Sport
27.03.2021. 22:29
Zoran Šećerov

INTERVJU SLOBODAN MAROVIĆ: Tim iz 1991. mogao bi da igra i danas

sport-marovic-slobodan_01.jpg
Izvor: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto / Srdjan Stevanovic ©

O njemu se i kad je bilo puno razloga malo pisalo i još manje pričalo. A trebalo je više. Možda bi se to više i dogodilo da on nije takav kakav jeste. Bio je i ostao skroman i čestit, romantična duša, emotivac s bojom očiju nalik na onu koju ima more s kojeg je kao dečak doplovio na obale Save i Dunava. Takođe i čovek kome je porodica bila i ostala najveće blago, porodica u čijem okruženju i danas zna uz osmeh da prebira po žicama na gitari i peva stihove pesama koje su napisane samo i jedino zato da bi se darovale onima koji se najviše vole. A on je dokazao da zna da voli.

Crnogorac jeste, nije brđanin već primorac, ali nije ni razmetljivac. Ima puno više od mnogih drugih, možda i zato što poznanike ne broji jer im broja nema, a priču o prijateljima završava posle samo dva izgovorena imena.

Rođen je na moru, u gradu sa tri slova iznad koga su se od kako postoji, gore na nebu, vetrovi različitosti sudarali i nadjačavali, jedni hladni s Rumije a drugi mirisni s pučine, u kome su mudri ljudi govorili kad se luka pravila da niko more kamenjem nije napunio i u kome su se mnogi s morem venčali. On nikada nije čak ni maštao da mu more bude sigurna luka, da bude kapetan duge plovidbe, ali jeste da obiđe svet. Zahvaljujući fudbalu, kao mornaru kome se verovalo i kad najžešći olujni vetrovi duvaju, to mu je i uspelo. U dresu Zvezde Slobodan Marović je igrao gde mnogi drugi nisu, sa Crvenom zvezdom je osvojio i prestižni Kup evropskih šampiona, upisao njeno i svoje ime u istoriju fudbala ostavljajući kroz karijeru dubok trag i u fudbalu zemalja Skandinavije, daleke Kine...

Naučio je da ne žuri, da sačeka svojih pet minuta, da ne ide tamo gde mu nije mesto i da ustane kada padne. Odigrao je više od 1.000 takmičarskih utakmica i nikad nije bio isključen. Nikad nije bio na naslovnim stranama onih tamo nekih novina, nije, a mogao je, nije se otimao ni za pehar i s peharom trčao pred objektive, a mogao je i to mu niko ne bi zamerio jer je u onom evropskom timu Zvezde igrao evropski. Izostao je samo na utakmici u Drezdenu, dok je na svim drugim kao pouzdan vojnik na straži na terenu bio od prvog do poslednjeg zvižduka sudije.

Danas, kada prebirate po sećanjima, verovatno znate i odgovor ko je u tom čudesnom timu crveno-belih bio najzaslužniji za trijumf u ondašnjem Kupu evropskih šampiona.

-Nema manje ili više zaslužnih. Svi su zaslužni, podjednako zaslužni, naprosto zato jer je fudbal timska igra, jer su nas tada u Zvezdi učili da smo svi Zvezda. Ne pripada, dakle, slava samo onoj jedanaestorici iz završnog meča. Tom uspehu nad uspesima dragoceni doprinos dali su i momci koji su sedeli na klupi, kao i oni za koje na toj utakmici nije bilo mesta ni u timu ni na klupi, zatim ljudi iz stručnog štaba, rukovodstva kluba, generacije pre nas i naravno navijači.

Uprkos svemu, ljubitelje fudbala i danas zanima ko je u tom timu zaista velikih fudbalskih imena bio najbolji među najboljima? 

-Podeljena su mišljenja. I to je dobro, to je dokaz da ni danas, bar nama igračima, a mislim da je isti slučaj i sa navijačima, nije lako da izgovorimo ko je u tom, slažem se, sjajnom sastavu zaista bio najbolji. Igračka veličina se prepoznaje na terenu. Prepoznajemo je mi saigrači, struka na klupi, navijači i novinari. Međutim, igrači na terenu ili u svlačionici na tu temu ne pričaju uprkos istini da svaki igrač odlično zna ko je u njegovom timu  fudbaler ekstra klase, a ko iz kategorije dobrih ili pouzdanih prvotimaca. Kad meč počne, jedni bez drugih ne mogu.

Od svih iz te generacije neprevaziđenih velikana, najviše trofeja u svom muzeju karijere ima Vladimir Jugović. 

-Imao je zaista karijeru za poštovanje, igrao je u velikim evropskim klubovima, dva puta je sa svojim ekipama bio prvak Evrope, dva puta je osvajao i Interkontinentalni šampionat, bio je s reprezentacijom učesnik Prvenstva sveta i Evrope. On je primer sjajnog igrača koji u vreme kad je Zvezda osvajala Evropu nije pripadao rangu jednog Dejana Savićevića, Robija Prosinečkog ili Piksija Stojkovića, ali je posle napravio zaista mnogo. Više od drugih. Bio je prototip fudbalera bez koga danas svetski fudbal ne može, fenomenalan vezni igrač.

Interesantno je i ko bi iz tog šampionskog tima crveno-belih mogao, možda, da igra i danas.

-Igrali bi mnogi. Uostalom, taj i takav tim Zvezde je prema mišljenju i ocenama stručnjaka bio preteča modernog fudbala. Jeste sve to bilo pre 30 godina, ali svi su ti igrači sposobni da u tehničkom, taktičkom, fizičkom ili brzinskom smislu odgovore zahtevima današnjeg savremenog fudbala.

Povezane vesti - INTERVJU STANISLAV STANE KARASI: Sada znam da me je fudbal voleo

Postoji i priča da su mnogi odlazeći izabrali pogrešan klub, da su otišli u ekipe koje nisu bile dostojne njihovog fudbalskog imena.

-Sve se događalo u jednom vrlo specifičnom trenutku. Da nije bilo svih onih nedaća, raspada države i koječega, taj tim bi na evropskoj sceni verovatno trajao duže. Slažem se, samo je valjda Robi Prosinečki otišao u slavniji klub od Zvezde, preselio se u Real. Binić je završio u malenom Brestu, a bio je fudbaler za koga je po kvalitetu bilo mesta u najvećim evropskim ekipama. Šabanadžović, fantastičan vezni igrač, obukao je dres AEK. Ako je već išao u Grčku, trebalo je da završi bar u Panatinaikosu. Isto važi i za Diku Stojanovića. Stao je na gol Antverpena, a bio je najmanje golman za najbolji belgijski klub Anderleht. I Mile Belodedić se preselio u Valensiju uprkos istini da je i po kvalitetu imao zagarantovano mesto u Realu ili Barseloni. Bili smo zaista neobična generacija, tim sastavljen od igrača koje je krasio sportski talenat. Mnogi od nas bi napravili uspeh i da su se bavili nekim drugim sportom.

I Vi ste, kažu, igrali odlično košarku, još bolje stoni tenis.

-Fudbal sam više voleo od košarke i stonog tenisa i to je prevagnulo. Odrastao sam na Pristanu, starom delu grada Bara, tamo je sada lučki i železnički kompleks. Loptu smo danonoćno jurili po okolnim livadama, na ulicama i betonu.

Imali ste samo 14 godina kad ste napustili porodično gnezdo i preselili se u Beograd.

-Rastao sam pored dve sestre i starijeg brata. I on je igrao fudbal u Mornaru. U Zvezdu sam došao posle jednog turnira pionira održanog u Pančevu, tamo su me valjda videli i onda je legendarni Toma Miličević pozvao mog oca. Majka nije pokazivala suze kad sam polazio, sestre jesu, a ja tog trenutka uistinu nisam bio svestan izazova koji je bio ispred mene. Smestili su me u Dom učenika na Dorćolu, bio sam peti u sobi. Bili su to najteži momenti u mom životu, iz malog grada došao sam u metropolu, svi ti dečaci u domu su bili iz unutrašnjosti, ali nisu bili fudbaleri. Menjao sam domove, sve dok nisam stigao do kuće Cvetkovića. Milan i Vlada Cvetković su imali kuću odmah do restorana „Avalica“ u kome smo se hranili, tu su bile tri sobe za mlade igrače Zvezde, smeštali su nas po trojicu u sobi. Moji prvi cimeri bili su Uzunov i Vukmirović, veliki talenti, prvi je došao iz Makedonije, drugi iz Sombora.

Generacija juniora u kojoj ste igrali dva puta uzastopno je bila prvak nekadašnje Jugoslavije.

-Puno smo obećavali. Pored mene u tom sastavu su još bili Dika Stojanović, Goran Milojević, Vlada Stošić, zatim i Joksimović, mlađani Popović, sin Vladice Popovića. Bilo je dosta igrača koji su posle napravili lepe karijere u nekim drugim klubovima.

Jedan od njih je, složićete se, Vlada Stošić o kome su stručnjaci, među njima i Vujadin Boškov, imali izuzetno visoko mišljenje.

-Stošić je bio sjajan igrač, fantastičan tehničar, brz, bezobrazan u pozitivnom smislu, igrao je on značajne utakmice u Zvezdi, ali ne onoliko utakmica koliko je po talentu zasluživao. Imao je mnogo jaku konkurenciju na svojoj poziciji, tu su bili Vlada Jugović, Dejan Savićević i Robi Prosinečki. Otišao je u Španiju, u Zvezdi nije imao pravu priliku da pokaže koliko je pokazao u dresu Majorke, a onda i Betisa.

Vaša karijera je imala čudne puteve. Sa 18 godina potpisali ste profi ugovor, ali ste uz njega u koverti dobili i papire za pozajmicu.

-Nije se tada tako lako ulazilo u prvi tim. Zvali su mnogi, ali ja sam hteo u prvoligaški klub, u kvalitetnu sredinu. Prihvatio sam ponudu Osijeka. Rekao sam i sebi ukoliko se u takvoj sredini ne dokažeš, pakuj kofere i idi kući. Osijek je imao sjajnu ekipu. Davidović je branio, posle je došao u Zvezdu, zatim su tu bili Žeravica, Džeko, Šmudla, Kalinić, Karačić, Kasalo, Lepinjica i Alar. Nije bilo lako izboriti mesto u prvih 11. Na klupi je u ulozi trenera na moju sreću sedeo Milan Đuričić, sjajan čovek i odličan stručnjak. Žestoko se radilo, meni je to odgovaralo, ja volim da puno radim, oduvek mi je bilo u glavi da moram da budem maksimalno spreman ukoliko želim da pokažem sve svoje kvalitete. To je bila prekretnica u mojoj karijeri, taj rad sa Đuričićem.

Dogovor je bio da u Osijeku ostanete dve sezone, u Zvezdu ste se, međutim, vratili posle godinu i po.

-Vratio sam se pre, igrao sam dobro, davao sam sve od sebe, saigrači su to cenili a publika prepoznala. Poslednju utakmicu u polusezoni igrali smo protiv Zvezde u Osijeku. Bilo je 2:2. Posle utakmice video sam se sa Draganom Džajićem, rekao mi je da u ponedeljak dođem u njegovu kancelariju da razgovaramo. Znao sam o čemu se radi.

Povezane vesti - INTERVJU MIROSLAV MIĆA BERIĆ: Na Balkanu se još igra košarka s malo duše i puno čarolije

Kod Velibora Vasovića ste igrali, postali reprezentativac...

-Imao sam žestoku konkurenciju, iz Budućnosti su doveli i Zorana Vorotovića, mesto u timu nikom nije bilo zagarantovano, igrao je bolji. Tako je to tada bilo u Zvezdi.

Branko Stanković je došao posle Vasovića, malo je nedostajalo da napustite Zvezdu za sva vremena.

-Tog leta kada je Stanković stigao pravo sa priprema reprezentacije, Najdoski, Milojević, Piksi i ja otišli smo u Deliblatsku peščaru gde se pripremala Zvezda. Već na prvoj prijateljskoj utakmici nisam bio u timu. Posle ni na drugoj. Mislio sam da bi kao reprezentativac trebalo da imam prednost. Ili priliku da pokažem šta znam. Proradila je i sujeta, kažem Stankoviću da ne mogu na zakazani prijateljski meč, da me boli stomak, a on, da li je prepoznao moj bes ne znam, samo je rekao da će me od sada osim stomaka boleti i glava. Nastavio sam da treniram, da se maksimalno dokazujem, ali me nije bilo u timu.

I onda kad ste pomislili da je mukama došao kraj, sukob sa trenerom je dostigao tačku ključanja i to u momentu kad je Zvezdu čekao revanš sa Milanom.

-Bio je to moj najteži trenutak u karijeri. U Milanu na prvoj utakmici sedeo sam na klupi, onda sam odigrao dve prvenstvene utakmice sa Slobodom i Sarajevom, obe smo dobili, igrao sam dobro, možda ne onoliko dobro kao pre, ali opet dobro. Pred revanš sa Milanom se uigravao tim, posle treninga Stanković je sa mnom pričao o utakmici, govorio kako da čuvam Donadonija, da pripazim na ubacivanja Tasotija, razmišljam o kretnjama Ančelotija. Bio sam ubeđen da ću igrati. Međutim, kad je Stanković saopštio tim, mene nije bilo. Pao mi je mrak na oči, hteo sam da eksplodiram.

Ali, to nije bio kraj.

-Odlučio sam da sve istrpim, otišao sam po rezervni dres a onda je usledio grom. Pitam pomoćnog trenera Vladicu Popovića koji sam broj, a on mi kaže da nisam ni među 16 igrača. Odem pred svlačionicu, dolazi i Stanković i ja mu pred svima kažem: „Sram vas bilo, možete otac da mi budete, a igrate se sa mnom. Vama želim sve najgore, a vama momci sve najbolje“.

Utisak je da se Stanković nije zamerio samo Vama, na tapetu su bili i drugi prvotimci.

-Posle mene udario je odmah na Piksija, nije mu mogao ništa kao igraču, ali mu je uzeo kapitensku traku. Ni Robi mu nije bio po volji. Sve su to bili igrači koje je Vasović voleo i na neki način forsirao. Možda bi mi i uništio karijeru, ali Zvezda je tada slabo igrala, bilo smo 14. na tabeli i Stanković je smenjen. Došao je Dragoslav Šekularac i vratio me u život.

U dresu Zvezde ste osvojili tri titule prvaka države i jedan nacionalni kup. Protiv koga u ondašnjoj Jugoslaviji niste voleli da igrate i kako tumačite mali broj kartona tokom karijere? 

-Ja nisam bio taj igrač, nisam bio taj bek. Kad je trebalo da pokažem zube, da nema šale, bio sam malo oštriji ali nikada prljav. To su sudije cenile, crveni karton zaista nikad nisam dobio. Jedini igrač protiv koga nisam voleo da igram bio je Jakovljević iz Sarajeva. Bio je odličan, posle je igrao u Antverpenu, jak kao stena, nešto nalik na Ibrahimovića danas. Udariš u njega i odbiješ se. Spasavala me je moja brzina, to je bio jedini način da u duelima s njim izađem kao pobednik.

Posle Crvene zvezde preselili ste se u Švedsku, a onda posle dve godine karijeru nastavili u Danskoj.

-Imao sam lepo iskustvo sa Šveđanima, osvojili smo i Kup, ali kad je trebalo da produžim, nismo napravili dogovor. Oni su nudili iste uslove, ja sam tražio više. Tada me je pozvao Bo Erikson, kao trener preuzeo je danski Silkeborg, trebalo je da im pomognem da uđu u grupnu fazu evropskog takmičenja. Nismo uspeli, ali su me lepo nagradili.

Povezane vesti - INTERVJU DALIBOR ĐURĐEVIĆ: Na pretnje postanete imuni

Kao profesionalac najviše ste zaradili na zalasku karijere, u Kini...

-Imao sam za ono vreme odličan ugovor i u Švedskoj, mnogi su se iznenadili. U Kinu sam iz ove zemlje otišao među prvima, imao sam 33 godine, bližio se kraj karijere. Toma Kaloperović je imao tamo neki kontakt, poziv Šenžena je bilo teško odbiti s obzirom na ponudu koju su dali. Nisam se pokajao, bilo je to lepo iskustvo.

Da li ste prošetali Kineskim zidom?

-Ne, nisam bio na Kineskom zidu uprkos izreci da onaj ko je bio u Kini a nije video Kineski zid kao i da nije bio tamo. Supruga i sinovi su to učinili, oni su imali vremena. Svi smo tada bili u Kini, sinovi su išli u vrtić, ćerka se još nije rodila. Imamo lepe uspomene na te dane.

Za reprezentaciju Jugoslavije ste odigrali samo pet ili šest utakmica.

-Dogodilo se ono sa Stankovićem, nisam igrao, reprezentaciju je vodio Osim koji je više cenio Baljića. Momak je zaista bio sjajan igrač, ne ljutim se, na neke stvari jednostavno ne možete da utičete.

Mnogi se posle igračke odluče za trenersku karijeru. I Vi ste iz te priče, imate sve licence, ali... 

-Tačno je, imam  profi licencu, ali se nisam bavio trenerskim poslom. Mislim da bih bio dobar trener, poznajem psihologiju igrača, odrastao sam u Beogradu, ipak sam sa tog vrelog asfalta i siguran sam da se ne bih obrukao. Uspešan trener mora da priđe igračima na pravi način. To je sposobnost. Svi mi koji smo igrali na visokom nivou to znamo, mi smo to prošli, znamo kako treba nekoga probuditi ili nečiji temperament obuzdati.

Da, ali mnogi veliki igrači uprkos tom znanju nisu uspeli da nadmudre igrače. 

-To je istina, to važi za nas. Antić je bio fantastičan trener, nije slučajno predvodio tri najbolja španska kluba. Ali ovde nije dovoljno da budeš autoritet igračima, ima i drugih stvari od kojih zavisi uspeh jednog trenera ili selektora. Možda su zato u pravu oni koji tvrde da bih ja bolje funkcionisao kao trener u nekoj drugoj sredini nego ovde.

Kao pomoćnik radili ste sa Prosinečkim u Zvezdi, bili ste sa Piksijem u Kini, Vaši najbolji prijatelji, Dika Stojanović i Piksi Stojković su glavni u reprezentaciji, ali Vas nema.

-Zašto nisam u stručnom štabu reprezentacije treba da pitate Piksija Stojkovića. Mi jesmo najbolji prijatelji, bićemo to i ubuduće, imamo sjajan odnos, godinama smo zajedno, sa Dikom se družim od malih nogu. Prijateljstvo je jedna strana medalje, posao je nešto sasvim drugo.

Da li verujete da će Piksi Stojković kao selektor uspeti da vrati ugled srpskom fudbalu?

-Znam njegovu trenersku filozofiju, ona se ne razlikuje puno od one igračke. Piksi ne voli defanzivan fudbal, Srbija će dok je on selektor igrati lepršavo i maštovito, napadački i za gol više. U Kini je sa osrednjim timom sa svojim načinom razmišljanja pravio velike probleme onima koji su jurili titulu. Ubeđen sam da će uspeti, da će Srbiju odvesti u Katar na Svetsko prvenstvo.

Vas čeka turistička sezona i rad u Vašem porodičnom hotelu u Sutomoru.

-Hotel „Vila Mare Mar“ imamo 17 godina. Brigu o poslovanju vodi supruga Danijela, ona je stub naše porodice. Pomaže i mlađi sin Sandro, ponekad i ja. Ćerka studira, ima velike obaveze baš kao i stariji sin Igor. On je diplomirao na beogradskim FDU, bavi se fotografijom, izuzetno je nadaren i radi na najvećim projektima. Hotel je otvoren samo u sezoni, dakle od maja do oktobra i kad treba svi pomažemo.

Zašto se, ako nije tajna, mlađi sin zove Sandro?

-Kad sam bio mali moj pokojni otac, koji je dugo igrao za barski Mornar, često mi je govorio da ću biti njegov Sandro Macola. Tek kasnije sam saznao da je to bio jedan od najvećih fudbalera u istoriji Italije i sveta. Kad nam se rodio drugi sin, pričali smo kako da se zove, da li da dobije ime ovog ili onog djeda, i mi odlučimo da mu damo ime Sandro.

Da niste fudbaler, čime biste se bavili?

-Verovatno muzikom. Obožavam da pevam, to mi je hobi, moja strast. Malo sviram i gitaru, oba sina i ćerka takođe, ali oni super sviraju. Ja bih kao dobar tenor mogao da budem, šalim se, pevač u porodičnoj grupi. Naravno da zapevam na porodičnim okupljanjima, volim da pevam stvari Olivera Dragojevića, Đorđa Balaševića, Kemala Montena...

Porodica

-Uvek sam imao cilj, bežao sam od senzacionalizma, nisam previše voleo medije, nisam vukao novinare za rukav, želeo sam da uspem, radio sam svoj posao najbolje što sam znao i bio maksimalno posvećen porodici i fudbalu.

Oženio sam se 24 godine, na vreme, kako kažu. Upoznao sam jednu divnu osobu, prelepu devojku, a posle divnu suprugu. Danijela je danas temelj naše porodice. Imamo troje dece, dva sina i ćerku. Supruga je iz Tuzle, upoznali smo se u Osijeku kad sam tamo igrao, zavoleli… Studirala je ekonomiju i kad je završila došli smo zajedno u Beograd. Sportom se nikada nije bavila, ali je uvek moje obaveze kao profesionalca razumela.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
23°C
13.06.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve