In memoriam TATJANA JEČMENICA: Zbogom, ženo boemu

Bože, koliko simbolike. Otišla je zauvek ona koja je ceo život celim svojim bićem bila zaljubljena u život.

Osećaj zadovoljstva bio je poznavati Tatjanu, ali i slušati priče o njoj. Prvi utisak posle upoznavanja prerastao je u iskren novinarski zapis.

"Ona, Tatjana Ječmenica Jevtić, može baš sve, ali samo kad to ona hoće i ako hoće. Zarad svega toga, okruženje joj se divilo kad je nije ogovaralo, a ona je svojim ponašanjem i načinom života davala povoda i za jedno i za drugo.“

U jednom trenutku njen Novi Sad je poverovao da se rodila nova teniska zvezda, nova Monika Seleš. Ali, nije. Dogodile su se stvari na koje i pored silne energije koja krasi njeno biće Tatjana nije mogla da utiče pa je i ona, ali i  generacija kojoj  pripada zbog sankcija i drugih gluposti došla u situaciju da živi mladost ne kako je htela i želela, već kako su to pogani psi rata zamislili.

Uprkos svemu, ostala je dosledna sebi. Volela je ljude, ljudi su takođe voleli nju. Oni pravi prepoznavali su u svemu večnu vrednost ovog podneblja: još jednog iskrenog boema sa obala Dunava u čijim plavim očima se i podjednako ogleda nežna duša satkana od radosti i lepote života, ali i sav bol i seta panonskog vandrokaša koji svuda pođe, ali uvek kući dođe.

Živela je brzo, brže od života. I tog kobnog 13. februara uveče krenula je kući, u svoj Novi Sad. A onda se dogodila nesreća.

"Tenis sam igrala iz ljubavi, jednostavno zato što sam uživala u tome. Da sve nije priča radi priče, dokaz je i to što novinarima nikada nisam pričala o svom teniskom idolu jer ja nikada nisam imala idola. Zidovi moje sobe bili su oblepljeni posterima motora i brzih automobila, a ne slikama tenisera ili teniserki. Nosila sam u sebi čudesan adrenalinski naboj, volela brzinu, doskoro sam vozila motore od 1000 kubika, imala sam i svoj džet-ski, međutim, kako godine stižu tako i uspore čoveka. Danas vozim samo dobar i brz auto“, govorila je Taja.

Pričala je i o tome koliko je bila blizu, a opet daleko od toga da postane teniserka iz samog vrha WTA liste.

"Bila sam u kampu kod Bolitijerija, takođe i kod Džona Njukomba, jedno vreme sam provela i kod Nikole Pilića. Svi oni su mom tati govorili kako mogu da budem među prvih 10 na svetu. On je nalazio načina da ulaže u mene, ali ne zato što je to bila njegova ambicija, već zato što bi mu bilo žao da detetu ne da šansu kad stručnjaci o meni imaju tako lepo mišljenje.“

Osvojila je šest ITF turnira u pojedinačnoj konkurenciji i tri u konkurenciji parova. Najbolji plasman na WTA listi bila je 72. pozicija. Učestvovala je na sva četiri grend slem turnira. Na Rolan Garosu 1996. dogurala je do 2. kola.

"Za dve godine igranja ušla sam u prvih 100 i tako postala učesnik svih grend slem turnira. Moja muka je bila što sam svaki meč morala da igram sa bolje rangiranim od sebe. Veliki moj peh bio je i to što sam imala tu nesreću da prvo ili drugo kolo igram sa nekim iz grupe prvih 10. Recimo, na Rolan Garosu prođem prvo kolo, dobijem Sabine Haf, tad 20. u svetu, sledeće kolo igram sa nosiocem Kimiko Dato-Krum, ona je bila sedma. Na US openu pobedim Medvedevu, ona je tog trenutka bila 20. na WTA listi, a onda sledeće kolo igram sa Meri Pirs, koja je četvrta na svetu. I na nekim drugim turnirima se događalo slično. Igram sa jednom Arančom Sančez u Ki Biskejnu, ona je tad bila prva, a Štefi Graf druga. Izlazim na teren sama, pune se tribine, zovem mamu telefonom na njen račun, drhtim od treme, kažem da igram s prvom na svetu, da su tribine pune. Bila je to neverovatna scena za jednu mladu igračicu koja je do pre koju godinu toj istoj Aranči skupljala loptice u Novom Sadu.“

Bila je član reprezentacije Jugoslavije u Fed kupu. Od tenisa kao takmičarka oprostila se kad je njen trener Dragan Ćirić Šeki poginuo.

"Tad se zapravo završila moja karijera. Nekako u isto vreme desila se i povreda, imala sam problema sa ramenom. Oporavak se produžio, padala sam na rang listi i kada kola krenu nizbrdo onda ih je teško zaustaviti. Verovali ili ne, imala sam tada tek dvadesetak godina“, govorila je jednom prilikom.

Izabrana je za selektora ženske teniske reprezentacije Srbije i Crne Gore za takmičenja u Fed kupu u sezonama 2005. i 2006. Zbog teškoća u sastavljanju najbolje reprezentacije, Ječmenica je podnela ostavku 2006. godine.

"Ako ja moram da nagovaram čas Jelenu (Janković), čas Anu (Ivanović), onda izem ti ja taj posao. Za mene je to bilo poražavajuće, to da mi u Srbiji imamo takve dve teniserke i da ne možemo da ih spojimo da igraju zajedno.“

Imala je i svoju školu tenisa. Znala je sa decom, deca su volela svoju Taju. Znala je i sa ljudima, mnogi su joj bili naklonjeni. Bila je žena sa puno prijatelja i pozitivne energije, oko nje se uvek nešto lepo događalo.

"Uvek sam pozitivna i uvek otvorena, neko sam ko je zadovoljan svojim životom, nemam u sebi onu danas na svakom koraku vidljivu dozu nezadovoljstva, krećem se u krugovima gde su ljudi pozitivni, volim kad sedim u društvu gde je uvek šala i lepa atmosfera“, opisivala je sebe.

Kafanski muzičari su je obožavali, znala je da se veseli i uveseli sve oko sebe. Svaku naručenu pesmu muški je plaćala. Uz osmeh je pričala da se tri puta udavala. Treća sreća. Njena se zvala Darko Jevtić, direktor RK Vojvodina.

"Upoznali smo se zahvaljujući Bati Boturoviću, koji me je pozvao na proslavu SD Vojvodina. Kad su rukometaši slavili titulu 2015, prvo smo nazdravili u kancelariji kluba, a onda otišli u hotel ’Park’. Dušan Bajatović, prvi čovek ’Srbijagasa’, žurio je, ujutro je leteo za London, ali to ga nije omelo da sa Batom Kan Kanom negde odmah iza ponoći organizuje venčanje. Tamburaši su bili tu, obezbedili su začas i burme, pozvali matičara i sveštenika, Bata je bio kum Darku, a Dušan Bajatović moja kuma“, prisetila se Tatjana.

Prisetila se i da je puno puta plakala. Ređe, kako je govorila, zbog sreće, a češće zarad razočaranja što i priliči plemenitim ljudima. Danas za Tatjanom Ječmenicom plaču svi koji su je voleli, njena porodica, sin Aleksa, brojni prijatelji, teniska planeta. Slava joj.