Sport
12.03.2024. 12:26
Sport
12.03.2024. 12:36
Zoran Šećerov
Lola Smiljanić, intervju
"Biću jednog dana trener Partizana"
Koliko juče bio je fudbaler raskošnog talenta liderskih osobina i s fascinantnim karakterom utemeljenim na stubovima neustrašivosti, što ga je činilo ne samo različitim od mnogih na istom zadatku, već i miljenikom navijača. Takav će sutra verovatno biti i kao stručnjak.
Na prvoj slici koja se pojavila u medijima upamćen je kao šestogodišnjak malo veći od lopte kojom je vešto žonglirao. Kasnije je Milan Lola Smiljanić u novinama, pogotovo onim revijalnim i željnim skandala, bio i dečko s naslovne strane, veliki zavodnik i šmeker koji je po pravilu vozio dobre automobile i za koga se pričalo i pisalo da u najprestižnijim gradskim klubovima zavodi najatraktivnije devojke srpske metropole.
Nekadašnji prvotimac i kapiten "crno-belih“, reprezentativac i fudbalski internacionalac, danas je uzoran suprug jedne Tamare i presrećni otac dvomesečnog Tea. Uz osmeh priča da je beogradsko dete sticajem okolnosti rođeno u švedskom gradu Kalmaru, gde je tata Bane igrao fudbal, zatim i da je mama Mima kao veliki navijač Partizana odlučila da nosi crno-beli dres i da ga je u početku baš ona vozila na svaki trening, bodrila da istraje.
"Tata se u početku ponašao nezainteresovano. Kao čovek fudbala, bivši fudbaler i u to vreme već trener nije želeo da se puno meša u izbor mog kluba“, govori Lola i otkriva tajnu da je nadimak dobio po Ivi Loli Ribaru.
U istoriji Partizana, računajući sve kategorije, odigrali ste, potvrđuje statistika, najviše utakmica s kapitenskom trakom na ruci.
"To je podatak kojim se ponosim i kada pričam o karijeri uvek naglašavam da ja nisam bio fudbaler, već kapiten Partizana. U svim selekcijama i, naravno, prvom timu. Ne znam da li je to u istoriji kluba još nekom uspelo“, priča uz osmeh nenadmašnog šarmera popularni Lola.
Utisak je i da bezgranično volite klub, odnosno crno-bele boje?
"Partizan je u mnogo čemu specifikum, klub koji se i zaista pre svega voli. Kako i na koji način naučio nas je još kao klince trener Dušan Trbojević. Ne, nije bio fazon da mrziš Zvezdu. Trba je, kao dokazani pedagog, insistirao da pre svega i iznad svega volimo Partizan, da ponosno nosimo crno-beli dres i tako na pravi način gradimo, odnosno nastavljamo tradiciju s puno vrednosti.“
Priča se i da ste, računajući oba tabora, rekorder po broju utakmica u derbijima večitih rivala.
"Odigrao sam zaista puno, puno derbija, koliko tačno ne znam. U prvom timu malo manje od dvadeset, dok je onih u mlađim kategorijama bilo neuporedivo više. Uz prvenstvene, bilo je i mnogo prijateljskih utakmica, onda i tamo nekih turnira, prvo petlića, onda pionira, kadeta, omladinaca. Pamtim jedan turnir u Guči, taj derbi završen je opštom tučom.“
Mnogo derbija ste uz emociju na maksimumu odigrali. Da li je bilo više radosti ili tuge?
"U mlađim kategorijama, mislim na moju generaciju, izgubili samo možda dve utakmice. U prvom timu, skor je bio malo drugačiji, da li poraz ili pobeda više tačno ne znam. Bilo je i kup utakmica sa Zvezdom koje su takođe za mene imale oznaku derbija večitih.“
Sport
11.03.2024. 15:13
Piksi objavio konačan spisak: ONI će igrati protiv Rusije i Kipra
Sport
10.03.2024. 15:10
Poznato koliku su štetu napravili navijači Partizana na stadionu Crvene zvezde
Nekada su se u sezoni igrala dva derbija, sada ih je mnogo više. Koliko je to umanjilo draž duela večitih rivala?
"Podsetiću se na sezonu 2006/07. Posle derbija koji smo dobili 4:2, i posle koga sam ja onako klinački i nepromišljeno isprovociran izjavio da nikada neću izgubiti derbi što je izazvalo buru komentara, sledila je prvenstvena pauza od mesec i po dana. Onda se dogodilo da u deset dana proleća igramo čak tri puta sa Zvezdom i izgubimo obe utakmice u Kupu, takođe i onu prvenstvenu. Tri derbija u deset dana nisu donela, verujte, ništa dobro jer su i navijači izgubili želju da sve gledaju. Draž večitog derbija je upravo u tome što se iščekuje, što se o njemu danima unapred priča.“
Na terenu je bilo dosta vatre, žestokih duela. Ko je bio najneugodniji, odnosno koga ste posebno cenili iz drugog tabora?"Izdvajam Boška Jankovića i Dejana Milovanovića. Vodili smo žestoke bitke na terenu, ali smo u mladoj reprezentaciji bili nerazdvojni. Uz to smo se i sjajno razumeli na terenu. Sećam se jednog derbija, u prvih pet minuta Dejan je tri puta baš onako muški startovao na mene. Zbog svega nije bilo ljutnje. Bili smo i bukvalno najveći neprijatelji na terenu, ali i posle utakmice najveći prijatelji.“Zbližavalo vas je i to što ste i na isti način doživljavali svoje klubove."Oni su odrasli u Zvezdi, osećali su svoj klub kao što sam ja Partizan. I to je velika stvar, oni koji dođu sa strane, taj osećaj nemaju i za njih derbi nije isto što i za nas. Sad su tu i stranci, jasno je naravno da u ovom trenutku klub ne može da funkcioniše bez njih, pogotovo ukoliko želi uspeh u Evropi, ali i uprkos ovoj istini mislim da nam ne treba toliko igrača izvan naših granica.“
Igrali ste i grupnu fazu Lige šampiona?
"Imali smo te godine u sastavu čak sedmoricu fudbalera koji su ponikli u klubu, zatim dva stranca, Klea i Moreiru, plus naše povratnike iz inostranstva Ilića i Ilijeva koji su iskustvom i znanjem donosili prevagu na terenu. Taj uspeh iz 2010. je i najveći u nekoj novijoj eri Partizana. Bar ja tako mislim.“
Iako moćna u juniorskoj konkurenciji, Vaša generacija se nije kasnije baš proslavila.
"I kod nas i u Zvezdi je slična priča. Imaš generaciju koju proglasiš najtalentovanijom, a onda sve to iz nekog razloga padne u vodu. Priznajem, od nas, rođenih 1986, očekivalo se mnogo više. Nebojša Marinković, Borko Veselinović i Perendija su posle imali korektnu karijeru. Tu je još i Stefan Babović koji je bio mlađi, ali je igrao sa nama.“
Danas je za talentovane igrače put do prvog tima, čini se, mnogo lakši nego nekada.
"Mi smo morali u Teleoptik na kaljenje, oni najtalentovaniji danas idu direktno na trening Partizana, a to znači i da imaju više prilika da se nametnu, da svoj talenat pokažu i na treningu, a ne samo na utakmici. I prodaja ide lakšim putem. U sve je uključeno više ljudi, menadžera, sve se danas brže događa, najmanje je, čini se, bitno da li je neko kao igrač spreman za tako velika iskušenja. Bitna je zarada, klubovi od tog novca žive.“
O trenerima uvek i u svakoj prilici govorite biranim rečima."Moj prvi trener bio je Nikica Klinčarski. Uz njegovu podršku trenirao sam sa generacijom starijom tri godine, bio sam srčan, nisam odustajao. Posle su došli Ličanin i Zavišić. Taj trening sa starijima puno mi je značio jer sam se posle u svoju generaciju vraćao natovaren samopouzdanjem. Na kraju je stvar u svoje ruke preuzeo Dušan Trbojević, vodio nas je i fudbalski oblikovao sve od pionira do prvog tima. Posle sam kao prvotimac sjajno sarađivao sa svima osim s jednim čije ime ne želim da pomenem.“
Sa samo 17 godina obukli ste dres prvotimca.
"Debitovao sam kod Vermezovića u sezoni 2004/05. Odigrao sam dve utakmice, tačnije po pola sata protiv Sutjeske i Hajduka sa Liona i to je bilo dovoljno da moje ime bude upisano u ekipu koja je te godine osvojila titulu. Sledeće sezone bio sam standardan kod Jirgena Rebera, kasnije i Miroslava Đukića koji je nasledio nemačkog stručnjaka.“
Kako gledate na trenere strance u srpskom fudbalu?
"Teško se snalaze, imaju u radu i dosta problema jer oni ovde, u našim klubovima, posao trenera jednostavno ne mogu da rade jedan kroz jedan.“
U grupi ste onih prvotimaca koje su navijači Partizana naglašeno voleli.
„To je istina, oni pravi su me uistinu voleli, ali ne zbog nekog mog plemenitog fudbala i znanja koliko zbog toga da sam na terenu imao to neko srce. Imali smo, navijači i ja, i neke male nesporazume. Neki od njih nisu kapirali neke stvari, mislio sam da ne treba da nas vređaju kad izgubimo i baš njima sam pokušao da objasnim kako mene i moje saigrače svaki poraz, pa i onaj u derbiju, duplo više pogađa nego njih. To je kratko trajalo, oni pravi su od prvog dana osećali tu moju privrženost klubu. Uostalom, u svakom derbiju sam bio među najboljima, nisam davao golove, ali sam, mnogi su to govorili, nosio ekipu.“
Sport
08.03.2024. 14:25
Čeferin podržao Gravinu: "On je pošten čovek"
Sport
07.03.2024. 21:35
FIFA objavila dobre vesti: NIJEDAN slučaj dopinga u 2023.
Sport
06.03.2024. 13:15
Anćelotiju preti ZATVOR
Prvu utakmicu kao starter odigrali ste protiv Rada, a prvu kao kapiten...
"Protiv Hajduka iz Kule. Pamtim i danas svaki detalj. Na početku sam pogodio prečku sa 30 metara, onda smo u 90. minutu imali penal za pobedu i ja sam promašio. U kontri Kuljani su dali gol i pobedili 1:0. Ali to nije bio kraj ove priče. Baš na toj utakmici, verovali ili ne, u Espanjolu su odlučili da me angažuju. To sam, naravno, saznao kasnije. Oni su gledali tim koji je igrao katastrofalno, ali i mene koji sam vukao ekipu i to je ono što im se dopalo. Nisam bio zadužen da šutiram penal, ali od silne želje, sada znam da želju treba ponekad i sputavati, uzeo sam loptu u fazonu ja ću to lako i na kraju promašio. To su svi zaboravili, ali ja neću nikad.“
Za razliku od mnogih, iskreni ste i kad govorite o svojim fudbalskim manama."Nisam bio brz igrač, takođe ni plemenit dribler. Imao sam, međutim, tu sreću da mi je otac bio fudbalski trener. Od početka karijere govorio je da u igri moram brzo da razmišljam i da kroz igru sa jednim ili dva dodira te neke nedostatke prikrijem. Govorilo se zato da igram racionalno i zrelo za svoje godine, ali sam posle u Španiji i te kako osetio taj nedostatak brzine koji sam morao da nadoknađujem agresivnošću.“
Početak u Španiji bio je više nego dobar.
"U prvoj godini odigrao sam 80 odsto utakmica, kod Valverdea koji danas vodi Atletik Bilbao imao sam status startera. U drugoj sezoni prepolovio se broj utakmica da bi treća bila ubedljivo najgora. Maurisio Poketino je, što razumem, dao šansu trojici Argentinaca jer su u timu mogla da budu samo trojica stranaca, da bi me posle šest meseci vratio u ekipu. Nije me precrtao čak ni kada sam igrao loše, tih šest meseci su za mene značajno iskustvo.“
Napustili ste Partizan pre nego što ste proslavili 21. rođendan. Danas iz Partizana odlaze i mnogo mlađi.
"Takvo je vreme. Odlaskom mogu dosta toga da nauče i vide, ali ne kroz neki fudbal. Uglavnom su to neka životna iskustva koja mogu da vas ojačaju ili slome. Za mladog fudbalera je mnogo važno da u neki budući kub dođe potpuno spreman. A to je kad su u pitanju naši igrači praktično nemoguće. Problem imaju ne samo oni talentovani bez iskustva, već i A reprezentativci. Tamo negde su neke sasvim druge lige, drugi ljudi, pravila, kultura, jezik.“
Kad ste odlazili u Španiju, znali ste engleski.
„Onaj iz škole, i to mi je puno značilo. Španski sam usput učio. Posle godinu dana počeo sam da pričam, da se šalim na svoj račun. Međutim, u prvoj sezoni je to bio veliki problem. Pogotovo što sam ja igrač koji je uvek puno pričao i u svlačionici i na terenu, neko ko je komunicirao sa trenerom, saigračima i svima drugima. I onda se dogodi da godinu dana igram i ćutim kao bula.“
Posle tri godine vratili ste se u Partizan.
"Napravio sam tri koraka unazad. Svi su mi govorili da je to moja najveća greška, imao sam tog trenutka zaista dobre ponude. Prvu od Krasnodara. Nisam ni znao da postoje, ali je ponuda bila izdašna, papiri na stolu. Tada su kao klub bili u povoju, a danas su to što jesu. U igri je bio i Sent Etjen, zarađivao bih otprilike isto koliko i u Espanjolu. Ipak, srce me vuklo u Partizan.“
Planirali ste da ostanete samo godinu dana, ali nije bilo tako.
"Silno sam želeo da se vratim, da osetim ponovo tu neku svoju snagu, da igram derbi i budem svoj među svojima. Na kraju, bila je to i najuspešnija sezona koju sam igrao. Sa Saletom Stanojevićem na klupi osvojili smo duplu krunu, igrali posle grupnu fazu Lige šampiona. Imao sam samo 24 godine i dovoljno prostora za veliki iskorak. Bilo je i ponuda. Odlučio sam, međutim, da potpišem novi ugovor za Partizan. Bio je to prvi potez u vremenu kada su se dobre i loše odluke preklapale.“
Sledile su godine u Turskoj i Izraelu plus osam meseci u dalekoj Australiji, a onda i novi povratak "na mesto zločina“.
"Turska, priznajem, nije bila pun pogodak, ali kad je Izrael u pitanju priča je druga. To je period koji pamtim po lepom što se ne može reći i za Australiju. Ko hoće ozbiljno da se bavi fudbalom ne bih mu preporučio da ide na drugi kontinent.“
Nosili ste kroz karijeru i dres svih reprezentativnih selekcija, u mnogima bili i kapiten."U mladoj reprezentaciji Srbije odigrao sam čak 32 utakmice. Jedini igrač koji ima više nastupa od mene u toj selekciji je Danko Lazović. Odigrao je 35.“
Učestvovali ste i na dva U21 šampionata Evrope.
"Na prvom, predvođeni Miroslavom Đukićem kao selektorom, osvojili smo drugo mesto. Dejan Milovanović, Boško Janković, Mrđa, Rukavina, Kolarov, Tošić... Fenomenalna grupa, većina je igrala u Srbiji, valjda je samo Bane Ivanović stigao iz Rusije. Na sledećem EŠ, onom sa svojom generacijom, bio sam i kapiten tima u kome su igrali Nemanja Matić, Petković, Tomović, Jovanović, Gulan... Selektor je bio Slobodan Krčmarević.“
Predstavljali ste Srbiju i na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008.
"Olimpijske igre su kruna svake, pa i moje, sportske karijere. Ne krijem ponos što sam bio među srpskim reprezentativcima. Upoznao sam američke košarkaše, bili su atrakcija u olimpijskom selu, Lebron i Durent pre svih. Bio je tu i Federer, naš Đoković kome se i tada svet divio. Pamtim i Rikelmea, obožavao sam ga kao fudbalera, on je tada bio glavni igrač Argentine. Mesi je bio najbolji, ali on je uprkos svemu bio nešto posebno. Na terenu se nismo proslavili, imali smo jaku grupu, Mesi je igrao protiv nas, tad je rastao kao igrač.“
Za neke buduće generacije OI će biti samo san?
"Vrata Igara otvara uspeh mlade reprezentacije. Naša aktuelna selekcija ima kvalitet, ali ne i potreban rezultat. Nisu jedini, rezultati su sve lošiji kad su mlađe selekcije u pitanju. Mojoj generaciji bilo je nezamislivo da od nekog izgubi sa dva gola razlike. Sada gubimo i sa pet-šest. Kao igrači U17 selekcije izgubili smo na primer u polufinalu EŠ od Engleza 2:1. Sada gubimo sa pet ili šest razlike.“
Šta je trulo u srpskom fudbalu?"Ne znam, to nije pitanje za mene. Ono što znam jeste da talentovani prebrzo odlaze. Ako odu u veliki klub, tamo ih čeka još 100 istih. Neko prođe, neko ne, ali te i takve klubove za sve je baš briga. Oni koji odu u manje klubove lakše prođu, klubovi koji ih plate hoće da ih i istrpe. Imamo i primer igrača koji se zalete na dobru ponudu da bi onda usledilo veliko razočaranje. Znam, nisu oni krivi, u pitanju je mnogo interesa i to je voda u kojoj nije lako plivati.“
Potpisali ste nekoliko ugovora sa nekoliko klubova. Da li Vam je neko ostao dužan?
"Nije. Istina nekima sam opraštao kako bih prelomio stvar i otišao u novu sredinu, ali generalno niko mi nije ostao dužan.“
Naši klubovi duguju igračima, često kasne i plate...
"U srpskom fudbalu je nekako normalno da ti klub duguje dve ili tri plate. I to nije strašno jer od jedne možeš da živiš i tri meseca. Mislim konkretno na Partizan koji je zapravo odskočna daska. Mladim igračima uvek govorim da tako posmatraju Partizan, kao odskočnu dasku u karijeri. Mi se nismo bunili, da štrajkujemo kad nema plate nije nam padalo na pamet. Strance razumem, oni se ovde osećaju zaštićenim, oni mogu da kažu hoću ili neću, ali naši igrači to ne smeju. Ok, svi su u teškim situacijama, igrač ima porodicu, ali zbog cilja koji ima ispred sebe igrač neke stvari mora da istrpi, a ne da odmah, pogotovo ako nije u timu, preti štrajkom.“
Imali ste dugu karijeru, da li i ponudu koja se zbog količine novca ne odbija?
"Kad je Valverde odlazio iz Espanjola u Olimpijakos, imao sam i ja ponudu. Zarađivao bih duplo više i imao siguran petogodišnji ugovor. Možda bi meni Olimpijakos i grčka liga više odgovarali, ali sam prelomio i odlučio da ostanem. I nisam pogrešio. I danas sa ove distance, znam da bih mnogo više zaradio, ali igračko i životno iskustvo koje sam stekao u Španiji ipak neuporedivo više vrede.“
Ono po čemu ste kao fudbaler bili prepoznatljivi bio je i kratak fitilj.
"Kad smo pričali o tome ko mi je u derbijima zadavao najviše problema, govorio sam o Milovanoviću i Jankoviću. Bili smo generacija, isto su reagovali kao i ja, imali smo sličan karakter i u žaru borbe nije bilo pardona. Međutim, probleme mi je pravio i Ognjen Koroman. Jednostavno nisam mogao da izađem na kraj s njim. U jednom derbiju smo se non-stop kačili. On je bio stariji, A reprezentativac, u tom trenutku možda i glavni igrač Zvezde. Imali smo ozbiljne konflikte, išao sam u duele bez straha, da bi Koroman posle utakmice izjavio, što me naravno oduševilo, kako bi igrača poput mene voleo da ima u svom timu. Shvatio sam naravno da nisam pokazao dovoljno poštovanja prema njemu, ali znam i to da bi naš duel i danas izgledao isto s tim što bih manje pričao. Kasnije smo se sreli u reprezentaciji. Novinari i foto-reporteri bili su kao zapete puške, očekivali su ne znam šta. Prvi sam prišao, pružio ruku, bio je to srdačan pozdrav tako da smo i danas u super odnosima.“
Jedan derbi odigrali ste sjajno, ali ste sve zamaglili ponašanjem na konferenciji za medije posle utakmice.
"Bilo je tu svega i svačega. Počelo je tako što sam rekao da neću da pričam dok Voja Radović, veliki navijač Partizana, ne dobije stolicu da sedne. Posle toga su se pominjali i neki kompleksi, ljudi nisu znali da sam ja stigao u prvi tim Partizana, a da nisam znao šta je poraz od Zvezde. Jedan seniorski derbi sam odigrao kod nas, ušao sam 15 minuta i bilo je 0:0. Sledeći je bio taj na ’Marakani’, bila je to možda i moja najbolja utakmica u karijeri do tada, ali niko nije o tome pričao.“
Ali se pričalo o konfliktima koje ste imali sa Nenadom Lalatovićem i Dejanom Stankovićem.
"Bilo je uvek čarki u žaru borbe, kad se negativnosti skupe, onda čovek i reaguje neprimereno. Dejan mi je puno pomogao u A reprezentaciji, ali kad smo se zakačili na derbiju, kad me uhvatio i video da sam to ja rekao je nemoj ti, beži dalje. Za Lalatovića možete opet da kažete ovo ili ono, ali on ima ozbiljan karakter i lepo trenersko sutra ukoliko taj karakter na pravi način kanališe. Posle svega s radošću konstatujem da ne postoji igrač s kojim ne pričam, odnosno da sam danas u super odnosima s onima s kojima sam se najviše kačio na terenu.“
Mnoge ste iznenadili odlaskom u Bar, odnosno Mornar u završnoj godini karijere.
"To mi je bio najbolji korak u karijeri. Andrija Delibašić je moj prijatelj, znao sam koliko mu je značilo da dođem, tih šest meseci sve je bilo fantastično, ostao bih i godinu dana da sticaj okolnosti nije učinio da se vratim u Beograd. U nekoj budućnosti planiram da budem trener, razmišljao sam da je OFK Beograd kao klub idealan za neki početak. Igrao sam polusezonu, vratili smo se u Prvu ligu, sada sam u stručnom štabu. Došao sam zbog Stefana Babovića, ima ideju, dobru ideju, i ja sam uz njega.“
Malo ste i na svome, Smiljanići u OFK Beogradu nisu prvi put prisutni.
"Brat je igrao u mlađim kategorijama, otac u prvom timu. Kad se šalimo, u opticaju je priča da je tata Bane u karijeri odigrao za OFK sedam utakmica, a ja za polusezonu 17. U ovom času OFK je moj izbor. S razlogom, klub ima budućnost, znaju šta hoće, u klubu su ljudi koji su dali puno sebe. Krenuli su iz treće lige, aktivirali pogon mlađih selekcija, omladinci su na pragu najkvalitetnijeg ranga. Koliko sutra OFK bi trebalo da bude ono što je bio nekada, uz Partizan, Zvezdu i Vojvodinu četvrti klub po vrednosti u Srbiji.“
Za kraj pitanje koje se ne može izbeći kada ste Vi u pitanju: kada se vraćate u Partizan?
"Meni je Partizan rana, ja moram da se vratim. Da li ću se vratiti sutra kao prvi trener ili šef stručnog štaba, to zaista ne znam, ali ono što znam jeste da želim da se vratim. Mene samo teren interesuje, nemam želju da budem bilo šta drugo u klubu osim trenera. I biću jednog dana sigurno trener Partizana.“
Sport
01.03.2024. 19:47
Plavi karton, šest sekundi, kamere... Koliko će se fudbal promeniti
Komentari
