste imali najveću podršku, gde je adrenalin ključao kao u grotlu?

"Kod kuće se čovek uvek oseća najbolje. Pamtiću za sva vremena majski čelendžer u Novom Sadu. Na tribinama je bilo oko 700 ljudi, ali se napolju, ispred video bima montiranog ispred SPENSA, okupilo nekoliko hiljada. Spektakl. Kad je svet u pitanju, najviše ljudi se okuplja na Filipinima. Tamo smo svaki meč igrali pred pet ili šest hiljada gledalaca. Zapravo, iz godine u godinu u svetu je sve više onih koji sa zanimanjem prate basket 3 na 3. Sad su tu i Amerikanci sa svojom Big3 ligom."

Treneri kao treneri u basketu ne postoje, zar ne?

"Ovaj sport kao sport ne dozvoljava trenera na utakmicama. Imate pravo da koristite trenera u pripremnom periodu, ali na samom takmičenju tako nešto nije moguće. Meni to odgovara, ja sam inače neko ko je znan po tome da je kroz karijeru promenio mnogo trenera, ali i kao neko ko se sa njima nije slagao zato što nisu imali neki zavidan nivo znanja. Međutim, postoji i trener koji ima najviše uticaja na mene i moj stil igre. I danas treniram s njim. To je moj prvi trener Duka Ignjatov. I sa njim je bilo za sve ove godine razilaženja ali smo uprkos svemu i dalje zajedno."

EPA/SRDJAN SUKI

Amerikanci Vas izuzetno cene, želeli su da budete i deo njihove priče?

"Njima se dopada taj moj pobednički stav i mentalitet. Kad sam stigao tamo i kad su videli šta mogu, pričali su o meni kao o čoveku koji se pojavio niotkuda. Legendarni reper, glumac i producent Ajs Kjub, osnivač Big3 lige, zapravo je želeo da budem deo te priče, ali se isprečila FIBA. Da sam prihvatio da igram Big3 ligu zaradio bih puno, ali ne bih mogao da se takmičim na Olimpijskim igrama za Srbiju. Izabrao sam ovo drugo."

Olimpijske igre u 2020. godine, overili ste vizu za Tokio, što košarkaši na dva koša nisu. Takođe ste i favoriti za zlato, da li se i kako pripremate, odnosno šta Vam konkretno znače Igre?

"To je kraj kruga koji mi treba da zatvorimo, poslednji stepenik da odemo u legendu. Takođe, to je i jedino zlato koje nam nedostaje. Pokušaćemo da ga osvojimo. Pripreme još nismo počeli, dogovor je da krenemo posle Nove godine. I Olimpijski komitet Srbije i KSS imaće plan našeg rada. KS Srbije je prioritet muška reprezentacija, ženska takođe, mi dobijamo neku minimalnu pomoć, po mom mišljenju to bi moralo da bude mnogo više."

Imate 34 godine, po sopstvenom priznanju zatvarate i neke krugove, šta planirate posle Olimpijskih igara?

"U basketu 3 na 3 se duže traje. Dokle god bude išla glava, mislim da će ići i telo. Imam te neke ambicije, te kampove za decu, organizovao sam s upehom i par turnira 3 na 3, imam ambiciju da se ostvarim kroz neku poslovnu stranu ovog sporta. Ali, pre svega bih voleo da igram dokle god mogu i dokle god me to čini srećnim. Volim svaki deo igre, treniranje i iskušenja koje donosi igra, pobede i poraze. Ono što najviše volim je da kad je neko dobar da igram protiv njega, protiv igrača koji čine da moram da budem bolji nego što jesam jer na taj način i sam napredujem."

Šta još radite u životu osim što igrate basket?

"Završio sam srednju školu, hteo da studiram i onda sam počeo da igram profi košarku kojoj sam se prepustio. Okružen sam zaista super ljudima, prijateljima, devojkom, volim da sa njima provedem vreme kad ne treniram, a zapravo svaki dan treniram više puta dnevno, pogotovo kad je sezona."

Da li Vam prija popularnost, to što ste ponos Novog Sada?

"Ne baš, nisam ja tip koji je želeo da bude popularan. Znaju ljudi u Novom Sadu da sam najbolji u svetu. Koliko su Novosađani ponosni na mene, ne znam, ali ja znam da sam ponosan na moj Novi Sad. Ne, nisam ništa dobio od mog grada, zapravo dobio sam predivno mesto za život, ali nisam dobio jer ništa nisam ni tražio. Moja najveća nagrada je to što mi pruža sport koji volim, to što lepo živim od neke dečje igre i putujem po celom svetu koji sam tri puta do sada obišao. Uživam i u muzici, pratim dosta i druge sportove, obavezno NBA i Evroligu, UFS, te neke sportove koji su približni toj uličnoj supkulturi i na taj način učim kako jedna sportska industrija može da funkcioniše."