INTERVJU ZVONKO VARGA: Talente ubijaju neznalice

Dete je Crvenke, 16 punih godina živeo je u najslađem selu ondašnje Jugoslavije, maštajući usput da jednog dana postane centarfor velikog fudbalskog kluba. Dečački naivno, ali i apsolutno iskreno, uz osmeh kojim i danas pleni pažnju sagovornika, crtao je na beloj fiskulturnoj majici crne pruge i grb beogradskog Partizana dokazujući i tako kome je zapravo naklonjeno njegovo navijačko srce.

A onda je jednog dana san postao java. Kao talentovani junior preselio se u Beograd i za 10 godina u crno-belom dresu odigrao 459 mečeva uz impozantan golgeterski bilans, ovekovečen u brojci od 167 prvenstvenih golova. Navijači ga pamte i po tome što je uvek igrao najbolje na najvažnijim utakmicama. Uostalom, baš njegovi golovi su dva puta Partizanu širom otvorili vrata na putu do šampionske titule i Evrope. Karijeru je nastavio i posle 11 godina igranja završio u belgijskom Liježu, gde se takođe dokazao kao fudbaler koji zna da postiže golove. Hitar, eksplozivan i nepredvidiv, sjajan u skoku, s lakoćom je tresao mreže rivala i bio noćna mora mnogih golmana širom Evrope. Uživao je i status standardnog člana svih mlađih jugoslovenskih reprezentativnih selekcija ali ne i A tima.

Da li Srbija ima i dalje fudbalski talentovanu decu ili je i taj bunar presušio?

"Talenata ima mnogo, ali ne postoji pravi odnos prema deci, obuka je loša. Sa decom rade ljudi koji taj posao ne znaju, koji su svaki trening komercijalizovali i koji kod dece ubijaju volju da se bave fudbalom. Deca za početak moraju u školi fudbala da se igraju, da zavole fudbal i da sa osmehom dolaze i odlaze sa treninga. Zalagaću se i zalažem se za obuku bez stresa, svađe i teških reči."

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

Žuri se trenerima, deci, roditeljima…

"Sve je to istina. I roditelji puno toga gledaju kroz rezultat i kroz rezultat izvlače zaključke da li im je dete dobro ili nije. Pogrešno. Belgijanci su na nivou države uradili neke stvari i posle velikog pada i klupskog i reprezentativnog fudbala ponovo se vraćaju u vrh Evrope. Bilo bi lepo da i mi sledimo taj primer, uslovi za takav rad postoje i kod nas, ali ne i definitivno opredeljenje krovne fudbalske organizacije."

Zbog čega niste igrali u najboljem sastavu Jugoslavije?

"Ja sam kriv. Kad sam dobio priliku da se dokažem, napravio sam najveću grešku u karijeri, koju sebi nikada neću oprostiti. Uoči SP u Španiji 1982. selektor Miljan Miljanić hteo je da generaciju Pižona, Šurjaka, Safeta Sušića i ostalih osveži pa je nas desetak mlađih pozvao na Palić, na jednomesečne reprezentativne pripreme. I šta sam ja uradio? Tražio sam od Čiče da mi odobri tri dana da se kao odmorim. Naravno, on je to dozvolio i ja nikom ne kazujući odem u Makarsku na more, ali se ne vratim po dogovoru. Svaki dan govorim sebi sutra se vraćam i onda posle sedam dana u ’Sportu’ pročitam naslov ’Varga pronađen u Makarskoj’. Video me je Dragoslav Pivić, tada sekretar stručnog štaba, i odmah je to (pri)javio Miljaniću."

I Vi iz Makarske, trkom i prvim vozom, Jugoslavijom uzduž i popreko, prvo otputujete do Pirota, a onda…

"Jeste, Partizan je bio u Pirotu na pripremama, ali kad sam stigao oni kažu da me uprkos zakašnjenju zovu da se priključim reprezentaciji. I ja iz Pirota odem na Palić. Od straha i sramote nikoga ne smem da pogledam u oči, ne odem kod Miljanića, to je opet bila greška, da kažem izvinite, ali zato radim maksimalno angažovano. Posle nekoliko dana treninga usledila je 15-dnevna turneja reprezentacije po Jugoslaviji. Igram i ja, ali sutradan u novinama, u naslovu ili podnaslovu, kao po pravilu, uvek piše ’Varga najlošiji’.

Poslednji meč igrali smo u Skoplju, imao sam dan i dobro odigrao, mislio sam da  ne mogu da napišu ništa loše, kad ono opet u novinama ’Varga najlošiji’. Shvatio sam da je to kraj mojih lepih želja. Bio sam ljut, ali samo na sebe. Pogrešio sam, ostali iz generacije su napravili lepe reprezentativne karijere. Mislim na Gudelja, Đurovskog, Živkovića, Deverića, Mlinarića, Baždarevića..."

Od prvog dana Vaš fudbalski put je trnovit. Zašto ste prilikom prelaska u Beograd pauzirali godinu i po dana?

"Za sve je kriv novac. Malo se trgovalo s mojim talentom. U Crvenki su saznali da me Partizan traži, registrovali su me na brzinu sa 16 godina i odveli kao prvotimca, uz specijalni lekarski pregled, na utakmicu u Trebinje. Igrao sam poslednjih 15 minuta i to je bilo dovoljno da Crvenka stekne pravo na obeštećenje. O koliko novca se radilo i danas ne znam, znam samo da sam narednih 18 meseci morao da pauziram. Čak nisam smeo ni da treniram sa crno-belima, pa sam išao na Banjicu i tamo trenirao sa Radom. Bila je to više rekreacija nego trening, ali sam znao da moram da istrajem. Imao sam već tada dve dobre osobine, čudesnu upornost i pobednički karakter. Obe sam nasledio od oca. Sledeće godine sam išao u školu jer je to tada bilo važno i igrao za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije."

Povezane vesti - INTERVJU DRAGAN OKUKA: Kad postaneš igrač, onda je u Mostaru bilo najlepše

Iz mešovitog ste braka, otac Vam je takođe bio fudbaler.

"Moj otac je Mađar, majka Crnogorka. Sad vam je jasno zašto sam takav kakav jesam. Tata je bio dobar fudbaler, igrao je za Crvenku ali i danas pričaju da je bio daleko talentovaniji rukometaš. Crvenka je tada bila rukometno selo, sa šampionskim timom, tata je pripadao čuvenoj generaciji Miškovića, Fajfrića i ostalih, ali je na nagovor drugara otišao na fudbalski stadion."

Crno-belima Vas je na neki način preporučio Stevan - Ćele Vilotić.

"On je u to vreme znao svakog talentovanog igrača od Triglava do Đevđelije, radio je sa mlađim reprezentativnim selekcijama Jugoslavije, znao je šta znam i koliko vredim. Prvi čovek iz Partizana koga sam upoznao je Vladica Kovačević. Teško je objasniti današnjim generacijama ali kad sam ga video u beogradskom hotelu ’Slavija’ bukvalno sam se zaledio. Za mene je on bio legenda koja hoda."

Dolaskom u Partizan upoznali ste ne samo svoje idole, već ste imali priliku i da mnoge crno-bele i jugoslovenske asove vidite na delu. Ko je kao igrač na Vas ostavio najupečatljiviji utisak?

"Moram da izdvojim Momčila - Mocu Vukotića. On je bio najbolji igrač crno-belih ali i Jugoslavije. Veliki fudbaler i još veći čovek. Znam da nije lako te dve stvari upariti, ali on je bio upravo taj. Čak mislim da su mu osobine dobrice smetale u karijeri. Da su crno-beli poput Zvezde imali svoje zvezde, Moca bi zasigurno bio u tom malobrojnom društvu odabranih.

Od njega sam puno naučio, imao je fudbal u malom prstu. Govorio je kad da vodim loptu ovako a kad onako, kako da šutiram glavom i da pogađam gol jer sam pre njegovog saveta često šutirao i uglavnom promašivao. Uz njega sam shvatio koliko je varka telom bitna u igri, šta je dribling i koliko je kao takav umetničko fudbalsko delo. Danas u svetu fudbala dribla samo Mesi."

S kim ste se u ekipi crno-belih najbolje slagali, razumeli u igri?

"Jedna od mojih vrlina bio je skok, bez obzira na to što nisam bio posebno visok igrač. Znalački sam koristio bočne lopte, imao dobar osećaj za prostor i postavljenje. Miloš Đelmaš je imao fantastičan centaršut, oštar i jak, felširan i na prvu stativa. Sjajno smo se razumeli. Ali bile su tu i više nego upotrebljive lopte koje sam dobijao u prostor od Živkovića, Čave Dimtrijevića, Klinčarskog…"

Kao klinac bili ste potpisnik peticije da se smeni Biće Mladinić.

"Bila je to najveća greška u istoriji Partizana. I danas ne znam zašto se to zapravo dogodilo, koji su pravi razlozi zašto je Mladinić morao da ode. Čovek je stvorio šampionsku generaciju sa Trifunovićem, Hatunićem, Stojkovićem, Vukotićem, Boškom Đorđevićem. Takođe, Partizan je igrao najlepši fudbal u ligi. Međutim, u svlačionici se pojavila nekakva peticija, to je, kako su govorili, došlo odozgo. Niko ništa nije komentarisao, mi klinci, mislim na Živkovića i mene, o svemu nismo imali pojma, sledili smo primer starijih igrača i potpisali. Umesto Mladinića, došao je Vladica Kovačević kome je pomagao Matekalo."

Povezane vesti – INTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Dugo je trebalo da se Partizan oporavi?

"Četiri godine. Bio je to raspad sistema, 1979, pobedom u poslednjem kolu protiv Budućnosti, spasli smo se ispadanja iz lige. Imali su strašan tim, predvodili su ih Ante Miročević i čuveni Zoran - Guza Vujović. Oni su i pored poraza (4:2) otišli u Evropu, a mi sačuvali prvoligaški status. Posle Kovačevića i Matekala, došao je Duvančić, posle njega Kaloperović koji je dobro radio, ali su rezultati stigli tek kada je tim preuzeo Miloš Milutinović. Uz njega je bio i Bjeković, za četiri godine osvojili smo dve titule, što je za to vreme bila retkost, igrali smo Evropu. Moca Vukotić, povratnik iz inostranstva, pomagao je generaciji koja je stasavala i u kojoj su bili Živković, Prekazi, Đelmaš, Smajić, Čava Dimitrijević, Ješić, Radović, Rojević, Omerović, Zalad Stojić i moja malenkost.“

U sezonama kad je Partizan osvajao titule, Vaši golovi su bili presudni.

"Prvo sam 1983. postigao oba gola u Tuzli u utakmici koja je bila prelomna. Tom pobedom je počelo šampionsko slavlje.“

Interesantno je da baš u toj sezoni, 1982/83, kada je s Milošem Milutinovićem osvojena titula, Vama na početku nisu cvetale ruže.

"Očajan početak. Prvo su me zadesile dve povrede, sedeo sam na klupi više nego što sam igrao. Razočaran, hteo sam da idem u vojsku, da ne gubim vreme, ekipa je dobro igrala i bez mene. Kažem to i Milošu na sastanku u restoranu, on me gleda, zatim me potapše po ramenu i kaže: ’Jao, ja sam skroz zaboravio na tebe. Zapni malo ove nedelje, biće i prijateljska utakmica, odigraj to dobro’. Ja ga gledam, razmišljam, da li pravi šale na moj račun, kako me je zaboravio kad sam mu svaki dan pred očima. Ali opet znam i ko je Miloš. Odigram je tu prijateljsku utakmicu dobro, na poslednjem treningu pred  Vinkovce povredi se Živković i ja sada čekam. Na sastanku, uoči meča kao i uvek dva bela lista na tabli, ne vidi se šta piše na onim drugom, ko je u startnih 11, ali gledam i slušam. Znam ako ne dobijem šansu, neću je dobiti nikada više. Minuti su trajali večnost, srce je kucalo kao ludo, 200 otkucaja u minutu…

Osećaj kad sam video svoje ime u sastavu teško je čak i danas opisati. Odigrali smo dobro, pobedili sa 4:1."

Iz te sezone je i ona čuvena utakmica sa Dinamom na „Marakani“.

"Na našem stadionu se nije igralo zbog proslave Dana mladosti, Dinamo čekamo na ’Marakani’, pun stadion, 70.000 ljudi, odlučuje se o prvaku. Oni brane titulu, posle prvog poluvremena vode sa 2:0, razbili su nas. Da su pobedili, bili bismo nedostižni. U svlačionici Miloš Milutinović, bez podizanja glasa, mirno objašnjava da sve nije izgubljeno, da igramo bez žurbe, da nam je dovoljan i nerešen rezultat. Krene drugo poluvreme, publika je osetila da nam treba pomoć, a tih 45 minuta je bilo kao u magnovenju. Na kraju 2:2, prvi gol postignut je posle penala, posle faula na meni."

O Milošu Milutinoviću pričate uvek i u svakoj prilici biranim rečima.

"Bio je različit od drugih trenera. Tražio je da se igra s osmehom, bez stege. Imao je nešto svoje, sjajno je osećao tim, imao je i odličnu percepciju svakog prvotimca, čudesnu psihologiju. Prvo, znao je da kaže šta treba i kako treba, da pomiluje igrača posle loše partije, da kaže da su i promašaji sastavni deo igre, da ti otvoreno saopšti da veruje u tebe, da će sve koliko sutra biti kako valja. To je za igrača bilo važno, uz takvog trenera svi su pružali maksimum."

Povezane vesti – INTERVJU MILENA DELIĆ: Srpskom rukometu treba metla

Druga titula osvojena je sa Bjekovićem na klupi u sezoni 1985/86.

"Pobedili smo Crvenu zvezdu sa 3:2, postigao sam bitan gol. Mance je bio dvostruki strelac i ta pobeda nas je odvela do šampionskog naslova. Bjeković je sjajno radio, na početku sezone je izjavio da nema pravog špica, kasnije sam ukapirao da je to uradio kako bi me probudio."

Iz te sezone se pamti i utakmica protiv Dinama u Zagrebu. 

"Imali su Ćiru Blaževića na klupi i izuzetan tim sa Mlinarićem, Deverićem, Kranjčarom, Cerinom… Slavili smo sa 3:2, a ja sam opet bio dvostruki strelac. Posle toga sam se preselio u Belgiju i potpisao ugovor sa Liježom."

Za 20 godina karijere samo dva kluba. Prvih 10 u Partizanu i još toliko u Liježu.

"Tek u Belgiji sam pokazao, zapravo, ko sam i koliko mogu. Trener Vasež je znao da izvuče najbolje iz mene. To mu se, bar što se trofeja tiče, vratilo osvajanjem nacionalnog Kupa. To je bio najveći uspeh u istoriji kluba. U polufinalu, protiv Anderlehta u dve utakmica sam postigao dva gola, a u finalu protiv Ekerena gol pobede dao je Nebojaša Malbaša. U tom trofejnom timu bio je još od naših i Cvijan Milošević."

U jednom trenutku belgijska liga bila je prepuna igrača iz nekadašnje Jugoslavije.

"Sećam se utakmice Standard - Lijež. Službeni jezik bio je srpski. Čule su se samo naše reči, na terenu smo u istom trenutku bili ja, Malbaša, Repčić, Pižon Petrović, Stojić, legendarni Šljivo koga je publika obožavala i da ne nabrajam dalje."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...