ŠAMPIONI EVROPE

Španski fudbal iz carstva mašte

UEFA EURO 2024 19. 7. 2024. — Izvor: EPA / Georgi Licovski

Španci su šampioni kontinenta. Četvrti put u istoriji.

Prethodno su bili najbolji 1964, 2008. i 2012. godine. Apsolutni su rekorderi po broju trijumfa. Nemci imaju tri titule šampiona kontinenta, Francuzi i Italijani po dve...

Legendarni Božo Koprivica znao je da u svojim predivnim debatama govori između ostalog i kako je “fudbal nekad bio umetnost“, ali i takođe “da to više nije“. I bio je, dopadalo se to nekome ili ne, apsolutno u pravu. Istina, “crvena furija“ sa Iberijskog poluostrva, darujući s vremena na vreme ovoj čarobnoj igri dimenziju umetnosti, na neki način je na 17.

Prvenstvu Evrope u konkurenciji 24 najbolje selekcije s kontinenta demantovala poštovanog književnika i dramaturga. Svi drugi gotovo da nisu. Oni koji su do juče očima duše uživali u magiji ove igre, a među njima je bio i poštovani Božo Koprivica, minulih dana bili su svedoci loptanja u “igri bez igre“ ili fudbala bez poteza i budućnosti.

Ipak, u svemu je na šampionatu kontinenta postojao i izuzetak zvani Španija. Momci Luisa de la Fuentea pokazali su da je i u industrijskom fudbalu s kloniranim vedetama mašta ponekad važnija od nabubanog znanja. I, naravno, mnogo vrednija od novca koji je na pijaci preplaćenih asova poslednjih godina zamaglio izvor svih drugih fudbalskih vrednosti.

Španci nisu bili favoriti evropskog sajma fudbala u Nemačkoj, ali su ipak trijumfovali. Bili su kolektiv, orkestar bez falš izvođača i s jednim virtuozom na fudbalskim žicama u čijoj magiji svet fudbala tek treba da uživa. Njegovo ime je Lamin Jamal. Između polufinala i finala proslavio je 17. rođendan, posle finala proglašen je najboljim mladim igračem Evrope. Čudo iz Katalonije zaslužilo je i više.

Oduševio je igrom, driblinzima, sjajnim i pravovremenim rešenjima, nenametljivom drskošću u igri, čarolijom fudbalske misli. Postigao je i jedan od najlepših golova na šampionatu bez mnogo golova i u istoriji evropskih šampionata ostao upisan kao najmlađi strelac. Biserni talenat uokviren u fudbalsku magiju potvrdio je veličinu i sa četiri asistencije izjednačivši tako rekord koji je, kad su u pitanju evropski šampionati, pripadao našem Ljubinku Druloviću.

Pamtiće se i podatak da je najmlađi igrač u istoriji (16 godina, 11 meseci i 27 dana) koji je nastupio u polufinalu jednog velikog takmičenja (Evropsko ili Svetsko prvenstvo), takođe i kao najmlađi igrač koji je igrao finale u jednom od ova dva velika nadmetanja. U ovoj drugoj priči nadmašio je nikog drugog do nenadmašnog Pelea.

Da nije bilo Jamala, Evropski šampionat bi po prikazanom bio više nego prosečna predstava, a Španci, sasvim je moguće, ne bi bili šampioni.

Titula im nije bila namenjena, ali očigledno jeste suđena uprkos činjenici da ni žreb nije bio naklonjen Špancima. Pogotovo posle grupne faze u kojoj su gazili po minskom polju. Međutim, sve što je bilo protiv njih manirom dokazanih fudbalskih alhemičara okrenuli su u svoju korist. Alanfordovski su ušli u priču odlučni da pokažu, pogotovo onima koji nisu verovali u njih, da na velikom takmičenju nije dovoljno samo učestvovati, već je važno pobediti. I pobeđivali su sve redom. S puno strasti i na momente očaravajućeg fudbalskog autoriteta.

“Ušli su u istoriju na najlepši mogući način. Na sedam utakmica zabeležili su sedam pobeda. To nikom do sada na šampionatima Starog kontinenta nije uspelo i to je ono što njihovom rezultatu daruje dimenziju izuzetne vrednosti“, bio je komentar Milorada Đurkovića, sjajnog JRT komentatora koji je kao izveštač bio svedok mnogih velikih pobeda velikih ekipa na najvećim takmičenjima.

Opet u alanfordovskom maniru, “ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti“, trasirali su put do finala. Naravno, bez poraza. U odmeravanju snaga sa Špancima u Nemačkoj redom su padali, prvo u grupnoj fazi, još uvek i te kako fudbalski moćna Hrvatska (3:0), doskorašnji šampion kontinenta Italija (1:0), fudbalski sve intrigantnija Albanija (1:0). U četvrtfinalu i Gruzija (4:1), debitant na prvenstvima kontinenta, ali i u mnogo čemu najprijatnije iznenađenje takmičenja. Onda su na red došli i favorizovani Nemci. Bilo je 1:1, posle penala 5:3 za Špance. U polufinalu su ih čekali Francuzi. Opet su bili na visini zadatka. Za finale je bila dovoljna pobeda od 2:1. A u finalu?

Pošten fudbalski svet navijao je za Špance uz tvrdnju da bi bilo nepošteno da u Nemačkoj 2024. prvak Evrope bude neko drugi. Taj isti svet znao je i da španski klubovi i nacionalni timovi nisu izgubili 27 finala velikih takmičenja zaredom (Liga šampiona, Liga Evrope, Svetsko i Evropsko prvenstvo). Takođe, i da su Englezi došli na šampionat da ga konačno osvoje. Dogodilo se da su opet izgubili u finalu. Prošli put na Vembliju u crno su ih zavili Italijani, sada u Nemačkoj Španci.

Kriv je selektor Sautgejt. Bar tako tvrdi posle svega objektivni fudbalski svet. Imao je, bar po imenima, čudesno moćnu ekipu s kojom je stigao u Nemačku. Imao je u sastavu i Kejna, Fodena, Belingema i da ne nabrajamo dalje. Na veliku žalost Engleza, njihov selektor, bar ovog puta, nije posedovao i umeće da od kvalitetnih pojedinaca napravi i jednako moćnu ekipu. Kako je onda stigao do finala? Bolje upućeni uveravaju da je uz dobre igrače sreća sa žrebom bila faktor koji je presudio. Oni neupućeni opet pitaju zar igranje u finalu nije uspeh. Takođe, i zašto je, kad su Englezi u pitanju, to neuspeh.

Za svet uspeh jeste, za Engleze nije. Deluje apsurdno, ali je istina da je najuspešniji selektor Engleske ikada i pored dva poraza u dva evropska finala i onog u polufinalu Svetskog prvenstva, za šta takođe treba posedovati talenat, tek sada učvrstio svoju poziciju i da će na čelu engleske reprezentacije biti i 2026. na Svetskom prvenstvu. Naravno, uz uslov da Englezi kroz kvalifikacije izbore učešće na ovom velikom takmičenju. Ali, kad se to najmanje očekivalo, dakle u drami koju može da režira samo fudbal, stvari su se promenile. Svet fudbala pamtiće Sautgejta, između ostalog, i po tome što je tek treći selektor u istoriji evropskih prvenstava koji je dva puta stigao do finala. Pre njega to je uspelo Helmutu Šenu i Bertiju Fogtsu. Ipak, Sautgejt je okovan promašajima odlučio da ode. Desetog dana posle šampionata podneo je ostavku.

Engleska i dalje čeka pehar, ŠPANIJA NA KROVU EVROPE!

Finale EURO 2024

Euro 2024 14.07.2024. 23:39

Engleska i dalje čeka pehar, ŠPANIJA NA KROVU EVROPE!

Murinjo nije. Na ovom šampionatu nije bio selektor, ali jeste loš prognozer. Bolje da to više ne radi, izašao je iz forme. Tipovao je svoje Portugalce kao buduće šampione, za Harija Kejna rekao je da će biti najbolji strelac, a Džud Belingem najbolji igrač. Baš je pogodio.

Kroz dane turnira koji je pratio rekordan broj posetilaca kad su u pitanju kontinentalna nadmetanja često se postavljalo i pitanje kolika je i zaista bitna uloga trenera u onome što se zove rezultat tima. Takođe, i da li je selektorska funkcija precenjena kao takva. Odnosno šta i koliko selektor može, makar bio i doktor taktike i nekih drugih za uspeh bitnih nauka, ukoliko njegov sastav nema dovoljan broj talentovanih igrača za velika ostvarenja.

Zato i četvrto pitanje da li je tajna trijumfa Španaca u onom kako ih je za šampionat pripremio i na šampionatu vodio Luis de la Fuente. I ko je, u fudbalskoj abecedi, ovaj Bask kome je španska federacija, čini se u pravom trenutku a na opšte iznenađenje javnosti koja je sve prihvatila s podozrenjem, darovala selektorsku fotelju. Odgovor je ‒ čovek kontinuiteta.

Selektor je Španije od 2022. godine. Za odgovornu funkciju “kvalifikovao“ se kao stručnjak koji je sa igračima do 19 godina Španiji obezbedio titulu juniorskog prvaka Evrope. Bilo je to 2015. Zatim je isto to četiri godine kasnije sve i ponovio, ali sa selekcijom U21. Sa njim je takođe Španija, prvi put posle 21 godine iščekivanja, trijumfovala i na olimpijskom fudbalskom turniru u Tokiju 2021.

Na šampionat Evrope, uprkos svemu, stigao je kao neko kome se nije verovalo da može da napravi podvig.

Od igrača sa kojima je pravio rezultate oformio je i tim za EŠ u Nemačkoj 2024. Kažu da je svakog od njih poznavao u dušu. I svako je igrao na poziciji na kojoj najviše voli da igra i na kojoj može najviše da pruži. Zato su i bili tim koji ne robuje preterano smarajućoj taktici, tim koji ima dušu, sastav koji nije usporen taktičkim mudrostima. Dozvoljeno im je bilo da se igraju i u igri kroz pobede dožive radost. Na kraju su uspeli.

Nemci, Francuzi i Italijani su baš, baš razočarali. Portugalci takođe. Na neki način i Belgijanci od kojih se mnogo, mnogo više očekivalo. U ovoj grupi su i Hrvati. Danas više nisu što su bili juče. A bili su vicešampioni sveta, takođe na istom takmičenju i trećeplasirani. Potajno su se nadali da će Modrić, Perišić i Brozović za kraj karijere napraviti rezultat i na evropskom prvenstvu. Nisu uspeli. Nemačku će pamtiti po neuspehu i kao poslednji veliki turnir u njihovim uspešnim reprezentativnim karijerama. Imali su i nesreću da na startu nalete na Špance i podosta nesreće u susretima sa Italijom i Albanijom, tako da su tačku na učešće stavili već u prvom krugu.

Fudbalski svet na šampionatima kontinenta neće više gledati ni dva portugalska asa. Legendarni Pepe u Nemačku je došao kao 41-godišnjak. Slavni Kristijano Ronaldo sa dve godine manje i prvi put bez oreola najboljeg fudbalera svoje zemlje. Obojica su želela dostojan oproštaj. Kristijano Ronaldo, tri puta najbolji fudbaler Evrope, otišao je sa evropskog šampionata uplakan. Koliko je bio nemoćan može da potvrdi i podatak da je ovog puta umesto u najbolji tim takmičenja izabran u onaj najgori.

S obzirom na karijeru, verovatno bi među tih 11 očajnika bio kapiten, a Dragan Stojković Piksi selektor tima koji izgleda ovako: Livaković (Hrvatska) ‒ Zinčenko (Ukrajina), Mančini (Italija), Kristensen (Danska), Di Lorenco (Italija) ‒ Milinković-Savić (Srbija), Soboslai (Mađarska), Mekgin (Škotska) ‒ Vlahović (Srbija), Kristijano Ronaldo (Portugal), Lukaku (Belgija).

Čudno je da u ovom timu nema Mbapea. Moguće je i da bi ga bilo da “selektor“ ovog tima nije bila španska “Marka“ koja je i u ovoj prilici čuvala leđa madridskom Realu. Naravno, u ovom listu se zbog svega i ne može naći tekst tipa da je kad se to najmanje očekivalo vlasnik ugovora od nekoliko stotina miliona evra, misli se na Mbapea, postao na kraju, kako su to neki izveštači zapazili, simbol francuskog neuspeha. Obeležen je takođe i kao tragičar nacije jer je u susretu sa Švajcarcima, na kojem je uzgred bio očajan, promašio čak i penal. Istina, naciji je zbog svega uputio izvinjenje uz iskrenu opasku “kako je hteo da pomogne ekipi, ali i da nije umeo“.

Francuzima su u Nemačkoj, istina je, više pomagali drugi nego oni sami sebi. Stigli su do polufinala, i to je jedno od fudbalskih čuda šampionata, a da nisu postigli nijedan gol iz igre. Dva od tri gola bila su autogolovi, onaj treći postignut je sa bele tačke. Setite se, Francuska je grupnu fazu prošla s jednom pobedom protiv Austrije, 1:0 uz autogol Vebera i dva remija (Holandija 0:0, Poljska 1:1 uz gol Mbapea iz penala). U osmini finala bila je bolja od Belgije (1:0, autogol Vertongena), a u četvrtfinalu je izbacila Portugal nakon izvođenja jedanaesteraca (5:3). Utakmica i produžeci završili su bez golova. Svet sada pita da li će trofejni selektor Dešam i dalje biti na istoj funkciji?

Po čemu će se još možda pamtiti 17. šampionat Evrope. Pre svega po tome što je Španija postala prva reprezentacija koja je trijumfovala četiri puta na prvenstvima kontinenta, a onda što se Kristijan Ronaldo posle rekordnih šest nastupa oprostio od utakmica na ovoj evropskoj sceni. Moguće je takođe i po tome što je na kraju i uprkos svemu postignuto 117 golova ili po tome što među učesnicima nije bilo ekipe iznenađenja što je zaista retkost kad su ova i ovakva takmičenja u pitanju. Istina, bilo je ekipa koje su pretile i zbog hrabrog pristupa turniru pokupile simpatije ljubitelja fudbala. Možda je na ovom planu najupečatljivija bila Gruzija, debitant na šampionatima kontinenta. U Nemačku su stigli preko Lige nacija da bi onda u Nemačkoj pokazali koliko se u njihovom fudbalu i naravno reprezentaciji ceni sve ono što je lepo u fudbalu. Pre svega dobar potez uz dribling za dušu. Pokazali su i visoku obučenost kad je tehnika u pitanju, maksimalnu ozbiljnost u pristupu utakmici. Sasvim zasluženo stigli su do druge faze i duela sa Špancima koje neće pamtiti po dobru. U kvalifikacijama za EURO 2024. “crvena furija“ je Gruzinima u Tbilisiju nanela najteži poraz u istoriji (7:1) da bi ih iz Madrida ispratila sa tri laka komada (3:1). U Nemačkoj Španija je slavila 4:1. Da su umesto Španaca imali za protivnika nekog drugog, sasvim je moguće da bi ova priča imala i neke druge tokove.

EURO 2024. pokazao je da se sve bolji fudbal igra i u nekim drugim zemljama, onim koje su koliko juče bile u grupi autsajdera.

Slovenci su i te kako namučili Engleze i Dance, dok su Rumuni prvu fazu neočekivano završili kao prvi u grupi. I Slovaci su poput Slovenaca prešli sve prepreke na putu do četvrtfinala, Albanci su iz paklene grupe izašli poraženi, ali ne i poniženi.

Srbi su doživeli i jedno i drugo. Još uoči šampionata događale su se stvari koje su nagoveštavale fijasko. Oni bolje upućeni u stvar podsećali su da Srbi u ovakvim prilikama ne moraju da se plaše rivala, već sami sebe. I bilo je tako. Najpre se selektor obračunavao sa sopstvenim egom, onda i sa kancelarijom FSS-a, izmišljenim kandidatima za novog selektora. Za sve je imao vremena osim za reprezentaciju.

Na pripremama je pričao o sjajnoj atmosferi, velikim nadama. Na šampionatu je prodavao priču da nismo imali sreće. Nije govorio da se sreća mora zaslužiti, da u reprezentaciji ima više nezadovoljnih nego zadovoljnih, da nema potrebnu saradnju sa timom i željenu komunikaciju s reprezentativcima. Autoritet je gradio na funkciji (biće kako ja kažem), a ne znanju.

Zbog unutrašnjih problema raspao se ceo sistem...

Na kraju Srbija je takmičenje završila kao poslednja u grupi. S jednim bodom, jednim postignutim golom i dva primljena. Podatak da na velikim takmičenjima izabranici Piksija Stojkovića nisu u osam utakmica zabeležili nijednu pobedu zabrinuo bi sve, ali ne i Srbe.

Sve iluzije o vrednosti srpskog fudbala i pojedinaca u njemu pale su u vodu. Momci su u Nemačkoj igrali bez emocionalnog naboja i definisane ideje na terenu. Sporo i smarajuće. Na svakoj utakmici se menjao tim, formacija... Pokazalo se takođe i da nemamo asove za velika dela. Istina je da srpski fudbaleri igraju u ozbiljnim klubovima, ali je takođe istina i to da niko od njih nije prvi igrač ekipe ili nosilac igre u timu. Otuda i pitanje čemu onda iznenađenje što ti isti momci kad dođu u reprezentaciju ne mogu da sastave dva i dva. Ne mogu jer nemaju kvalitet, jer su fudbalski odrasli u zemlji u kojoj se svaki neuspeh pretvara u uspeh, u kojoj se ne poštuje znanje, fudbalska pamet.

Istina je i to da su Srbi pre Španaca imali svog Luisa de la Fuentea, da je baš sada na sceni generacija koja je sa Veljkom Paunovićem i Ljubinkom Drulovićem stigla na vrh sveta i Evrope. Srbi im uspeh nisu oprostili. Paunović je danas u tamo nekom Meksiku, o Druloviću kao selektoru se nikad nije ozbiljno razmišljalo.

Zablude ostaju, “orlovi“ i dalje nisko lete. Uprkos svemu, Srbija veruje da je njen nacionalni tim bolji od onih koji su u svemu zaista bolji od Srbije. U FSS-u i posle svega viđenog u Nemačkoj veruju u Piksija kome odavno ne veruju navijači i naravno neki reprezentativci.

Piksi ostaje, oni odlaze. Bar pola onih koji su igrali na EURO 2024. više neće oblačiti dres sa nacionalnim obeležjima. Šansu će dobiti neki drugi. Vatreno krštenje imaće u Ligi nacija, već 5. septembra protiv Španije, zvaničnog šampiona Evrope. Bilo bi lepo ukoliko bi Luis de la Fuente na Stadion “Rajko Mitić“ doveo najbolji tim, dakle sa sedmoricom onih koji su zasluženo izborili mesto u idealnom tim Eura 2024. Misli se na Kukurelju, Rodrija (zvanično najbolji igrač Eura 2024), Olma, Ruiza, Vilijamsa i naravno Jamala.

Kad istrče na travu najvećeg srpskog stadiona, bilo bi lepo da ih Srbija nagradi aplauzom.

UEFA izabrala NAJLEPŠI GOL na Evropskom prvenstvu