In memoriam VLADIMIR CVETKOVIĆ: "Od života sam dobio više nego što sam zaslužio"

Ostaće upamćen kao jedan od najboljih košarkaša u istoriji tima sa Malog Kalemegdana. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 149 utakmica i postigao 1.276 poena. Vlasnik je medalja sa Olimpijskih igra, svetskih i evropskih šampionata.

Prvi je zvanično izabrani najbolji sportista u istoriji SD Crvena zvezda. Ovo laskavo priznanje dodeljeno mu je 1965. godine.

Na put bez povratka, 12. maja, samo 12 dana pre 85. rođendana, uz članove porodice ispratili su ga brojni prijatelji i poštovaoci.

Bio je Zvezdin čovek iz legende, reprezentativac sa najsjajnijim medaljama, lik s vizijom čije su ideje fudbalsku Crvenu zvezdu učinile klupskim šampionom Evrope i sveta.

Jednom je, a ne tako davno pričao...

"Kao klinac slomio sam ruku, prelom na tri mesta. Bila je ozbiljna frka, dve godine nosio sam gips. I danas se sećam, imao sam 13 godina, kada je otac na Ortopedskoj klinici, bila je tada u Ulici vojvode Milenka, potpisivao neke papire i plakao. Malo je nedostajalo da mi odseku ruku, sve je bilo iskidano. Posle dve godine, da bih vratio ruku u funkciju, počeo sam da igram košarku. Prvo rekreativno, a onda su se pojavili ljudi iz Crvene zvezde.“

***

"Ne znam, sve je to danas malo čudno. Znam da su jednog dana, kada ih niko nije očekivao, u moju Loznicu stigli legendarni ’crveno-beli’ asovi Saša Gec i Brana Kontić. Prihvatim njihovu ponudu i potpišem ugovor sa Zvezdom. Par dana kasnije, 24. maja sam napunio 18 godina i u proleće te 1959. godine debitovao za ’crveno-bele’.“

***

"Mladost je lepa, najlepše doba za svakog, pa i za mene. Ta Zvezda i taj Kalemegdan, to je bilo kultno mesto, epicentar sveta naše generacije. Mile Lojpur i njegov orkestar, devojke sa žiponima, čuvene igranke na Kališu. Mi na jednom terenu treniramo, a na drugom je igranka. Jao, kad biste samo znali koje je to zadovoljstvo bilo. A patike, patike tanke, ni nalik na ove današnje koje imaju amortizere. Sećam se da smo morali svakih deset dana da idemo kod vulkanizera da nam lepi đon. Prvenstvo se igralo napolju od maja do septembra. Sve do 1966. Pamtim i da su se svi čudili kad smo 1963. u Riju osvojili drugo mesto na svetu. Bili smo jedina zemlja u kojoj se prvenstvo igralo pod vedrim nebom. Svi ostali su već imali dvorane. Mi smo prve utakmice pod krovom odigrali na Sajmu, onda je izgrađena hala na Novom Beogradu da bi se u sezoni 1966/67. prvi put prvenstvo države igralo u dvorani. Te 1966. prvo smo odigrali šampionat napolju, sve smo završili u septembru i odmah u oktobru počeli novi, odnosno prvi koji se igrao u dvoranama. Ali da se još malo vratim u ono vreme romantike, vreme kada su košarkaški tereni na Kališu bili pojam zabave, lepote, kada je svaki Beograđanin koji je držao do sebe išao na kolače u poslastičarnicu kod Međeda, kada je štrafta bila u Knez Mihailovoj. Na jednom kraju su stajali Žućko (Radivoje Korać) i njegovo društvo, na drugom, kod Kališa, bili smo mi zvezdaši, dok su ulicom šetale najlepše devojke grada.“

***

"Ljubica (Otašević) je pre mog dolaska u Beograd bila zvezda, ona je bila pojam lepote, gracioznosti. Rada (Đurić) je bila mlađa, ali takođe praznik za oči. Ne znam da li znate, ali Zvezdin ženski košarkaški klub prvi je izašao na teren u kratkim šortsevima. To je bila senzacija, nije čudo što je Ivo Andrić visio na svakoj utakmici. Šorts je u to vreme bio čudo. Gordana Baraga, Branka Cipruš, Ljubica Otašević, Brana Prelević... Sve su bile lepotice. Imali smo na Kališu dve svlačionice, mušku i žensku. Između je bilo zajedničko kupatilo. Gordana Baraga je često pravila šalu dok su se devojke tuširale uz ono mangupi, nemojte da gledate. To je bilo takvo vreme. Skupljali smo se, družili, igrali preferans do ludila.“

***

"Jeste, u životu je sve sudbina. Debitujem u Zvezdi i jedini iz mlade ekipe dobijem poziv da idem u oktobru na turneju u Poljsku. Tamo se švercovalo, neke marame ili šta već, tek policija uhvati u nedozvoljenoj radnji košarkaše Zvezde i ceo tim, osim Miće Belića, Vićentića i mene, bude kažnjen. Minja i Branko Radović doživotno, Sreta Dragojlović i Mita Matić po dve i tri godine. Pitanje je šta bi bilo od moje karijere da se nije dogodilo to što jeste. Morao sam da igram jer nije imao ko. Vratili smo iz igračke penzije Obrena Popovića i Đoka Andrijaševića. Ja sam tako postao prvotimac sa zavidnom minutažom, a da objektivno nisam tako nešto zaslužio. Takođe, pitanje je i šta bi bilo s košarkaškom karijerom i da li bi je uopšte bilo da igrom sudbine nisam slomio ruku.“

"Ljudi poput Vladimira Cvetkovića ne odlaze zaista nikada"

Komemoracija

Komemoracija

Sport 12.05.2026. 14:24

"Ljudi poput Vladimira Cvetkovića ne odlaze zaista nikada"

***

"Počinjem da treniram košarku 1956. Korać je već tada legenda. Da mi je neko u to vreme ponudio da se slikam s njim i da na slici piše Cveletu od Koraća, a da nikad više ne igram košarku, pristao bih i tu sliku bih godinama verovatno držao na zidu u nekoj mojoj kancelariji ili firmi, ofisu. Ali, samo tri godine kasnije sudbina je htela da igramo jedan protiv drugoga, ja u dresu Zvezde, on u timu OKK Beograda. Onda, 1962. doživim i tu čast da zajedno budemo u reprezentaciji Jugoslavije. Dve godine kasnije, kad sam obarao neke rekorde, u novinama se pojavi naslov koji i danas s ponosom čuvam ’Cvetković bolji od Koraća’. Stiže, gotovo neprimetno, i 1969, kada nas Korać posle saobraćajke zauvek napušta. Stojim kao poslednja straža pored odra. Za manje od decenije, od idola do poslednje straže. To mi je nekako, za sva vremena, ostalo u glavi, to da uvek moraš biti svestan čudesnog načina života i življenja. Spoznao sam da sve može da ti se desi i da nikad ne smeš da misliš da možeš više nego što možeš. I da ipak postoji, uz ona normalna ljudska ponašanja kao što su budi pošten, ne kradi i ne ubij, još nešto u šta moraš verovati. Shvatio sam takođe i da postoji i sudbina, ali i to da si u obavezi da kontrolišeš sopstvenu sudbinu. Sve to me na neki način opredelilo da u životu mnogo razmišljam o bitnim postupcima.“

***

"Seneka je divno rekao da je srećan i zadovoljan onaj koji nema mnogo nego dovoljno i da je nesrećan onaj ko ima mnogo, a hoće još više. To može da se prenese i na život, ovaj naš koji živimo. Vreme, zapravo, nije nedefinisana kategorija, sadržaj vremena je događaj. Ja sam imao događaja za pet života. Kao košarkaš, za reprezentaciju Jugoslavije sam odigrao 149 utakmica, osvojio medalje na dve Olimpijade, sa Zvezdom sam odigrao 13 prvenstava, osvajao i Kup i prvenstvo. Živeo sam, sad to znam, normalan život sa svojim ljudima, u svom gradu koji uprkos ponudama nikad nisam napustio. Završio sam fakultet, radio kao diplomirani ekonomista u ’Inkesu’, zatim i kao direktor na Tašmajdanu, posle u FK Crvena zvezda punih 18 godina i za tih 18 godina Zvezda je slavila 18 raznih titula. Osvajala je i nacionalni Kup i prvenstvo, trijumfovala u Bariju i Tokiju. U svemu sam učestvovao. Šta je još trebalo? Ja zapravo mislim da sam u životu dobio više nego što sam zaslužio. I još nešto. Nisam ja bio baš neki radnik. U prenesenom smislu ja sam voleo da šutiram, ali odbrana… Trpeli su ljudi oko mene zbog mojih odbrana i nedovoljnog angažovanja.“

***

"Ne znam šta bi to trebalo još da doživim i da još imam. Ne fali mi ništa. Imam dobru porodicu, decu, drugare, prijatelje. U Zvezdi sam počeo, u Zvezdi i završio. Znam da ni u jednoj zemlji nije idealno, ali znam i to da je uprkos svemu u svojoj zemlji najbolje. Ceo svet sam zahvaljujući košarci i fudbalu obišao, ne postoji zemlja na svetu gde nisam bio, a da želim da odem. Bez svoje zemlje nema života, nema tog osećanja da živiš život. Možda tamo imaš više, imaš ovo ili ono, ali bez tvoje zemlje si druga klasa šta god da si i gde god da si.“

***

"Terenu sam rekao zbogom u 31. godini. Zašto? Već tada sam, pune dve godine, radio u turizmu, imao sam završen fakultet i dvoje dece, ali osnovni razlog je bio nešto drugo. Igrao sam godinama uživajući u tome da me fauliraju, da šutiram penale. Masu koševa sam dao tako, jedva sam čekao da me udare, da sudije sviraju. Međutim, kad su ti udarci počeli da bole, shvatio sam da jednom mora da bude kraj i da je bolje da kraj bude kad ja kažem i da kažu šteta što je otišao, a ne da jednog dana kažu šteta što nije otišao.“

***

"Kao čovek najveću životnu radost doživeo sam u momentu kada su mi se rađala deca. Profesionalno, imao sam tu sreću da pripadam generaciji koja je na sportskom polju imala uspeha, koja je osvojila brdo medalja. Imao sam i tu sreću da se bavim kolektivnim sportom jer lično mislim da je najveći ljudski napor baviti se individualnim sportom, biti sam protiv svih čitavu karijeru.“

***

"Ono čime se ponosim jeste to da je među njima sportistima sveta svih vremena i naš Novak Đoković. U košarci je to Majkl Džordan, Muhamed Ali je neprikosnoven u boksu, Bolt u trčanju. To jednostavno nisu normalni ljudi, njihova ostvarenja su apsolutno fascinantna. S uživanjem gledam Noleta. Čovek u toku godine promeni sve kontinente, vremenske zone, 20 gradova, razne podloge terena i šta još sve ne. I stalno mora da pobeđuje. Pa ne može to baš tako. On osvoji Melburn i odmah leti za Ameriku, mora i tamo da pobedi, a devet sati je vremenske razlike. Da li ljudi znaju šta znači devet sati vremenske razlike. Ja sam bio 100 puta u Americi, kad se vratim 10 dana ne znam gde se nalazim.“

***

"Da ne bih bio pristrastan, ostaću kod onog što je rekao rođeni brat Endija Mareja. On zapravo tvrdi da dileme nema, da je Novak ispred svih jer ima bolji skor u međusobnim duelima i sa Federerom i sa Nadalom, da je jedini u istoriji tenisa osvojio svih devet mastersa 1000, jedini četiri u nizu grend slema, da je prvi došao do 100 miliona dolara zarade na turnirima. Šta još to treba da uradi da mu se prizna da je najbolji. Uostalom, da nije Srbin, bio bi svetsko čudo.“

***

"Postoji taj animozitet prema Srbiji. Ne znam zašto, možda zato što smo stalno ratovali. Mi nikog nikad nismo napali, a ispade da smo najveći agresori. Stalno smo se branili, ali šta to vredi. Drugo, mala smo zemlja. Lično mislim da je karijeru Federera i Nadala na svoj način profilisao ’Najki’. Đoković je imao ’Takini’, onda ’Uniklo’ za koji je malo ko znao, sad je došao do ’La koste’ koja je opet druga liga. Da je imao ugovor sa ’Najkijem’, priča bi bila, siguran sam, sasvim druga. ’Najki’ i ’Roleks’, snagom kapitala, kreiraju puno toga, od TV prenosa do vremena igranja mečeva na turnirima. Zato mislim da je Nole u poziciji u kojoj jeste, a ne zato što su svi protiv Srba. Mi kao narod imamo tu sudbinu koju imamo, mali smo, a to ne priznajemo, hoćemo više nego što možemo i što zapravo smemo. Ne može se protiv jačeg, a mi smo čitav život u sukobu sa jačima od sebe.“

***

"Bio sam šest godina volonter, ministar bez plate. Bio sam član vlade i tu nema bogzna šta posebno da se kaže. Nema tu priče. Nijedan ministar u vladi nije individualac, on mora da prati osnovne pravce politike. I to je tako bez obzira na jedinstveno životno iskustvo koje takva funkcija sa sobom nosi.“

***

"Šta je najveći problem sporta? To što se kroz sport manifestuju i najlepše i najružnije stvari. Ne verujem da se može skoro odigrati utakmica Zvezda – Hajduk u Splitu ili… U tim malim zemljama ima i frustriranih idiota koji misle ako kažu ’ubij Srbina’ da će tako rešiti svoj životni problem. Problem se ne rešava tako što mrziš drugog. Problem je i to što aktuelni političari potpiruju mržnju iz nekih svojih interesa. Zato je i prisutan stalni sukob između nas i Hrvata. Mi imamo i taj problem Kosova. Treba biti u koži čoveka koji će jednog dana morati da stavi potpis. Mislim da mora da bude referendum oko Kosova. Ali ako i na tom referendumu 90 odsto u nečemu bude saglasno, onih 10 odsto praviće frku kao da ih je pola protiv. Tako je to kod malih naroda. Veliki to znaju, oni postavljaju pravila igre. I usput lažu. Amerikanci sada prikazuju filmove koji demantuju i ne pravdaju neka njihova ponašanja. Sad svet saznaje istinu o bombardovanju naše zemlje, o onom što se dogodilo Sadamu, Gadafiju. Sve je danas, na globalnom planu, interes, jurnjava za naftom, zlatom. U politici i biznisu nema ljubavi.“

***

"Privatizacija znači ulaganje kapitala. Kapital ide tamo gde može da se oplodi. Hajde da pričamo o Crvenoj zvezdi, to znam, Dakle, ako neko hoće da kupi Zvezdu, on prvo mora da izbroji bar 100 miliona dolara. Onda i da još toliko uloži u igrače, infrastrukturu, ovo ili ono. I ko mu posle svega garantuje da će mu se uloženo vratiti i da će u tom poslu nešto zaraditi. Privatizacija je privlačenje kapitala koji traži uslove da se oplodi. Zbog svega se malo i plašim za budućnost fudbala, pogotovo zbog ideja da se napravi neka nova liga, superliga na nivou Evrope. Da li oni znaju u šta će se pretvoriti? Vrlo brzo će postati neinteresantni. Velikim klubovima trebaju mali. I njima i fudbalu. Posle utakmice Zvezda – Liverpul strani komentatori su rekli da je sve još jedan dokaz da ne možete praviti superligu jer kad mali klub iz male države može da pobedi velikog i neuporedivo bogatijeg onda je to dokaz da je u sportu sve moguće. Ako se eliminiše taj pristup, ta mogućnost, onda taj fudbal neće imati draži.“

***

"Padovi su neminovni u sportu. Svaka kriza je posledica svih mogućih ekonomskih i političkih odnosa, kao i kretanja u društvu. Kažu da Zvezda stalno slavi Bari i da je Bari bio pre toliko i toliko godina. Da li ti isti znaju da jedan Real Madrid, iza koga je cela Španija, 30 godina nije bio šampion Evrope. Čekali su 30 godina titulu. Neki ljudi neće da shvate da to jednostavno tako ide. Uz to, mi imamo i drugu muku. Zbog teške ekonomske situacije koja je nametnuta globalizacijom, živimo život u kome veliki uništavaju male da bi imali tržište, jeftinu radnu snagu, mogućnost plasiranja kapitala uz pravo da uzmu sve što im treba. Mi smo u toj grupaciji zemalja kojoj isisavaju sve što vredi. I resurse i pamet i znanje i lekare, inženjere, talentovane sportiste. Kad je Zvezda bila prvak Evrope, mi smo mogli da biramo sponzora između 30 svetskih firmi, ali i naših. Koliko je samo bilo fabrika u Srbiji, velikih i finansijski moćnih preduzeća. Danas od toga nema ništa. I kad zalepiš nešto na dres to je više strana nego tvoja priča.“

***

"Zvezdan Terzić jeste moj naslednik po mestu na kome me nasledio. Izvanredno radi svoj posao, ali drugačije radi od mene. Ja ne znam šta radi, nisam prisutan, ne idem u Zvezdu, ali vidim da dobro radi.“

***

"Zašto ne idem u Crvenu zvezdu? Uvek sam bio opterećen tim da kad si negde bio i radio, da kad to napustiš nema razloga da više dolaziš. Kad sam ja bio glavni u Zvezdi, veliki igrači iz prošlih vremena su dolazili s pričom što ne bi ovo Cvele ovako, a ono onako. Govorio sam sebi, ljudi moji, pustite me da radim. Da dolazim na stadion tako bih i ja ove danas davio. Shvatio sam da je moje vreme prošlo i da ne treba da smetam. Pogotovo ne Terziću koji radi izvanredno. Mlad je pametan, sposoban...“

***

"Jednog dana kad Nebojša Čović bude otišao ja bih mu u hali, na ovaj ili onaj način, odao priznaje, kao što se to radi kad su u pitanju veliki igrači jednog kluba. On je nemerljivo puno učinio, sačuvao je Crvenu zvezdu koja se praktično ugasila. Neki su zaboravili da su se zbog nagomilanih dugova nosili čak i koševi sa Kalemegdana. On se pojavio, napravio je tu fuziju sa FMP-om, uložio je pare, trud, znanje. Skoro celu deceniju drži Zvezdu ne samo u vrhu naše košarke, već i evropske.“

***

"Kad bih sve ponovo radio, šta bih menjao? Ništa ne bih menjao. Želje su jedno, život drugo. Postoje pravila. Uostalom, i želje imaju limit. Ja bih, kad bi to bilo moguće, neke stvari ponovio. Konkretno ono pucanje mozga u Bariju ili one moje koševe iz slobodnih bacanja u Meksiku. Čovek mora da bude svestan šta može. I kad sam govorio o sudbini i sreći pričao sam zapravo o tome da su mi se sve lepe stvari događale i pre nego što sam ih poželeo.“

***

"Sve to oko hapšenja je bilo montirano. Ja to znam, znam i odakle je sve krenulo, iz kog kazana. To je doba Koštunice, Nikitovića i čuvenog ministra policije Jočića. Uhapšen sam kad sam bio već sedam godina u penziji. Otišao sam u penziju 2001, uhapsili su me 2008. Bilo bi smešno da nije tužno. Još u istrazi, u poverenju, čuo sam rečenicu ’znamo da niste uzeli ni dinar, ali...’. To me spaslo, mozak je sve vreme mirno funkcionisao, izostao je stres i nerviranje koje uzrokuje rak, šećer, čireve. U zatvoru sam proveo pet meseci, čitao knjige. To je jedna faza koja meni apsolutno ne smeta. Džaja i ja smo doživeli ovacije, zatvorenici su skandirali naše ime kad smo došli, imao sam i privilegije. Moj dobri drug Pera, vlasnik hotela ’Radmilovac’, svaki dan donosio mi je ručak. I ta abolicija predsednika nije nikakva misterija. Abolicija se ne daje tek tako, to je zapravo bio idealan izlaz iz te komplikovane situacije. Dakle, posle svega mogu jedino da budem ponosan na sebe.“

***

"Rastko, moj sin, imao je lepu karijeru, igrao je u Zvezdi, NBA, Finskoj, Portugaliji. Ali, imao je i veliki peh. Šta je bio problem? Imao je visinu od 2,12 i stopalo za čoveka koji je visok najviše 1,80. Znači broj 42 ili 43. Za svoju visinu morao je da nosi patike broj 52. Zbog svega stalno je imao povrede kostiju u stopalu. Jedva su, kad je već bilo i malo kasno, na pregledu u Solt Lejk Sitiju pronašli koščicu, koja se nije videla na skeneru i koja je stalno pucala od napora. Šta se može, to je tako u životu. Kćerka Zvezdana živi s porodicom u Americi, lekar je kliničke psihologije. Ima sina koji dolazi u Srbiju. Govori srpski, ovde je kršten kad je imao pet meseci. Kum mu je bio Mirko Pavlović i u crkvenim knjigama je upisan kao Miško Džeremis“.

***

"Raduje me što NBA ligom vladaju momci s naših prostora, sa našim talentom. Mislim na Jokića i onog malog Slovenca, a zapravo Srbina Luku Dončića. Jokić je svetski fenomen. On je čovek koji ne može da napravi sklek, baš kao ja kad sam igrao. Čudo je od košarkaša. Ja ne znam da li on ima ijedan mišić, a opet je genije, biće rekorder u mnogim statističkim kolonama. Ta njihova NBA košarka je dosadna. Sve se svodi na trk, skok, šut i gotovo. Tamo davno, igrajući sa nama, oni su se hvatali za glavu. Da li ste primetili da oni nemaju finte. I sad mi igramo. Ražanj (Ražnjatović) je imao uvek finte. Čudesne finte, a oni ne znaju o čemu se radi. Ne mogu da shvate da ti ideš na koš i staneš. To daje draž košarci.“

***

"Šta radim, kako provodim vreme. Gledam sportske prenose, čitam, dolaze drugari. Godišnje provodim i tri ili četiri meseca u Grčkoj, u Atini ili na Halkidikiju, često odem i u Nemačku, tamo mi živi brat. Skoknem ponekad i u Italiju kod prijatelja. Pola godine nisam tu. Zdrav sam, kad god hoću mogu da odem tamo gde hoću.“

Čovek koji je košarku učinio boljom

Jedan jedini

Jedan jedini

Sport 16.04.2026. 11:16

Čovek koji je košarku učinio boljom