Sport
03.11.2024. 12:35
Sport
05.11.2024. 18:30
Zoran Šećerov
U fokusu
Srpski klubovi : Brukanje s predumišljajem
U ovom trenutku neprijatna istina jeste da su srpski klubovi na osnovu onog što su ostvarili u sezoni 2024/25. na evrosceni trenutno najneproduktivniji na kontinentu. U svemu najveći trun u oku je to što u novom formatu Lige šampiona od našeg prvaka Crvene zvezde, kluba koji je u mnogo čemu ikona srpskog klupskog fudbala, lošiji učinak u konkurenciji 36 timova trenutno ima samo predstavnik Slovačke. Za navijače “crveno-belih“ tužno do bola, ali je tako.
Podvig nad podvizima, naravno u najnegativnijem mogućem smislu jer to nikad nikom drugom u Evropi nije uspelo, napravio je ovog leta i Partizan. Takmičenje u kontinentalnoj konkurenciji počeo je u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Posle neuspeha u najelitnijem rangu Partizan je put nastavio u Ligi Evrope da bi mu se opet dogodio trenutak da crnji ne može biti. Na kraju predstavnik Srbije, nikad u istoriji toliko inferioran na evrosceni, nije uspeo ni da se domogne trećeg evropskog ranga, odnosno grupne faze Lige konferencija. Totalni sunovrat.
Šta su i koliko na evrosceni pokazali TSC, Vojvodina i kragujevački Radnički, bolje je i ne komentarisati. Vreme je dakle da se istini pogleda u oči i konačno prizna da su srpski klubovi na međunarodnoj sceni i definitivno mali miševi i da se ovako dalje ne može. Jeste ovo istina koja i te kako vređa one koji bezgranično vole fudbalsku igru, ali je i saznanje od koga se u ovom trenutku ne može pobeći.
So na ranu je i analiza uz egzaktne podatke da su srpski klubovi u grupnoj fazi tri evrolige (sezone 2023/24. i 2024/25) na 23 meča zabeležili dva remija i 21 poraz. Pobeda je ostala samo san. Ako se ovom užasu dodaju i utakmice iz kvalifikacija, skor je još tragičniji – 42 poraza u 49 mečeva uz 118 primljenih golova.
Agoniji upakovanoj u nemoć očigledno nema kraja. Nada da nastavku takmičenja Crvena zvezda u Ligi šampiona ili TSC u Ligi konferencija mogu nešto da poprave ipak je samo nada. Koliko bodova može osvojiti Crvena zvezda u predstojećim duelima sa Barselonom (6. 11), Štutgartom (27. 11), Milanom 11. 12), PSV Ajndhovenom (21. 1) ili Jang bojsom (20. 1), pokušajte sami da prognozirate.
U svemu se mogu pronaći i primeri utehe. U ovom času, bez obzira na očajne rezultate, uspeh je i to što pet srpskih kubova učestvuje u evropskim takmičenjima. Jedan podatak kazuje da u 54 prve lige, Lihtenštajn jedini u Evropi nema nacionalnu ligu, svake godine igra gotovo 800 klubova od kojih više od tri četvrtine ne igraju uopšte ili retko učestvuju u evropskim nadmetanjima.
Ali, vratimo se onom što smo mi. Evropa ima i druge primere. Jasno je da dok drugi uveliko prebacuju iz brzine u brzinu čineći iskorak u svemu onome što je biće fudbalske igre, srpski predstavnici naoružani optimizmom bez pokrića, bar na evropskoj sceni, kao da su u leru. Stoji se u mestu, pa čak i s vremena na vreme prave koraci unazad. Tako se i igra, lopta uglavnom ide unazad. Već drugu godinu zaredom.
Priče da srpski klubovi nisu imali sreće sa žrebom, da manje, misli se na novac, imaju od drugih i slično nije i ne može da bude opravdanje za dijagnozu opšte nemoći. I drugi nemaju ili malo imaju, ali uprkos svemu pobeđuju. Čak i oni po mnogim parametrima manji od srpskih klubova. Konkretno, banjalučki Borac, a onda i irski Šamrok, Vikingur sa Islanda ili klub s imenom Noa iz Jermenije koji će uskoro doći u Srbiju na megdan TSC-u. Od svega fudbalskoj Srbiji najmanje prija što umesto njih na evropskoj sceni bodove osvajaju timovi iz Slovenije i Hrvatske.
“Još živimo u zabludi o sopstvenim fudbalskim moćima. Druge potcenjujemo, sebe precenjujemo. Zbog ove sulude tvrdoglavosti i ničim potkrepljene prepotentnosti plaćamo visoku cenu na evropskoj sceni i, što je najžalosnije, ne menjamo ubeđenje da smo i dalje zemlja fudbala. Brukaju se podjednako i klubovi i reprezentacija“, kaže Dušan Kljajić, nekadašnji fudbaler i danas trener s vremena na vreme.
Garnirung na ovu priču je sramotan podatak da fudbalska reprezentacija Srbije na tri poslednja velika takmičenja, dva svetska i jednom evropskom prvenstvu, nije zabeležila ni jednu jedinu pobedu. U svetu fudbala selektore koji nemaju rezultate menjaju, Srbija od samoubistva s predumišljajem i dalje ne odustaje.
Sport
26.10.2024. 12:32
Koliko je država pomogla FK Partizan
Sport
01.11.2024. 19:19
UEFA kaznila FSS zbog navijača
Zbog svega one koji vole fudbal, naravno u Srbiji, boli duša. Neke koji su u fudbalu, takođe u Srbiji, kao da boli neki drugi organ. Uostalom, mnogi od njih, opšte je mišljenje, i nisu pristigli u srpski klupski fudbal da bi ga unapredili, već da bi napunili sopstvene bankovne račune. Bruka neviđena.
Sezona 2023/24. na evropskoj sceni što se rezultata tiče bila je katastrofalna. Na greškama se nije učilo. Zato i u sezoni 2024/25. opet neuspeh stiže neuspeh.
Još u kvalifikacijama, ipak (ne)očekivano, zavesu na evropsku scenu spustili su Vojvodina, Radnički iz Kragujevca i Partizan. TSC i dalje učestvuje u Ligi konferencija, a Crvena zvezda igra Ligu šampiona u novom formatu. I jedni i drugi su još bez bodova.
U sezoni 2024/25. srpski kubovi imali su dva predstavnika u najelitnijem rangu, Ligi šampiona koja se od ove godine igra u novom formatu. Partizan je kao drugoplasirani u Superligi kvalifikacije počeo ranije i doživeo debakl u odmeravanju snaga sa kijevskim Dinamom. U obe utakmice “crno-beli“ su teren napustili pognute glave – 2:6 i 0:3.
Zvezda je na putu do Lige imala samo jednu prepreku. I bila je bolja, sramota bi bila da nije, od norveške ekipe Bode Glimt. U gostima je izgubila 2:1, kod kuće slavila 2:0. Onda je na red došla grupna faza. Računalo se da će devet bodova biti dovoljno za prolazak u drugi krug ili među 24 najbolje ekipe kontinenta. Iako sve još nije izgubljeno, prve tri utakmice jesu. Prvo je Benfika u Beogradu slavila 2:1, da bi onda Zvezda doživela pravi rezultatski brodolom na gostovanjima u Milanu protiv Intera (4:0) i još veći u Monaku od Monaka (5:1). Prošle godine Zvezda se takođe nije proslavila u grupnoj fazi: Crvena zvezda ‒ Mančester siti 1:3, 2:3, Crvena zvezda ‒ Jang bojs 2:2, 0:2 i Crvena zvezda ‒ RB Lajpcig 1:3, 1:2.
U kvalifikacijama za Ligu Evrope igrali su TSC i Vojvodina kojima se posle eliminacije iz Lige šampiona pridružio Partizan. U šest mečeva srpski predstavnici su uz jedan remi doživeli i pet poraza (Partizan ‒ Lugano 0:1 i 2:2,Vojvodina ‒ Ajaks 0:1 i 1:3, TSC ‒ Makabi Tel Aviv 0:3 i 1:5).
Da poprave utisak i izbore mesto u grupnoj fazi Lige konferencija, imali su i Partizan i Vojvodina. Kragujevčani su posle debakla sa očajnim Mornarom iz Bara tu šansu propustili već na startu (1:0 i 1:2). U ovoj fazi za Vojvodinu je nepremostiva prepreka bio slovenački Maribor (1:2 i 1:0), a za Partizan Gent (0:1 i 0:1).
U ligaškom delu Lige konferencija, takođe u novom formatu, TSC se provodi kao bos po trnju. U prva dva kola doživeo je dva poraza – Astana 0:1 i Legija 0:3.
Kad smo već kod zanimljivih podataka, nije naodmet pomenuti i to da su sve tri pobede ove evropske sezone srpski klubovi upisali u kvalifikacijama. Trijumfe su ostvarili Crvena zvezda protiv Bodea, Radnički u duelu sa Mornarom i Vojvodina u odmeravanju snaga sa Mariborom. Istina, u svemu je nedostajalo i malo sreće. U dve penal serije, koje su imali naši klubovi (Radnički i Vojvodina), kao pobednici izašli su rivali. Posledica ovih poraza i neuspeha je pad Srbije na UEFA rang-listi. Sa jedanaeste pozicije stiglo se do dvadesete uz sasvim realne izglede da se pad nastavi i tako za dve godine broj klubova iz Srbije u evropskim takmičenjima smanji sa pet na četiri. Do sada Crvena zvezda je zaradila sedam bodova plasmanom u Ligu šampiona i od tada nema novog doprinosa.
Ni prošle godine nije bilo bolje. Podsećanja radi, bilans pet srpskih predstavnika u evropskim takmičenjima, računajući kvalifikacije i mečeve u ovoj ili onoj ligi, izgledao je mučno: jedna pobeda, dva remija, 25 poraza uz 19 postignutih i čak 71 primljen gol.
“Dogodilo nam se ono što nismo želeli, ali naprosto moralo je da se dogodi. I dalje živimo u raskoraku između želja i stvarnosti. Imam milion stvari zašto je tako kako jeste. Mali klupski budžeti, preglomazna liga, očajni tereni i katastrofalno suđenje jeste ono što mi prvo pada na pamet. Možemo pričati i o lošoj selekciji, nedostatku kvalitetne struke i mnogim drugim stvarima, ali sve to se neće promeniti nabolje ukoliko i zaista svi zajedno ne želimo, ne samo na rečima, već i na delu, iskorak ka boljem za naš fudbal“, kaže Vladimir Matijašević, alfa i omega Čukaričkog, jedinog srpskog privatnog kluba u ovom trenutku.
Matijašević, takođe, ističe i da za Evropom zaostajemo u smislu fizike. Drugi su brži i sa loptom i bez nje, snažniji u duelu. Fudbal danas ne igraju, kako kaže, Maradona i Romario, već momci sasvim drugih karakteristika.
“Nemoguće je sa kvalitetom koji imamo trenutno napraviti zapažen rezultat u Evropi. Kvalitetna liga lansira ne samo kvalitetne fudbalere, već i trenere. A mi tako nešto trenutno nemamo. Od 16 superligaša samo Zvezda nema probleme, svi ostali imaju ili ove ili one. Ali i ta za naše uslove moćna Zvezda danas na evropskoj sceni deluje nemoćno. Vreme je da se oslobodimo sopstvenih zabluda, da shvatimo da samo regularna liga znači vrednost, da zaboravimo na nameštanje rezultata i igranje utakmica tri za tri, da o plasmanu ovog ili onog tima ne odlučuju sudije, već kvalitet timova“, kategoričan je Milenko Kiković, nekadašnji fudbaler i trener koji nije želeo da kao stručnjak igra na taktove muzike koje proizvode oni koji s fudbalom imaju malo dodirnih tačaka.
On o tome ne želi da priča, ali deo njegove trenerske karijere je i podatak sa podosta ironije da dve godine za njega nije bilo posla u klubovima sa ovdašnjih prostora i to u trenutku kada je sa Smederevom napravio podvig i, na opšte iznenađenje, osvojio Kup nekadašnje SRJ.
“Nije lako biti ravnopravan u odmeravanju snaga sa bogatim, ali biti inferioran u tolikoj meri jeste sramota. Moguće je da sve ne bi bilo kako jeste da godinama unazad naš fudbal nema hroničnu boljku zvanu loša selekcija, koja je zapravo preduslov za dobar rezultat. Loš izbor igrača znači u krajnjoj instanci neuspeh. Druga stvar je što u našim klubovima odavno nije general onaj ko bi to trebalo da bude, već neko sasvim drugi. Kad su nam treneri bili generali, a svi ostali u klubu vojska s preciznim zaduženjima, imali smo ne samo kvalitetne igrače, već i rezultate, plus respekt u Evropi“, tvrdi Dušan Kljajić, nekadašnji fudbaler, a danas trener.
Kljajić upire prstom i u sve prisutniji trend dovođenja fudbalera bez atesta kvaliteta.
“Pokazalo se u mnogo slučajeva da smo kod kuće imali bolje i kvalitetnije od onog što su naši klubovi uvezli iz tamo nekog inostranstva. Zašto se trend uvoza nastavlja nije teško odgonetnuti, ali i ovo je jedan od faktora koji utiče na loše stanje svesti u srpskom fudbalu“, kategoričan je Kljajić.
I Boško Đurovski glasa za novi početak jer ukoliko se nastavi po starom daleko se neće stići.
Sport
06.10.2024. 22:40
FK Rad (ne) mora da umre: Ovo je priča o “GRAĐEVINARIMA" nekad i sad
Sport
24.10.2024. 12:20
FIFA objavila novu rang-listu, evo gde je Srbija...
Sport
29.10.2024. 23:02
Fudbalerke Srbije u baražu za Evropsko prvenstvo
“Ne može se u Evropu sa kvalitetom lige koji trenutno imamo. Druga velika boljka je infrastruktura. Pomoćni tereni, dakle oni na kojima se trenira i uči fudbalska azbuka, prosto rečeno ‒ katastrofalni su. Prateći objekti uz te terene su tiha jeza, svlačionice bez kupatila i toaleta. I to je razlog što sve manje dece dolazi na fudbalske terene, današnje generacije opredeljuju se za komforne sportove tipa košarke ili vaterpola.“
Proslavljeni as, a danas čovek s posebnim zadacima u Crvenoj zvezdi, ne krije ogorčenje kad priča o omladinskim pogonima, sve naglašenijoj ulozi menadžera, pohlepi roditelja.
“Kojekakvi menadžeri zapravo formiraju neke nove trendove. Osim što uz pomoć nestrpljivih roditelja trguju onim talentovanim dečacima koji ni dres još nisu pošteno natopili znojem, sada se bez trunke odgovornosti upuštaju i u avanturu dovođenja klinaca iz inostranstva u srpske klubove. Javašluk vlada i na polju fudbalskih škola, roditelji skupo plaćaju učitelje za koje se zapravo i ne zna koliko znaju.“
Treneri su, bez dileme, jedna od rak-rana srpskog fudbala. Kvalitet u struci koji smo nekada imali i kojim smo se, zašto ne reći, ponosili, danas jednostavno ne postoji. Ali svaka istina, pa i ova, ima drugu stranu medalje.
“Još pre 30 godina sam govorio, postoje dokazi u dokumentaciji tih novina, da naše klubove u ulozi trenera mogu da vode čak i kvalifikovani pekari. Takođe sam javno pričao i o tome da ne priznajem rezultate trenera Zvezde i Partizana bez obzira na to ko su i kako se zovu. Još od tada je u opticaju teza da na utakmicama protiv ova dva tima ne smeš čak ni da pokažeš volju da ih pobediš. Danas je na vrhu Zvezda jer je njen navijač predsednik Vučić, juče je nepobediv bio Partizan jer je imao podršku premijera Marjanovića“, izgovara u dahu Milenko Kiković.
Za Kikovića, i ne samo njega, više od apsurda je i podatak da Srbija trenutno ima više od 300 trenera sa PRO licencom, ali i da uprkos ovome nema trenere po meri i želji modernog fudbala.
“Mnogi naši stručnjaci, tačno je, imaju papir, ali ne i potrebno znanje ili opšte obrazovanje koje je implementirano u zahteve modernog fudbala. U svetu, imao sam priliku da se u tako nešto uverim konkretno u Španiji, u mlađim kategorijama daleko više pažnje poklanjaju stvaranju igrača, a mnogo manje rezultatu koji je kod nas opet u prvom planu“, govori Kiković.
Istu priču priča i Boško Đurovski uz konstataciju da je moto fudbalskih škola u Španiji “individualnost ispred klubova, kolektiv ispred pojedinca“.
Mnogi srpski treneri, uverava Kiković, takođe nemaju čak ni želju da nešto nauče. Srbija nema ili ima jako malo trenera demonstratora, nema ‒ i što je možda najgore ‒ čak ni strukturu razvojnog puta jednog fudbalskog stručnjaka.
“Svet insistira da se trenerska karijera započinje u mlađim kategorijama s pravom da čak i grešiš jer te to ništa ne košta. A ako se tu dokažeš, tek onda te čeka mesto pomoćnika koje ti omogućava da učiš i skupljaš iskustva. Naravno, u svakom pravilu postoji izuzetak, veliki asovi čak imaju i privilegiju da na tom razvojnom putu preskoče pojedine etape. Ima u toj priči i onih koji se dokažu, ali je ipak mnogo više onih koji se posle ove avanture izgube.“
“Mi ne bismo bili mi kad u mnogo čemu ne bismo bili specifikum. Kod nas može da osnuje školu fudbala ko god hoće, da u taj posao uđe čak i bez i te kako bitnog igračkog iskustva, a o neophodnoj školi i da ne govorim, i da već sa 23 godine uči decu igri koji ni sam ne poznaje u potrebnoj meri. Niko i ne zna koliko zapravo u Srbiji ima tih nakaradnih fudbalskih škola u kojima treneri uglavnom postavljaju čunjeve i skupljaju članarinu od roditelja“, govori Dušan Kljajić.
I on i Milenko Kiković ukazuju na još jednu anomaliju čije posledice su pogubne.
“U mlađim kategorijama FSS-a u 80 odsto slučajeva rade selektori kojima je to prvi trenerski posao. U svetu priča je obrnuta, tamo je pozicija selektora kruna karijere jednog trenera. I onda me posle svega još i pitate kako je moguće da naši fudbaleri u toku igre ne prepoznaju nijedan od nekoliko načina kako se od protivnika oduzima lopta. To je vežba, proces, nešto što se uči u prvim razredima fudbalske škole. Ali da bi se nešto naučilo, mora da postoji i neko ko ima kvalitet i znanje da te to i to nauči“, konstatuje Dušan Kljajić.
I drugi su se u Evropi susretali sa sličnim problemima. Ali su ih i rešavali. Primer iz Belgije s početka ovog veka, objavljen u jednoj fudbalskoj studiji, više je nego inspirativan.
“Kada je direktor reprezentacije Belgije Mišel Sablon video da se fudbal u ovoj zemlji vuče po dnu, odlučio je da zaviri u najbliži komšiluk, u Francusku i Holandiju, a posmatrao je šta u svom dvorištu rade i Nemci.
Odlučio je da napravi miks, koji se otprilike sastojao u mešavini francuske taktičko-fizički orijentisane igre i holandske koja se tada bazirala na odličnoj tehnici. Zajedno sa studentima Univerziteta u Leuvenu, pregledali su više od 1500 utakmica mladih timova od 7 do 18 godina i uvideli da i u tom uzrastu treneri više vode računa o rezultatu nego o razvoju mladih igrača.
Odlučili su da naprave brošuru koju su poslali svim klubovima u zemlji, svim trenerima i svima koji rade u fudbalskom savezu. Uputstvo je bilo da se forsira sistem 4-3-3, koji je odavno izmišljen u akademiji Ajaksa, a u to vreme usavršen u Barseloni. Od trenera koji rade sa mladima traženo je da ne sputavaju mlade igrače rezultatima, pa čak u najmlađim kategorijama nisu postojale tabele.
Belgija je država sa 32-34 profesionalna kluba, sa tradicionalno razvijenim akademijama, i posle nekoliko godina bilo je jasno da se formira nova zlatna generacija koja čak može da prevaziđe onu sa početka ’80-ih kada je reprezentacija igrala u polufinalu svetskog prvenstva, a klubovi redovno u završnicama evrokupova. Pored toga, najbolji igrači su često trenirali zajedno (prednost male zemlje) jer su u savezu shvatili da kada trenirate sa najboljima i sami postajete bolji. Zbog toga Belgijanci danas imaju, uz Španiju, najkreativnije igrače koji kao da dolaze iz La Masije.
Razlog je jednostavan. Pustili su ih da igraju fudbal. Nisu ih gušili rezultatima i taktikom. Igrači kao što su Kompani, Vertongen, Vermalen, Alderveireld, Felaini, Dembele, Vitsel, Naingolan, nešto kasnije Azar, Lukaku, Benteke, De Brajne, Kurtoa ili Karasko brzo su se u različitim klubovima probijali ka vrhu.“
Da li je tako nešto moguće i u fudbalskom okviru Srbije? Naravno da jeste, ali...
Jedna od pogubnih pojava u srpskom fudbalu jeste i prerana prodaja onih koji bi u perspektivi mogli da imaju ne samo igračku, već i tržišnu vrednost koja je danas možda i prva premisa fudbalske industrije. Primera nestajanja sa scene i te kako talentovane srpske dece je bezbroj. Ima i onih koji naprave karijere, ali su u manjini.
“Mi smo prinuđeni da prodajemo jer od prodaje živimo. Ponosni smo što je naš golman Đorđe Petrović stajao na golu Čelsija, šta je danas Birmančević, igrač koji nije samo vrednost u svom klubu, već i bitan šraf srpskog nacionalnog tima, što imamo tu mogućnost da na skoro svakoj utakmici šansu da se dokažu pružimo ne samo najboljim juniorima, već i najtalentovanijim kadetima. Ne bežimo ni od toga da one koji su otišli i nisu u željenom obliku uspeli da se dokažu, ponovo primimo u našu sredinu. Oni sa sobom donose vrlo često i dobre navike koje pozitivno utiču na naše mlade fudbalere. Kao klub imamo i niz drugih vrednosti, ali u sredini u kojoj funkcionišemo sve to ipak nije dovoljno da na evropskoj sceni ostvarimo više. Danas to nije moguće, međutim koliko sutra nije ni nemoguće“, prenosi Vladimir Matijašević iskustva kluba koji bi trebalo da bude uzor mnogim drugim u srpskoj sredini.
I način funkcionisanja Čukaričkog zapravo potvrđuje tezu da je spas fudbala na ovim prostorima u njegovoj privatizaciji.
“Privatnici ne bi krali sami sebe, zarađeno bi ulagali u klub, mnoge stvari ne bi u tom slučaju išle na vodu onima koji danas mešetare i svojim postupcima prljaju vrednosti igre koja se u Srbiji toliko voli“, kažu naši sagovornici.
Privatizacija klubova nije nemoguća stvar. Da bi i zaživela, potrebno je samo malo dobre volje. Modeli kako to uraditi postoje, čak i za klubove tipa Crvene zvezde i Partizana. Potrebno je samo opredeliti se za onaj koji bi nama i našim uslovima najviše odgovarao. I to što pre. Stvaranjem takve platforme, sasvim je izvesno, pristigao bi u srpske klubove i kapital jer u fudbalskom smislu Srbija ima i te vredne resurse.
Kome ovo ne bi odgovaralo? Samo onima kojima postojeće stanje opšteg javašluka, bez grama odgovornosti, nudi mogućnost da na račun fudbala žive kao bubrezi u loju. Baš njih zato i najmanje boli briga što su za malo više od godinu dana srpski klubovi primili neverovatan broj golova u Evropi. Verovali ili ne ‒ 118!
Komentari
