Predrag Lukić: "Roditelji moraju da razumeju šta je sport"

Jedan od onih koji aktivno i sa puno strasti i ljubavi radi na razvijanju tog sportskog duha kod dece jeste i Predrag Lukić, košarkaški trener i prvi čovek Košarkaškog kluba "Čubura“, koji u svojoj 13 godini od kada je obnovi rad okuplja više od 300 klinaca, u kategorijama od škole košarke do juniora.

Rad sa mladima jeste izazovan, ali, kako kaže Lukić na početku razgovora za "Ekspres“, svaki čovek koji hoće da radi sa decom, sa mladima, prvo mora to da voli.

"Košarka je takav sport da svi mi koji smo nekada igrali košarku, završili neki fakultet, nastavljamo rad kroz trenerski posao iz ljubavi prema košarci i ljubavi prema radu sa decom. Naš zadatak je prvo da deci usadimo da je sport druga najvažnija obaveza posle škole. Škola je na prvom mestu, a košarka, ili sport uopšte, na drugom mestu. U dobu u kojem živimo imamo svašta na dohvat ruke. Decu treba usmeravati na zdrav život, na beg od ulice, beg od mobilnih telefona. Da ih naučimo da zdravo žive i da se okrenu svetu sporta gde je mnogo lepši i zdraviji život, nego život onih koji nisu u sportu. Dakle, obaveza je svih nas da decu vratimo sportu. Mislim da se poslednjih godina mnogo dece vratilo sportu. Nikad više dece ne trenira neki sport, da li je to fudbal, koji je možda najpopularniji kod nas, ili košarka, odbojka... Treba, naravno, pomenuti i druge sportove koji su važni za edukaciju, kao što su plivački sportovi, vaterpolo...“

Atletika.

"Atletika, koja se provlači kroz svaki sport, zbog čega se i zove kraljicom sportova jer od nje sve zavisi. Svaki sport ima i deo atletike. Nije to baš kao što treneri u atletici rade, ali nama je važna koordinacija kod dece, razvitak, jačanje, praćenje njihovog rasta, da ojačamo mišiće i da motoriku održavamo na potrebnom nivou. Veliki je izazov, ali i velika ljubav pre svega kod nas kada radimo sa mladim naraštajima. Ali da bismo radili, moramo da imamo podršku i lokalne samouprave i države i pre svega roditelja koji moraju da razumeju šta je sport.“

Čija vam podrška najviše fali?

"Mislim da najveća podrška treba da bude od roditelja. Da roditelji budu svesni šta smo dobili, ako je dete u sportu. Do nekog vrhunskog nivoa dolazi relativno mali procenat mladih. Da bi se ostvarila neka vrhunska karijera, mora da se sklopi mnogo kockica. Svaki sport traži nešto. Košarka traži neku visinu, eksplozivnost, razumevanje, da imamo osećaj prema toj košarci.. I, naravno, da ga prati zdravlje, na prvom mestu, kako bi talenat koji ima na kraju došao do izražaja. To su neki mali procenti u odnosu na to koliko naše dece trenira košarku, a koliko ih na kraju uspe da napravi neku karijeru. Ali roditelji treba da budu svesni da je sama pobeda, njihova i naša, to što je  dete na terenu, a ne na ulici. To je velika pobeda svih nas. A posle toga, ako dete stvarno ima neki talenat, razvoj kakav treba da ima, svima odgovara da dete dođe do neke dobre karijere.“

Koliko roditelji to razumeju i koliko ima onih koji to ne razumeju?

"Mislim da je sve više roditelja koji to možda ne razumeju. Oni već u svom detetu vide neki beg, vide da će njihovo dete biti neki novi Jokić ili Vasa Micić ili Bogdan Bogdanović. Mi to njima želimo i naš je posao da od deteta napravimo što boljeg sportistu ili što boljeg košarkaša. Ali mislim da roditelji mnogo brzaju sa odlukama. Čim dete nešto napravi u nekoj sezoni, neki bolji rezultat, već se traži da prelazi u veći klub, ne čeka se njihov biološki razvoj, rast...“

Zrelost.

"Tako je. Već se vidi, ’moje dete je za Partizan, Zvezdu, Megu...’ pa se traže i veze da se dođe do tih klubova. Ali nekada manji klub može mnogo više da doprinese detetu jer će mu dati više minuta za igru, više će ga trpeti jer mali klubovi prave igrače, a posle veliki klubovi finansiraju tu decu da im naprave karijere. Nekada je zato bolje da dete u nekim uzrastima vreme provede u manjem klubu, da ima slobodu, da se razigra, ono što na treningu nauči da primeni na utakmicama... U velikim sistemima već nema toliko prostora za razvitak. U velikim klubovima su i mnogi veći talenti, imaš ih više i ne možeš svakome da omogućiš ravnopravni razvitak. Ipak roditelji često znaju da ubrzaju i taj prelazak. Mislim da treba da se sačeka da dete sazri, da izraste, da biologija odradi svoje pa da se vidi da li dete stvarno može nešto, ako zaista svojim kvalitetom, trudom zaslužuje da ide u neki veći klub.“

Pretpostavljam da će i svaki trener da ga "pogura“ dete ako vidi da u njemu postoji potencijal.

"Tako je. To se vidi odmah. Opet, imamo recimo dete koje se brzo razvilo i fizički brže ojačalo od drugog deteta, ali i tom detetu treba vremena da sazri. Opet je reč o biologiji. Neko kaska, ali opet dođe neko vreme, na primer kadetski uzrast, gde se već polako definiše ko može da igra košarku, ko ne može, i ko može da isprati neke zahtevne delove košarke.“

Koliko su i da li su manji klubovi u neravnopravnom položaju u odnosu na, uslovno rečeno, veće klubove?

"Samo ime tih većih klubova nešto znači. Poznati su i u svetu Zvezda, Partizan, Mega, koja je mnogo mladih igrača izbacila i možda je trenutno domaći klub koji je najveći broj igrača izbacio u NBA. Svakome imponuje, i roditelju i detetu, da nosi grb Mege, Partizana, Zvezde, FMP. Samim tim oni imaju veliku prednost. Kad govorimo o malim klubovima, svako dete treba da iskoristi svoj klub, da uzme od njega sve što može, da se razvije, da uzme određenu minutažu, da stvori prvo sebe kao lidera u toj ekipi. Kao što se nekad radilo, prvo se pravi lider u školi, pa lider u kraju, pa lider u klubu, pa kada sve to napraviš, onda ideš u neki veliki sistem. Svako dete treba prvo da iskoristi svoj klub, da se razigra i tako razigran, obučen, ode u neke velike, ako je već talentovan za to, i radom i znanjem da sačeka pravo vreme. Ali manji klubovi imaju problem infrastrukture, koliko god Grad Beograd sada ulagalo u sport, a ulaže se mnogo. Imamo komercijalni problem – svaka sala se plaća, mali klubovi nemaju svoje sale, svaki mali klub zavisi od članarine koja mora da se plati da bi opstao. U velikom klubu deca ne plaćaju članarinu. Mi svaku kiriju moramo da platimo, da li je to neki sportski centar, da li je to neki privatan balon, sala, osnovna škola... I možda mali klubovi nemaju dovoljan broj treninga u toj sali. E, tu je opet razlika između velikih i malih klubova. Ali mali klub daje neku drugu mogućnost, da to dete istrpi, da neće u toku igre otići  zbog jedne, dve greške na klupu, nego će ga namerno gurati da bi napravio igrača, da iz svoje greške nauči, da je ispravi... Kod većih sistema nema te mogućnosti. Jednostavno dođe novi igrač koji će ga zameniti. Mladi igrač treba prvo da iskoristi svoj klub, mali klub, do nekog nivoa. Posle, ako si stvarno došao do nekog nivoa, možeš da odeš u neki veći sistem. A potom se otvara i mogućnost za odlazak na koledž. Mnogo mladih je otišlo u Ameriku na studije. Amerikanci tamo daju ozbiljne pare.“

Sada su i koledži počeli da plaćaju igrače.

"Tako je. Dosta naših igrača otišlo je na koledže i imaju zapažene uloge. Naš svet ovde i ne zna koliko je to igrača, kvalitetnih, mladih momaka koji trenutno tamo igraju i studiraju. Mislim zato da ne treba da se plašimo za našu reprezentaciju i mislim da ćemo tek čuti za neke mlade momke. Ima dosta mladih koji su otišli na studije i u Španiju, Italiju...“

Da li zbog toga ovdašnja škola košarke stagnira?

"Naša škola košarke ne stagnira, nikada veći broj dece nije trenirao. Možda stagniramo sa brojem trenera i naša profesija možda nema dovoljan broj edukovanih trenera. Mladi momci opredeljuju se za nešto drugo. Neće niko da se vraća, da bude trener. U Srbiji mnogo nedostaje trenerskog poziva. Mi smo primorani da naše bivše igrače, juniore, polako već edukujemo i vučemo uz nas da im usadimo neko znanje. To su deca koja su videla da ne mogu da naprave karijeru kao igrači, ali mogu da budu zanimljivi kao treneri. Mi im pružamo neko vreme, vučemo ih sa nama, objašnjavamo, teramo ih da upišu neke škole... Ali što se tiče škole košarke, mislim da naša država, naši ljudi, naši stručnjaci dobro rade sa decom, što se pokazuje kroz rezultate mlađih kategorija. Malopre smo pričali o tome gde nam treba veća podrška. Treba nam veća podrška države, Grada Beograda, lokalnih samouprava, treba nam mnogo veća infrastruktura za košarku. Osnovne škole u kojima igramo košarku napravljene su 60-ih, 70-ih, 80-ih godina, dosta su male. Nisu uslovne. U Beogradu možda imamo desetak sala koje odgovaraju našim potrebama.“

Ranije je uz izgradnju novih naselja išla i izgradnja sportskih terena. Danas toga nema.

"Ima, ali je problem to što, kad se ode na te terene, oni su prazni, dece nema. To je možda poražavajuće što danas mladi svet više privlače mobilni telefoni, društvene mreže, video igrice... Nije kao kad smo mi bili mladi pa se skupimo na terenu da igramo basket. Pa kada izgubiš, čekaš sat pre nego što ponovo dođeš na red, koliko je ekipa bilo. Nadam se da će se to u budućnosti vratiti. Ali kad se prođe kroz Beograd, pretežno su ti tereni prazni. Mi imamo sreću što smo kao lokalni klub od lokalne samouprave i Sportskog centra ’Mirko Sandić’ dobili dobre uslove. Imamo mogućnost korišćenja Sportskog centra gde je dobra sala. Novo rukovodstvo je u poslednje vreme i sredilo Centar, sad će početi i rekonstrukcija velike sale. Ali opet, to je jedini sportski centar sa uslovnom salom na celom Vračaru.“

Privode se kraju radovi na "Radničkom“.

"To je Zvezdara. Na Vračaru imamo 6–7 osnovnih škola čije su sale malo veće od odbojkaškog terena. To je za košarku malo. Zato možda naša deca i beže u inostranstvo zbog infrastrukture i logistike koja je potrebna košarci. E, tu je možda potrebna veća podrška države, lokalne samouprave, da u starim objektima pokušamo da napravimo uslovne sale. Mislim da na Starom Gradu, Vračaru i Zvezdari možemo na prste jedne ruke da nabrojimo sale koje imaju te uslove. Opet, mislim da samo zemlja košarke, da mnogo talenata izbacujemo, kadetska reprezentacija je, evo, druga na svetu. Dva možda najtalentovanija mlada momka koji su izašli – Lukić i Kusturica. Ali, opet, treba da se pojave i neki novi Lukić i Kusturica, neki novi Jokić, kroz neke uslovne sale...“

Opet, Lukić je došao iz Holandije, gde je i rođen, a Kusturica je već dve godine u Španiji, u Barseloni.

"Dobro, Kusturica je iz Novog Sada pa je otišao tamo. Imamo i ovde momaka koji bi mogli da budu u reprezentaciji, koji su istog kvaliteta, ali nisu imali mogućnost da budu glavni. Nadam se da će ući iduće godine. Imamo tih momaka, ali ako hoćemo da budemo i dalje prepoznatljivi u svetu kroz košarku, moramo da poradimo na uslovima za rad, da se posao trenera radi kako treba.“

Koliko se radi na edukaciji trenera?

"Košarkaški savez Srbije i Udruženje košarkaških trenera izdaju licence. Da bi je dobio, moraš da završiš neku od škola, da li je to Viša trenerska ili neki fakultet. U sklopu trenerskog posla imamo tri licence. Crvena je trenutno najjača sa kojom možeš da radiš u svim ligama – od profesionalne do mlađih kategorija. Plava ti daje neke manje lige i mlađe kategorije i bela licenca je za početne škole košarke. Savez tu dobro radi, svake godine rade se neke edukacije kroz seminare, dolaze razni predavači, vrhunski treneri. Sada su bili i Obradović i Kokoškov i Mesina, čuli smo dosta i o tome kako se košarka menja, kako da primenimo to. Savez radi na edukaciji trenera, ali je problem što se malo mladog sveta opredeljuje za to. Opredeljuju se za nešto drugo. Mladi sad mnogo vrednuju sebe i sve vide kroz platu. U košarci nema mnogo para. Ali dodatni honorar na ono  što zarađuješ može da bude sjajan, a pritom radiš ono što voliš, radiš sa decom, voliš da se takmičiš, da te ’radi’ taj takmičarski adrenalin. Zato treba vratiti momke i devojke jer i trenerski poziv može da bude mnogo zanimljiv posle igračke karijere.

Pomenuo si pravljenje lidera. Koliko je važan psihološki rad sa decom i u mlađim kategorijama?

"Mnogo je to veliki rad. Znate, dođe roditelj i zamoli te, razgovaraj sa njim malo, on tebe više sluša nego nas u kući. Otprilike, veći autoritet bude trener tom detetu nego roditelj. Roditelji rade, imaju razne obaveze, a trener je svaki dan sa tom decom, pogotovo u mlađim kategorijama. U školicama košarke trener je idol, možda osoba koju najviše vole i slušaju. I trener možda može mnogo više da utiče nego otac i majka. Naravno, treba biti tim, da uvek budemo u vezi sa roditeljima, ako nešto primetimo da ih obavestimo i pomognemo što pre da reše neki problem. Ali automatski kroz razgovor sa detetom vidiš kakvo je kao ličnost. Sa dosta razgovora utiče se u kom pravcu treba ići. Trener često brzo vidi ko postaje lider. Neko će biti lider u košarkaškom smislu, u kvalitetu. Neko je lider u tom kolektivnom delu, gde drži saigrače, pravi atmosferu, što je mnogo važno. Ako nema atmosfere u timu, nema ni rezultata. Često kao trener vrlo brzo proceniš ko je lider i daješ mu podršku da nastavi tako, ako je on taj magnet koji će decu da drži oko sebe. Nekada je bilo tako, prvo treba da budeš lider u svojoj školi, pa u klubu, pa budeš lider u kraju, pa ceo kraj zna da postoji tamo neki u tom klubu sa tim imenom... Tu se pravi liderstvo kod njih, a kroz karijeru se pravi njegov košarkaški karakter. To se brzo i otkrije i kada zapne, trener i motiviše, a nekad sankcioniše.“

Šta daje bolje rezultat, motivacija ili sankcija?

"Zavisi od deteta do deteta. Dok sam bio trener u Megi, imao sam trojicu vrhunskih košarkaša. Neću reći koji su. Sa jednim je moralo na ’maženje’ – dođi ovamo, ljubi te trener, srce moje, a možemo li ovako... Kroz priču si dobijao sve od njega. A neke si morao kaznom, i to rigoroznom kaznom, ako treba. Nekad da ustane i u pet, šest ujutru, pa uradimo 100 i neku ’kamikazu’ ili dužinu, pa mu izbiješ kroz fizikaliju tu njegovu neposlušnost, tvrdoglavost i – upali. A kod nekoga to neće da upali i biće još gore. Ali dobrom pričom i razgovorom uspeš.“

Koliko je važno da igrač pokaže "košarkaški bezobrazluk“ na terenu?

"To je stvar karaktera. Košarkaški bezobrazluk je mnogo važan, to je ona hrabrost, razigranost, da ti preuzmeš odgovornost u pravom trenutku. Isplati se taj košarkaški bezobrazluk, da baciš neku fintu, da zakucaš nekad kad zatreba ekipi. Zakucavanje, neki atraktivni potez doprinese da se ekipa podigne.“

Jedan od vrhunskih primera tog bezobrazluka bilo je Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa 1995. godine.

"Jeste. Ili Teodosić, njegova košarkaška inteligencija, njegov osećaj, njegov talenat. Njegov košarkaški bezobrazluk, asistencije iza glave... Da li sada neki mladi momak ima hrabrosti da takvu asistenciju da? Treneri bi poludeli da neko da pas iza leđa ili iza glave. To nije siguran pas, ali on tim pasom doprinese atrakciji, podigne ekipu.“

Da li dobije i grdnju od trenera posle?

"Ako da koš, ti ćutiš i možeš samo da aplaudiraš. A da je promašio, nešto izgubio, loš pas dao, ti bi ga zadavio u tom trenutku, ali... Opet, mali je broj igrača koji stvarno pravi taj košarkaški bezobrazluk, koji imaju talenat i hrabrosti da to uradi. Setimo se Bogdana Bogdanovića protiv Brazila kada je šutnuo trojku sa devet metara, ključnu trojku...“

To je opet odlika lidera koji preuzima odgovornost u tom trenutku.

"Tako je. Zato se i stvaraju. Ili, pogledajte utakmice kadetske reprezentacije, Kusturicu koji je preuzeo na sebe odgovornost protiv američke ekipe koja je godinama bez poraza, jedna od možda najtalentovanijih selekcija. On je skupio hrabrost i dao 37 poena Amerikancima, preuzeo odgovornost, pokazao karakter i talenat. Cela Srbija je gledala neke klince od 17 godina i oduševljavala se tim momcima.“

Moramo da pomenemo i trenera koji je dobio priznanje za najboljeg trenera na Svetskom prvenstvu, Stefana Mijovića.

"To je opet trener koji je mlad ušao u svet trenerskog poziva, prošao neke ozbiljne klubove. Bio je u sistemu Mege, tamo gde je radio sa ozbiljnim stručnjacima, imao je dobre mentore i dobre momke za rad. Tu je napravio svoju karijeru, naučio i pokazao znanje i doneo Srbiji medalju koju niko nije ni očekivao.“

Ali su oni i na Evropskom prvenstvu prošle godine bili šampioni.

"Tako je. A kako sam čuo, to je možda generacija od koje se nije toliko očekivalo. Ovde je cela priča da imamo manjak igrača u tom nekom uzrastu, ali se pokazalo da u tom 2009. godištu imamo stvarno ozbiljne talente i ozbiljne igrače. Postoje momci koji igraju i u Srbiji, neki koji su napolju, kao što su Kusturica i Lukić. Imamo dosta momaka koji su već na koledžima, u nekim srednjim školama u Americi. I dobro je što su ljudi u Savezu prepoznali i postavili takvog stručnjaka da radi sa decom. Sigurno nije tu samo košarka, tu je dosta i priča sa njima. Moraš biti prvo pedagog i psiholog sa tom decom. Reprezentacija je krenula sa ozbiljnim porazom na otvaranju prvenstva. Sigurno je trener morao da porazgovara sa tom decom, da vidi u čemu je problem, da nađe neku žicu sa njima da napravi sa njima strašan rezultat – drugi u svetu. A u svetu svi danas igraju košarku. Nije to kao nekad kada je igralo pet, šest, sedam, deset država. Igraju svi. Zato je to veliki uspeh.“

Vi ste dosta dugo u košarci.

"Trenirao sam košarku već sa sedam godina. A, evo, skoro sam imao punoletstvo kao trener, 18 godina sam u trenerskom poslu. Otišao sam relativno mlad u trenerske vode. Bio sam jedan od najmlađih trenera, sa 22 godine bio sam u trenerskom poslu u KK Mega. Počeo sam sa generacijom 1991. godište, gde sam za mentora dobio jednog od naših najboljih košarkaških stručnjaka, Zdravka Vučurovića. Bio sam mu prvo pomoćnik, pa sam vrlo brzo dobio svoje generacije koje sam vodio. Ali sam imao sreće da se mom radu priključio jedan od prvih  ljudi u agenciji bio ’BeoBasket’, Branimir Tadić. On me je mnogo naučio i mnogo mi pomagao što se tiče košarke, ali i toga kako prići deci i kako pričati sa njima, kako napraviti autoritet kod dece.... Osam godina proveo sam kod njih. Imao sam sreće da sam kao glavni i kao pomoćni trener radio sa mlađim kategorijama Mege sa mnogo igrača. Uspeo sam da budem trener i Nikoli Jokiću, Radetu Zagorcu i Ognjenu Jaramazu. Čak je tu bio i Vasa Micić... Bilo je mnogo talentovanih igrača koji su prošli kroz Megu. Imao sam prilike da gledam i trenere Vladu Vukoičića, Miću Rajkovića, Dejana Milojevića – pamtio sam šta su radili pa trčim posle treninga da zapišem neke treninge koje su oni radili.“

I kada ste se odlučili da krenete u rad sa mladima, sa decom u KK "Čubura“?

"Uvek me je privlačio rad sa mladima jer sam dete iz prosvetarske porodice. Sam odlazak bio je, da ne kažem po naređenju, ali otac je došao u jednom trenutku i rekao: ’Mi smo svi bili igrači ’Čubure’ 90-ih godina, tada dosta jake, koja je posle ugašena. Hajde da se na Vračaru pravi neki klub.’ Na Vračaru u tom trenutku, početkom 2010. godine, nismo imali ništa od kolektivnih sportova. Tako smo, eto, i pod njegovim uticajem počeli da vraćamo klub na noge, a 2014. godine zvanično smo ga vratili. Imamo 300 klinaca u košarkaškom klubu. Imamo sve selekcije, od košarkaške školice do juniora. Zadatak nam je da napravimo u budućnosti prvi tim, da imamo vračarski klub koji će se takmičiti u seniorskoj košarci. Ima tu dosta dece koja izlaze iz ovog kluba. Ima nekih novih momaka koji su pokazali ozbiljan talenat i rad. Ima i poziva iz nekih većih sredina. Gledamo da damo što bolje uslove našoj deci odavde. Mi smo lokalni klub, vračarski klub koji ima još malo dece sa opštine Zvezdara, Voždovca... Ali generalno gledamo da skupljamo vračarsku decu, da im damo što bolje uslove, da imamo što bolje lige, da oni izbore plasman...“

I pre svega da ne budu na ulici.

"Tako je. To nam je možda najvažniji zadatak. A kako sam postao trener... Pa, bila je ozbiljna dilema u glavi kako odustati od igranja i otići u trenere... Jedan dan sam imao sastanak sa Miškom Ražnatovićem, sedeli smo možda sat ili dva. Ispričao je priču da sam ja za noć odlučio da napustim košarku kao igrač i da pređem u trenere. Igrao sam u tom trenutku u KK ’Radnički’, gde je bio trener Kime Bogojević, koji je bio i trener tima Partizana koji je odveo na Fajnal For. On me je prepoznao kao trenera i počeo da me zove – kolega, kolega. I tako se čulo da me zove kolega, da imam nekog dara za trenerski posao. Njemu sam pomagao i kao igrač, ali pomagao sam mu i u organizaciji treninga... Kine je to prepoznao, ispričao gde je ispričao i, eto, ja sam se za noć odlučio da batalim igranje i da odem u trenere. I vidim da sam pogodio. Već sam imao 22 godine, nije bilo mnogo para u košarci, gde god si igrao ostali su ti dužni, završio sam neki fakultet, treba nešto raditi...“

Kažete da nema mnogo para u košarci, ali klinci gledaju najveće zvezde koje zarađuju najviše para.

"Evo šta se dešava. Nekada davno košarka se igrala u mnogo manje zemalja. Sada košarku igraju svi. I sada je mnogo veći fond igrača na tržištu. Da bi došao do nekog uspeha, moraš da prođeš svašta, da se sve te kockice sklope, da imaš talenta, određenu visinu, eksplozivnost, fizičku snagu, košarkašku tehniku, da razumeš košarku, da te zdravlje služi, da nema nekih povreda i da se desi baš ta neka utakmica da te neko vidi... Sada su počeli koledži da plaćaju, naši talentovani klinci često idu tamo. Kad se ostane u Evropi, nisu to neke pare za koje ti možeš da igraš. Možda postoje dve-tri lige koje daju novac, to su klubovi koji igraju Evroligu, ali treba biti na nekom nivou. U Evropi je sve više i više Amerikanaca koji igraju za ozbiljne pare, sve je manje evropskih igrača.“

Kako uspevate da sa osnovnim poslom iskombinujete i treninge?

"Generalno, najviše trpi porodica. Završiš posao, dovezeš decu iz vrtića, ostaviš kod žene i već od šest sati si na treninzima. Ali, kada se sve to završi, kada sumiramo utiske, sve to se zaboravi i prođe, i jedva čekaš da nešto novo krene u septembru. Generalno, i moj posao je zahtevan, to je isto neki poziv koji sam mnogo voleo i zavoleo.“

Radite kao vatrogasac-spasilac.

"Bio sam dugo godina vatrogasac. Trenutno sam šef odseka u Upravi za vatrogasno-spasilačke jedinice. To je posao koji je sličan sportu. Bitno je da imaš dobru ekipu, kolektivan je to posao. Ne možeš kao pojedinac ništa da uradiš. To druženje, to je neopisivo. Taj osećaj kada si nešto uradio, kada si spasio nekome život ili spasio neku imovinu isti je kao osećaj kada se osvoji neko prvenstvo ili kada se pobedi na nekoj utakmici. I u vatrogastvu je važan taj pozitivan odnos između kolega, kao i u košarkaškoj ekipi. Mnogo podstiču ta dva posla, zato ih i volim.“