INTERVJU ZORAN BATA MIRKOVIĆ: Gafove sam skupo platio

Za njega kažu da je čovek velikog srca, uvek i u svakoj prilici iskreni prijatelj, neko na koga se možete osloniti i ko vas nikada neće izneveriti. Nepresušna vera u uzvišeno održavala ga je od ranog detinjstva i činila u mnogim životnim situacijama apsolutno posebnim.

Igrao je fudbal da bi bio srećan i bio je najsrećniji kad je igrao fudbal bez obzira da li se to događalo na ulici, terenu omeđenom šumom solitera i visokih zgrada, školskom igralištu, pod svodovima dvorane ili na najvećim stadionima sveta. Rođen je na Dorćolu, ali je odrastao na Konjarniku, autentičnim beogradskim krajevima i u okruženju gde se uz sve druge manire najviše cenilo iskreno drugarstvo i iznad svega viteštvo. A on, Zoran Bata Mirković, u svakoj priči je bio i prijatelj i vitez. Igrao je sjajno prvo mali, a onda i veliki fudbal, svi su ga želeli u svom timu.

Obukao je kao tinejdžer s malim zakašnjenjem dres beogradskog Rada, kao vojnik bio je prvotimac Radničkog iz Svilajnca, zatim Rada i Partizana, italijanskih velikana Atalante i Juventusa, turskog šampiona Fenerbahčea i na kraju opet Partizana. Navijači su ga obožavali, ali niko toliko kao oni u Bergamu.

Radovao se titulama prvaka sa beogradskim „crno-belima“ i onoj u dresu istanbulskog kluba, s velikim Juventusom je trijumfovao u finalu Intertoto kupa. Na SP u Francuskoj 1998. ostao je upamćen kao jedan od najboljih u dresu sa nacionalnim grbom, dve godine kasnije zbog kazne posle incidenta sa Robertom Jarnijem na utakmici sa Hrvatskom nije učestvovao na EŠ uprkos činjenici da je sjajno igrao u kvalifikacijama.

Po završetku karijere uplovio je u trenerske vode, sedeo na klupi beogradskog Sinđelića i Partizana, imao ulogu pomoćnika Ljubiše Tumbakovića u nacionalnoj selekciji Crne Gore. Sudbina je često mešala karte njegove karijere, često i života, ali je on uprkos svemu nastavljao dalje uveren da je na pravom putu.

O njemu niko neće izgovoriti ružnu reč, a koliko je voljen, obožavan, cenjen i poštovan dokaz mogu da budu i silna kumstva. Posle kraćeg razmišljanja kaže:

„Pet puta sam bio kum na venčanju i sedam puta na krštenju. Kumstva se kod nas Srba ne odbijaju. Prvi koga sam venčao bio je moj Braca, drugar iz kraja.“

Koga pamtite kao najstarije kumče?

„Nišu Saveljića, saigrača iz Partizana i reprezentacije. Nije se krstio odmah posle rođenja, učinio je to malo kasnije. Sjajan čovek, ljudina, danas je s porodicom u Americi, tamo živi i radi, u kontaktu smo.“

Svi Vas poznaju kao Batu Mirkovića, a malo ko kao Zorana.

„Rođen sam 1971. i evo pola veka svi me zovu Bata. Kad sam se rodio mesec i po dana nisam imao ime. Pokojni otac je malo duže slavio s društvom, on i majka nikako nisu mogli da se dogovore i na kraju sam, a da nikada nisam saznao zašto, dobio ime Zoran. Godinu i sedam dana stariji brat prozvao me odmah posle rođenja Bata, da sam bio žensko verovatno bio bih Seka.“

Imali ste lepo i bezbrižno detinjstvo, brdo drugara, dobre ocene u školi i želju da igrate fudbal od jutra do večeri. 

„Bilo je često i ono, znate, kada majke zovu s prozora da se konačno dođe kući. Morao sam da budem dobar đak, tako sam kupovao mir za izlazak, za igranje fudbala. Igrali smo ceo dan, basket 3 na 3, fudbal 4 na 4, imali sam par igrališta u naselju a nas mnogo, ako izgubiš čekalo se i po dva sata na red. Tada sam izgradio pobednički mentalitet. Igrao sam često sa starijima, čim vide da malo vrediš mangupi te draftuju. Prekoputa Ustaničke ulice bilo je školsko igralište, zvali smo ga Mala Marakana, sve je bilo lepo, naivno i fer što danas nije slučaj.“

Povezane vesti - INTERVJU SLOBODAN MAROVIĆ: Tim iz 1991. mogao bi da igra i danas

Zašto ste tek sa 14 godina stigli na veliki teren?

„Imao sam tačno 14 godina i 10 meseci. Pokojni otac mi nije dozvoljavao da treniram u nekom klubu, govorio bi da učim školu i tu se svaka priča završavala. Tek kada je kao građevinski tehničar otišao na godinu dana u Irak, moj drugar Aleksandar Radojčić me odveo na trening Rada.“

Da se u jugoslovenski fudbal nije uvela kategorija kadeta...

„Ja verovatno ne bih igrao fudbal. U Radu su tada postojali mlađi i stariji pioniri, ti dečaci su prošli školu fudbala, ja nisam. Trener Kokotović mi je čak rekao da ne dolazim više na trening. Nisam ga poslušao, posle sedam dana pitao me zar nisam čuo šta je rekao, ali su se bukvalno tog trenutka na terenu pojavili legendarni Mlađa Mitrović i Grba Radenović, treneri mlađih kategorija. Trebali su im kadeti, momci rođeni 1971. Bio sam jedan od njih i već sutradan sam igrao meč protiv kadeta Crvene zvezde. Bio sam na poziciji zadnjeg veznog i postigao gol. Ipak, trenutak magije dogodio se kad su mi rekli da donesem rodni list.“

Kažete da ste preskočili mnoge časove fudbalske škole, da li vam je to kasnije bio minus u karijeri?

„Završio sam karijeru profesionalnog fudbalera a da nisam deset puta udario loptu levom nogom koja mi je na terenu uglavnom služila da ne padnem, a u životu kad vozim da pritisnem kvačilo. Školu fudbala sam preskočio, ali sam fudbal silno voleo, mnogo ga volim i danas. Uspeo sam zato jer sam mnogo radio, trenirao više i žešće od mnogih drugih.“

U svakoj sredini, svakom klubu, bili ste miljenik saigrača, trenera, navijača…

„Bio sam zahvalan igrač, lak za vođenje, nikad nisam bio zabušant. Moj otac je kad se vratio iz Iraka pitao da li ima nešto novo, rekao sam da treniram u Radu, onda je pitao za školu i kad sam rekao da je super više nije bilo problema. Upisao sam Građevinsko-tehničku, istu onu koju je završio otac, da nisam otišao u fudbal verovatno bih upisao fakultet, bio sam marljiv, završavao sam na vreme sve obaveze u školi.“

Već na početku fudbalske karijere dogodio se veliki uspeh.

„Rad je u sezoni 1988/89. osvojio titulu omladinskog prvaka Jugoslavije. Bio je to fantastičan uspeh, to biti ispred Zvezde, Partizana, Hajduka, Veleža, Vojvodine... Imali smo moćnu generaciju, bio sam mlađi od drugih. Najveći talenat među nama bio je Aleksandar Pajić, na golu je briljirao Cicović, tu su još bili Taševski, Milan Glogovac i da ne nabrajam dalje.“

Foto: EPA-PHOTO/EPA/SRDJAN SUKI

Sa Radom ste prvo potpisali stipendijski ugovor.

„Danas sam potpisao, sutra već raskinuo. Rad je tada forsirao iskusne igrače, za nas decu kluba je bilo malo prostora. Pošto je bila gužva, odlučio sam da odem u vojsku, mislio sam da mi nema povratka, ali spletom okolnosti i uprkos svemu sam se vratio na Banjicu i potpisao ugovor. Crvena slova u crkvenom kalendaru kao da imaju neko značenje u mom životu. Rođen sam na Malu Gospojinu, kćerka Una je rođena na isti dan. Porodična slava nam je Sveti Vrači, ugovor sa Radom, moj prvi profesionalni, potpisao sam na Svetog Nikolu.“

A onda se dogodilo...

„Šta je igra sudbine. Uvek sam imao neke prepreke, ali se opet sve otvaralo. Potpisao sam ugovor, zovu me posle par minuta da se vratim u kancelariju, kažu mi da idem na dvojnu u Mogren. Deda Mlađa Mitrović, trener koji je sjajnom selekcijom mladih zadužio srpski fudbal, tada je rekao da ne može, da Rad mora dati šansu svojim igračima. Ostao sam i 9. marta 1991, opet poseban datum, debitovao za prvi tim protiv Proletera u Zrenjaninu.

Trener je bio Gugleta, tvrd u stavovima, pravi takmičar, kod njega nije bilo izgovora, voleo je igrače koji rade. Do kraja sezone odigrao sam osam utakmica. Rad je igrao i Evropu, Rapan kup, igrali smo u Pizi, bile su tri ekipe – Rad, Piza i Bohemijans. Sećam se, Čolo Simeone je igrao za Pizu.“

Gugletu je na kraju sezone zamenio Toša Manojlović.

„Rat je bio na pragu, stariji igrači su otišli u inostranstvo, totalno je promenjen tim, nije bilo ni para, šansu su dobili mladi igrači poput Pajića, Taševskog, Cicovića, Vignjevića, Kovačevića, Aćimovića. Pristigli su i momci iz BiH predvođeni Čamparom i Glogovcem. Upoznali smo ih u Hotelu M, to je bio njihov sabirni centar, a naša karantin baza.“

Rad Vas je posle tri sezone gotovo prodao na Kipar, a onda se u ulozi dobre vile pojavio Ljubiša Tumbaković.

„Imali smo kontakt posle novogodišnjeg turnira u malom fudbalu, ali se na tome i završilo. Partizan je tog proleća imao puno obaveza, igrao je ono čuveno finale Kupa sa Zvezdom kada je Zvezda dobila na penale. Presudile su, kažu, čuvene Budine jagode, one iz Radmilovca... Uglavnom, na poziv Tome Kaloperovića počinju pregovori sa AEL-om iz Limasola, posle pet sati priče skoro da smo sve dogovorili, da bi se sutradan javili s ponudom ljudi iz Partizana.

Pitam da li za sve zna Rad, kažu da zna, da je prvi čovek Rada Zako Perović član Skupštine SD Partizan, i tako ja ostanem u Beogradu za duplo manje novca nego što bih dobio da sam otišao na Kipar. Ljudi su govorili idi, bili smo pod embargom, spremalo se bombardovanje, kako da odem i ostavim kevu i ćaleta, odlazak u takvoj situaciji nije dolazio u obzir.“

Povezane vesti - INTERVJU STANISLAV STANE KARASI: Sada znam da me je fudbal voleo

Iz grupe ste sportista koji su posle dva dana prekršili sankcije uvedene Jugoslaviji.

„Igrali smo na čuvenom turniru u Tulonu, reprezentacije do 20 godina. U polufinalu smo pobedili Francuze, sutradan je uveden embargo, počelo je da se priča kako će Francuzi igrati u finalu protiv Portugalaca u kome su perjanice bili Baia, Sao Pinto, Rui Košta. Francuzi su međutim rekli da finale igraju Jugosloveni ili niko. Tako smo mi, odnosno Francuzi kao domaćini i organizatori prekršili embargo već drugi dan po uvođenju. Odigrali smo finale i izgubili od Portugalaca 2:1.“

Za A reprezentaciju debitovali ste na Karlsberg kupu.

„Bilo je to mislim januar 1995. Na onu čuvenu turneju posle ukidanja sankcija u Brazil i Argentinu nisam išao, igrao se nešto kasnije taj Karlsberg kup u Hongkongu, išli su samo igrači iz naše lige. Posle je u Beograd došao Urugvaj, pobedili smo 1:0, gol je dao Savo Milošević. Urugvaj je predvodio legendarni Frančeskoli. Od tada sam se ustalio u A timu, igrao sam sve do 2003. i odigrao 49 utakmica. Prošao sam uspešno kvalifikacije za SP u Francuskoj i one 2000. za šampionat Evrope na kome zbog kazne nisam igrao.“

Neki su Vas zbog tog događaja na meču sa Hrvatima i onog čuvenog sukoba sa Jarnijem proglasili nacionalistom.

„Svašta nešto se pisalo po žutoj štampi, čiste gluposti i laži. Ne delim ljude odakle su i ko su, već kakvi su. U Juventusu sam igrao i družio se sa Tudorom, sa Rapajićem u Fenerbahčeu. Oni znaju dobro ko sam i kakav sam.“

Kad ste kao reprezentativac bili najponosniji na sebe?

„Na toj utakmici protiv Urugvaja. Jug je bio zatvoren, tri preostale tribine su bile pune kao oko, osećala se neka posebna energija i sinergija između tribina i terena, navijača i igrača, ljudi su se uželeli dobrog fudbala, dogodila se fantastična utakmica. Meni je značilo to što igram za svoju zemlju, taj osećaj da sam među 11 najboljih je veličanstven doživljaj.“

Treneri su Vas poštovali, želeli u timu, saigrači su Vam verovali, navijači Vas obožavali. Posebno u Italiji i Turskoj.

„Oslanjao sam se na rad, faktor sreće sam pokušavao da svedem na minimum, razmišljao sam da ako nešto treba da zavisi neka zavisi od mene. U Bergamo sam otišao slučajno, ljudi iz ovog kluba gledali su utakmicu Partizana protiv Vojvodine, došli su po jednog Novosađanina, a upisali moje ime.“

Foto: EPA/ANTONIO BAT

Karijera Vam se, utisak je, odvijala po principu nije kome je namenjeno, već kome je suđeno.

„Ovo može biti i poruka za mlade igrače. Počeo sam da igram fudbal sa 15 godina, nisam jurcao, nisam srljao, imao sam sreće u nekim situacijama, u nekim odlukama kao što je bila ta o odlasku u vojsku ili odluka da ne idem na pozajmicu u Mogren, odnosno na Kipar, već u Partizan. Posle prve sezone u Bergamu sve je bilo dogovoreno da pređem u Fjorentinu, trebalo je da samo stavim paraf, ali sam sa reprezentacijom otišao na turneju u Koreju.

To se produžilo, nisam se vratio kad je bilo dogovoreno i onda su mi iz Bergama poručili da od posla s Fjorentinom nema ništa. Mislio sam da sam ja kriv, ali posle sam saznao da je trener Atalante pokojni Mondoniko rekao da ide i on ako prodaju mene, pitao sam se da li je normalan, ja sam odbrambeni igrač, prodali su Inzagija, Morfea, oni su igrači koji prave razliku. Kod nas se kaže kad imaš kćerku udaj je kad možeš, a sina kad hoćeš. Prevedeno na fudbal ova uzrečica glasi: kad imaš odbrambenog igrača prodaj ga kad možeš, a napadača kad hoćeš. Istina, u svemu ovome oko prodaje kumovali su i navijači, ispisivali su zbog mene parole po gradu, kamenovali kuću tadašnjeg predsednika kluba i on je reagovao tako što je rekao da Zoran nije na prodaju.“

Ipak, naredne godine ste se preselili u Torino, u Juventus.

„Došao sam u Torino na insistiranje Lipija, bio je to dobar transfer, Juventus je praktično bio vrh moje karijere. Ugovor je na četiri godine, ostao sam dve. Imao sam 28 godina i vreme je polako isticalo. Prve godine sam igrao, bio sam standardni prvotimac. I drugu sezonu sam dobro počeo, onda me je stigla povreda, ispao sam iz kombinacije i bio treća opcija na svojoj poziciji. Zato sam bez puno razmišljanja prihvatio ponudu iz Turske.“

Igrali ste mnoge velike utakmice, ali onaj ko je igrao mečeve između Atalante i Breše nikada ih ne može zaboraviti. 

„To zaista nigde nisam doživeo, čak ni u Turskoj. Sećam se jedne, u Bergamu je bilo 0:0, kod njih 2:2. Navijači su napravili haos, tri sata nismo mogli da izađemo iz svlačionice, odjekivale su detonacije. Kad smo izašli, na velikom platou i parkingu ispred stadiona videli smo prevrnute i zapaljene automobile, brdo kamenja i čega sve ne. Ličilo je kao da se vodio rat, jezivo, to je najveća mržnja koju sam video.“

Povezane vesti - INTERVJU MIROSLAV MIĆA BERIĆ: Na Balkanu se još igra košarka s malo duše i puno čarolije

Atalanta je imala krizu rezultata, svi su bili na tapetu, a navijači su skandirali samo Vaše ime.

„Jeste, zbog svega toga naši navijači su bili jako nezadovoljni, čekali su nas posle jedne utakmice, niko nije smeo da izađe. Nisam imao strah, znao sam da sam dao sve od sebe, pitao sam svog saigrača Ljubeta Dunđerskog da li ide, trenutak se dvoumio i onda smo krenuli.“

Dunđerski tvrdi da su se navijači razmakli, napravili špalir i iz grla 5.000 ljudi krenulo je skandiranje „Zoran, Zoran...“

„Možete da mu verujete. Ti ljudi su specifični, mnogo vole fudbal, klub, prepoznaju one koji na terenu daju sve od sebe.“

Zašto ste Dunđerskog kada je došao u Atalantu umesto pravo na trening prvo odveli u prodavnicu da kupi odgovarajuću garderobu.

„Zato što mu Italijani opuštenu priču s bermudama i papučama ne bi tako lako oprostili. Znao sam da ga pre prvog treninga ispred stadiona čekaju TV ekipe, foto-reporteri, novinari. Tu ne smeš da napraviš kiks, otišli smo zato u butik, objasnio sam mu da mora da bude skockan. Kupio je ono što treba i već prvog dana pokupio aplauze.“

Priredili ste mu i ubrzani kurs italijanskog jezika.

„Bili smo cimeri, kad dođe neko nov, pogotovo tvoj čovek, moraš da mu pomogneš. Setio sam se i mog dolaska, nisam znao jezik, otišli smo na pripreme u Madonu di Kampiljo, ali je klub o svemu razmišljao. Stavili su me u sobu s Valterom Bonačinom, starijim igračem sa odličnom karijerom. U Atlanti su se održavale Olimpijske igre, bilo je to 1996, imao sam neke rečnike, kad čujem neku reč pitam, Bonačina mi objasni značenje, znate ono, levo ili desno.

Međutim, jednog dana je otišao u grad, kupio je italijansko-srpski i srpsko-italijanski rečnik, takođe i neku svesku, i sve reči koje sam ja izgovarao na srpskom on ih je zapisao i u svesci pisao šta znače. Dođe i veče, naša reprezentacija igra basket na OI, pustim TV, on dolazi u sobu i ugasi prijemnik, zatim otvara onu svesku i krene. On kaže reč na srpskom, ja moram tu istu da kažem na italijanskom. Kad pređemo gradivo, on upali TV u kaže gledaj i uživaj. Poučen tim iskustvom, sa Ljubetom sam pravio istu takvu varijantu.“

O Juventusu uvek pričate biranim rečima.

„Juventus je neverovatan klub, na svakom koraku oseća se miris moći. Perfektno su organizovani, igrač ima sve i jedino o čemu bi trebalo da razmišlja jeste kako da odigra dobro meč jer tamo drugi problem za njega ne postoji. Klub je po celoj vertikali sjajno postavljen, verujte mi da svoju kuću i svoju familiju organizujem na tim principima.“

Foto: EPA PHOTO ANSA/BUCCO

Iz hladnog Torina preselili ste u čudesni grad zvani Istanbul, u veliki Fenerbahče.

„Iz apsolutnog savršenstva došao sam u sasvim drugi svet, gde nema pravila, rezona, trebalo je da se prebacim na jednu sasvim drugu frekvenciju. Igrao sam s najvećom radošću u Feneru tri godine, vratili smo titulu prvaka posle sedam sušnih sezona. To nije bilo nimalo lako jer je Galatasaraj imao moćan tim, bili su čak i osvajali Kup UEFA.“

Titulu ste overili protiv Samsunga, na povratku Vas je, kažu, sačekalo pola miliona ljudi.

„To je bila nezaboravna noć i zaista nas je čekalo pola miliona navijača. Sleteli smo oko jedan, ulice su bile zakrčene, trebalo nam je više od pet sati da dođemo do baze. Vrata autobusa nismo smeli da otvorimo, bili smo umorni, gladni i žedni.“

Fenerbahče je bio i mala kolonija Jugoslovena, Vas su navijači posebno cenili.

„Turci generalno obožavaju fudbal, kad je dobro, onda su svi dobri, kad krene da štuca... Prve godine bilo nas je petoro iz bivše Jugoslavije, zbog toga za tri godine nisam naučio nijednu tursku reč i to je ono čime se ne hvalim. Elvir Baljić je odlično govorio turski, dugo je bio tamo. Rapajić, ja, Miško Mirković i Nikola Lazetić nismo pored njega morali da brinemo. U međuvremenu je Baljić otišao u Galatasaraj, Lazetić u Konju, došao je Miki Stević. Imali smo uz nas i prijatelje koji su sve prevodili.“

Usledio je povratak u Partizan, a onda i kraj igračke karijere.

„Da, baš tako. Dogodila nam se i Artmedija, 3. kolo kvalifikacija za Ligu šampiona, nismo uspeli, igrali su se i produžeci, izvodili penali. Boja je imao penal za plasman, ja sam promašio na početku, taj poraz mi je u karijeri najteže pao, posle te utakmice dugo nisam mogao da se, kako kažu, sastavim.“

Bilo je i mnogo lepih trenutaka, šta je bilo najlepše?

„Najsrećniji sam bio na utakmici protiv Urugvaja u dresu reprezentacije. Najlepše mi je bilo kad je Rad postao omladinski prvak države. Kad si dečak, onda ti je sve nekako veliko i grandiozno. Dobili smo u dve utakmice Vojvodinu koja je, i sada priznajem, bila kudikamo bolja od nas.“

Mnogi kažu da ste ishitreno doneli odluku da kao trener napustite klupu Partizana, da nije trebalo da to uradite.

„Mislim da je trebalo. Radilo se o teškom periodu, rezultati nisu bili adekvatni, mnogo smo zaostajali bodovno. Odlazeći sam jasno rekao da su neke stvari bile neprihvatljive za mene i što se tiče zbivanja u srpskom fudbalu i onog u Partizanu. Bilo pa prošlo. Od trenerskog posla ne odustajem. Sada malo bolje merim gde ću i šta ću, od tog silnog merenja sam i dalje bez posla.“

Bilo je i situacija kad ste se u karijeri ljutili na samog sebe. Kad i zašto?

„Uvek sam imao problem sa svojim karakterom. Ljutio sam se posle svakog gafa ili gluposti koju sam napravio. Protiv Hrvata sam dobio crveni karton i ostavio drugare na cedilu, nisam želeo to da uradim, ali to me ne opravdava. Bio sam samokritičan, znao sam i te kako da sa sobom porazgovaram vrlo otvoreno. Zbog svih tih gluposti platio sam veliki ceh, nikada se nisam provukao, za 16 godina profesionalnog bavljenja fudbalom celu sezonu sam potrošio na kazne. Imao sam čak i vremensku suspenziju od tri meseca zbog onih nemilih događaja sa Zvezdom u polufinalu Kupa. Bila je to, sećate se, opšta tuča, gledao sam snimak, sudija Čokanica, Boja i ja bili smo najgori od sve dece. Jednom sam preračunao da sam u karijeri koja je trajala 16 godina jednu sezonu izgubio zbog povreda, a jednu zbog kartona. To je mnogo za jedan kratak fudbalski vek kao što je moj.“

U prirodi čoveka je da bude human

„To je u prirodi čoveka, to da budeš human, da voliš ljude. Na životnom putu se događaju razne stari, čovek menja mišljenje o ljudima, ali teško svoje principe. Ljudi su ili dobri ili loši. Ja imam taj krug prijatelja s kojima se družim još od ranog detinjstva, iz škole, momačkog doba. Tu smo i danas svi zajedno, negujemo odnose...

Moje iskustvo je da mlad čovek, mlad fudbaler, može da dođe do cilja ako veruje u sebe, ako hoće da radi i da se oslanja na svoj rad. Još ako imaju sreće da ih mimoiđu povrede, a one su danas česte najviše zbog gustog kalendara takmičenja, pred njima je lepa budućnost.

Imam jedno dete, ćerku Unu. Supruga iz prvog braka ima sina Luku, on je član porodice. Ne mogu da kažem da imam dvoje dece, ja sam Luki (Adžić) stariji brat. Trenutno je u Holandiji, tamo igra.

Volimo muziku. Supruga i ja trenutno najviše slušamo italijanske kancone, ona tako proverava koliko je zaboravila i kakvo ima znanje italijanskog. Da li slušamo Šabana Šaulića? Naravno, tastov opus se ne preskače, pogotovo kad su u pitanju porodična slavlja.

Sa Ljubišom Tumbakovićem sam više od prijatelja, on mi je kao stariji brat. Krstio mi je kćerku Unu, mi smo dvostruko povezani – i fudbalom i kumstvom. Pravo je zadovoljstvo, ponavljam, imati ga za prijatelja.“