APSOLUTIZAM, CENZURA I POLITIČKE AMBICIJE: Da li je Si Đinping novi Mao Cetung

Poziv Komunističke partije Kine da se ukine ograničenje broja predsedničkih mandata, koji bi mogao da otvorio put Si Đinpingu da postane doživotni predsednik, pokrenuo je paniku među svetskim zvaničnicima i medijima, koji nisu štedeli reči nazivajući ga autokratom, dikratorom i Mao Cetungom 21. veka.

Si je na vlasti od 2013. i prema sadašnjim odredbama ustava trebalo bi da se povuče 2023., ali je izrazio nameru da vlada bar još 10 godina posle toga. Na samom početku mandata, zakleo se da će rešiti ideološke probleme i korupciju u Partiji, ali i celoj državi, kao i da će od Kine ponovo napraviti centar svetskih dešavanja. Prošle godine proglasio je "novu eru" kineske globalne moći i izrazio želju da nastavi svoju misiju dokle god bio sposoban.

Siovu ambiciju, međutim, nisu svi videli kao potrebu za napretkom zemlje, pa su ga mnogi optužili da želi da produži vlast samo iz potrebe za moći i straha od osvete političkih protivnika koje je tokom godina ponizio i zatvorio, a pogotovo takozvane Šangajske klike, dela Partije oformljenog oko bivšeg predsednika Đang Cemina.

U poslednjih pet godina, Si je izgradio o sebi sliku čoveka iz naroda, empatičnog lidera koji je često viđen kako sa radnicima čeka u redovima za hranu, ali i sa velikim naporima vodi najmnogoljudniju zemlju na svetu ka ekonomskom rastu i svetskom uticaju. Možda je zato njegova podrška ukidanju ograničenog broja mandata uplašila kinesko društvo, koje je i dalje pod uticajem kulta ličnosti Mao Cetunga, ali i haosa koji je nastao posle njegove smrti.

Komunistička partija je pokušala da suzbije svaku kritiku i pokrenula masovne cenzure na internetu, koji je poslednjih nekoliko dana goreo od osuda. Na internetu Si je često poređen sa Vini Puom, pa su mnoge slike popularnog medveda iz crtaća cenzurisane, kao i pretrage reči kao što su "car", "doživotno" i "besramno".

Kineski mediji su u svojim izveštajima uglavnom umanjuju uticaj Siovog političkog poteza, tvrdeći da bi ukidanje ograničenja mandata osiguralo kontinuitet u politici koja je dobra za Kinu i neophodna da bi ona nastavila da bude ekonomska konkurencija Americi.
"Kina ne sme da stane da se odmori. Moramo iskoristiti svaki dan", bio je slogan kineskih novina Global Tajms.

Američka televizijska mreža CNN nazvala je Si Đinpinga novim članom kluba "anonimnih autokrata" i upozorila na posledice apsolutne vlasti predsednika, koje bi, kako kažu, Kinu vratile u doba kršenja građanskih sloboda i unazadile ekonomiju države koja je procvetala u poslednjih 30 godina.

Džon Salivan, direktor Instituta za kinesku politiku Univerziteta u Notingemu, izrazio je strah od Siovih nastojanja za apsolutnom vlašću jer to "negira svu moć institucija koja je usposlavljana poslednjih 35 godina i jača negativne posledice koje proganjaju komunističke režime".

Predložena promena ustava, koja treba da poništi član ustava u kojem piše da predsednik ne sme da vlada "duže od dva uzastopna mandata od pet godina" biće predata poslanicima petog marta, na godišnjem zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Ta institucija retko odbacuje predloge nadređenih, pa se očekuje da će Siju tokom dvonedeljnog skupa biti dodeljen drugi mandat.

Uspon Si Đinpinga: Od fizičkog radnika do predsednika Kine

Si Đinping rođen je 1953. godine u porodici veterana Kineske revolucije Si Džungsuna, jednog od osnivača Komunističke partije i dugogodišnjeg zamenika premijera, pa je najranije detinjstvo proveo uz najviše privilegije. Međutim, kada je njegov otac završio u zatvoru zbog optužbe da je izdajnik, petnaestogodišnji Si bio je pronuđen da ode na selo na "ponovnu edukaciju", gde je sedam godina svakodnevno radio teške fizičke poslove, što je kasnije bio dobar dodatak njegovoj političkoj biografiji i temelj njegove popularnosti u narodu. Više puta je odbijan u pokušajima da se priključi Komunističkoj partiji, jer je njegov otac i dalje bio na lošem glasu, ali je 1974. napokon primljen i odmah je započeo uspon u državnoj službi. Tokom godina, njegova predanost i neukrotive ambicije dovele su ga do čela Politbiroa Centralnog komiteta, na čije čelo je došao 2012. godine, a već sledeće godine postao je i predsednik Kine.