Bliski istok: Za mir je potrebno troje

Realno, sve je i ukazivalo na to da bi krhko primirje moglo da bude ubrzo prekinuto, ili makar narušeno.

Telefonski razgovor Donalda Trampa sa premijerom Benjaminom Netanjahuom u ponedeljak postao je u jednom trenutku prilično žestok jer je američki predsednik pritiskao izraelskog lidera da obuzda planove za vojne operacije u Libanu. To tvrde čak dve osobe upoznate sa razgovorom dvojice lidera.

Tramp je u nekim trenucima čak i psovao kako bi pokazao da ne odobrava planirane izraelske ofanzive koje bi mogle da poremete njegove napore u postizanju preliminarnog sporazuma sa Iranom.

U jednom trenutku Tramp je, prema izvorima, podsetio Netanjahua kako ga je podržavao u prošlosti i upozorio ga da bi bombardovanje Libana moglo dodatno izolovati Izrael.

Bela kuća nije komentarisala oštar ton razgovora koji je objavio Aksios.

Tramp je nakon razgovora sa Netanjahuom napisao na Truth Social da je bio „produktivan“ i tvrdio je da će Izrael i Hezbolah prestati sa međusobnim napadima te da izraelske trupe neće krenuti ka Bejrutu.

Netanjahu je, pak, u svojoj izjavi rekao da će izraelska vojska nastaviti da napada južni Liban „kako je planirano“.

I Sjedinjene Države i Iran signalizirali su da bi radije da se ne vraćaju u rat koji je na čekanju od proglašenja prekida vatre 8. aprila.

Nijedna strana nije dozvolila da stalna međusobna razmena udara okonča razgovore u kojima posreduju Pakistan, Katar i drugi.

Oružana tenzija u oblasti u i oko Zaliva otvara jasan rizik za obe strane od pogrešnih procena i shvatanja.

SAD pokušavaju da održe pritisak na teheranski režim da napravi ustupke pokazujući da su blizu i sposobni da nanesu veliku štetu.

Iranci podsećaju SAD da je njihova odlučnost da se odupru neumanjena i da će, ako bude potrebno, napasti američke baze i širu infrastrukturu arapskog zaliva.

Prvi ciljevi na onome što bi bio dug i možda nedostižan put ka širem sporazumu između SAD i Irana jesu nastavak prekida vatre i sporazum o „memorandumu o razumevanju“ na dnevnom redu daljih razgovora.

Izjava Izraela da će se njegovi bombarderi vratiti u Bejrut još više je suzila mogućnosti Donalda Trampa.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu neće brinuti ako njegova obnovljena ofanziva u Libanu oteža postizanje sporazuma SAD sa Iranom. On uopšte nije ni želeo prekid vatre sa teheranskim režimom. Što se njega tiče, svaki sporazum između Amerike i Irana je loš sporazum.

Iranci nastavljaju da podržavaju Hezbolah, saveznika i posrednika u Libanu.

Naznačili su da će širi sporazum sa SAD morati da uključi i kraj izraelske ofanzive. Čini se da predsednik Tramp, za sada, pokušava da obuzda Izrael.

Što se tiče Ormuskog moreuza, iranski režim će zahtevati nešto zauzvrat, možda u obliku ublažavanja sankcija ili odmrzavanja imovine kako bi ponovo otvorio moreuz, što izgleda kao preduslov za ozbiljne pregovore.

Samo mali broj brodova prolazi kroz ono što je nekada bio vitalan i prometan plovni put. Iran ga je zatvorio nakon što su ga SAD i Izrael napali 28. februara.

Saudijska Arabija transportuje naftu do svojih luka na Crvenom moru, a UAE imaju cevovod do terminala na svom malom delu obale koji je okrenut ka Omaskom zalivu, iza Ormuskog moreuza.

Ali ostatak sveta je i dalje izgubio oko 20 odsto svoje uobičajene zalihe nafte i gasa, kao i drugih vitalnih izvoznih proizvoda.

Držanje moreuza zatvorenim predstavlja katastrofu za veliki deo svetske ekonomije. SAD više ne zavise od nafte iz Meksičkog zaliva, ali cene benzina u Americi i dalje određuje globalno tržište nafte.

Tramp je u nevolji. Upleten je u posledice velike greške koju je napravio ušavši u rat očekujući laku pobedu.

Američki predsednik i njegov bliski saveznik, premijer Izraela Benjamin Netanjahu, fatalno su potcenili stepen do kog je islamski režim bio spreman da se odupre i izdrži njihove napade.

Nema lakog izlaza za Trampa, a iranski režim želi da tako i ostane.

On mora ponovo otvoriti moreuz. Rat protiv Irana veoma je nepopularan u SAD, a njegova ponovna eskalacija će Amerikance okrenuti još više protiv njega.

Trampov problem je što se ustupcima koje će Iran zahtevati za ponovno otvaranje moreuza protive jastrebovi u njegovoj Republikanskoj stranci i njegova sopstvena želja da paradira kao pobednik. Američki predsednik je duboko alergičan na svako negativno poređenje između bilo kakvog dogovora koji bi sklopio sa Iranom, čak i dogovora o produženju prekida vatre radi dodatnih razgovora, i nuklearnog sporazuma sklopljenog pod Barakom Obamom 2015. godine. Tramp ga je osudio i u svom prvom mandatu u Beloj kući povukao je SAD iz dogovora.

Iranski vladari veruju, ne bez razloga, da se bore za opstanak svog režima. Sasvim je jasno da ih dalji udari SAD, sa ili bez Izraela, neće pokolebati po tom pitanju.

Bogate arapske naftne države Zaliva pretrpele su dugoročnu ekonomsku štetu i ne žele više da pate.

Njihov model poslovanja i dugoročni razvoj zemalja zavisi od toga da Zaliv bude stabilno središte globalne ekonomije i bezbedno mesto za strane investicije.

Rat je naneo težak udarac i vraćanje njihove aure stabilnosti trajaće godinama.

Katar je punopravni posrednički partner, zajedno sa Pakistanom, u diplomatskom pokušaju obnavljanja razgovora.

Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija odgovorili su Iranu iz različitih uglova.

Emirati su udvostručili svoje strateške odnose sa Izraelcima, koji su rasporedili sistem protivraketne odbrane „Gvozdena kupola“ u UAE, zajedno sa vojnicima Izraelskih odbrambenih snaga koji njime upravljaju.

Ispostavilo se da su Saudijci napali Iran, kažu oni, kao odmazdu za iranske napade. Ali značajno je to što visoki saudijski izvori kažu da su Teheranu jasno stavili do znanja da deluju nezavisno, a ne kao deo američko-izraelske koalicije.

Kada su Donald Tramp i Benjamin Netanjahu zaratili sa Iranom, obojica su rekli da će značajna vazdušna moć njihovih zemalja biti dovoljna da se ukloni islamski režim u Teheranu.

Pogrešili su.

Pogrešno su shvatili prirodu režima koji je opstao skoro pola veka uprkos teškim iskušenjima izazvanim ratom, sankcijama i izolacijom.

Sada SAD i Izrael žive sa posledicama – kao i ostatak sveta.

Iako oslabljen neumoljivim izraelskim napadima poslednjih godina, Hezbolah – šiitska milicija i politička mreža duboko ukorenjena u libanskom društvu – ostaje ključna tačka u regionalnim ambicijama Teherana, kao i nada iranske Revolucionarne garde (IRGC) da će obnoviti svoje kapacitete za pretnje Izraelu nakon rata.

Iran, za razliku od Vašingtona, ne pravi razliku između interesa SAD i Izraela – što možda nije iznenađujuće, s obzirom na zajedničko bombardovanje koje je označilo početak sadašnjeg rata i u kojem je ubijen njihov bivši vrhovni vođa Ali Hamnei.

„Iran očajnički želi da sačuva ono što je izgradio u Libanu tokom protekle četiri i po decenije“, rekao je Roni Čatah, regionalni analitičar i voditelj podkasta The Beirut Banyan, za Isu Soaresa sa CNN International.

Iako je Tramp možda sprečio izraelsku eskalaciju u Libanu u ponedeljak, malo je verovatno da je promenio trajne strateške procene Izraela.

Izrael vidi Hezbolah kao terorističku grupu i pretnju po svoju bezbednost. Zahteva da se grupa potpuno razoruža i smatra Liban odgovornim za to. Ipak, mnogi analitičari tvrde da slaba libanska vlada – koja vlada fragmentiranom državom koja uključuje maronitske hrišćane i šiitske i sunitske muslimane – nema moć da ispuni zahteve Izraela. Libanski lideri podržavaju razoružanje Hezbolaha, ali tvrde da ono mora da sledi sveobuhvatno političko rešenje koje će verovatno uključivati duge pregovore sa regionalnim silama.

U međuvremenu, Izrael će verovatno nastaviti da pokušava da suzbije moć Hezbolaha. To znači da će libanski sukob predstavljati stalnu pretnju koja bi mogla da poremeti pregovarački proces SAD sa Teheranom. To je još jedan primer razlike u pogledu između saveznika koji su započeli rat sa Iranom. Izrael zaštitu svoje bezbednosti smatra beskrajnom misijom koja može podrazumevati periodične ratove. Tramp traži definitivno rešenje – i da se povuče iz regiona.

Trampova administracija razume kako Liban ugrožava taj cilj. Nedavno je održala mirovne pregovore u Vašingtonu između libanskih i izraelskih zvaničnika. Sastanak je postigao samo rudimentaran napredak u produžavanju prekida vatre na izraelsko-libanskoj granici – i već izgleda da su ga pretekli događaji.

To ostavlja Liban u onome što je bio pola veka – žrtva koja je stalno vučena ka političkom kolapsu i humanitarnim krizama. Nalazi se u unakrsnoj vatri posredničkih sukoba u koje su uključeni regionalni rivali poput Izraela, Irana, Sirije i raznih palestinskih grupa. Još se oporavlja od 15-godišnjeg građanskog rata i izraelske invazije 1982. godine koja ga je razorila.

Iako je Tramp uskočio da spasi situaciju u ponedeljak, malo je znakova da ima apetit ili politički kapital da osmisli trajniji mir u Libanu. To bi zahtevalo regionalni sporazum. On je zamislio takav okvir svojim pozivom da proširi svoje Avramove sporazume kako bi obuhvatili sve regionalne arapske i muslimanske sile u znak priznanja Izraela. Ali druga pitanja, uključujući palestinsko pitanje, čine ovo nedostižnim ciljem.

Dakle, Liban će ostati gnojna rana koja bi mogla da potkopa njegovu ratnu diplomatiju sa Iranom. Sve što je Tramp uradio u ponedeljak bilo je da se izvuče iz ćorsokaka.

A Liban nije jedina pretnja toj diplomatiji.

Iranska nepopustljivost dodatno je potkopala Trampov kredibilitet kod kuće i njegove tvrdnje o ratu, poput njegove objave na društvenim mrežama u ponedeljak u kojoj kaže da „Iran zaista želi da postigne dogovor“.

Ponašanje Teherana izgleda ukazuje na to da veruje da može da izvrši pritisak na Trampa i da je on taj koji zaista želi dogovor – nakon što je tokom vikenda vratio predloženi okvir sa izmenama koje pokrivaju iranske nuklearne obaveze i njegov sporazum o ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza.

Nada u proboj nije mrtva jer, iza preokreta, i Iran i SAD imaju interes da formalno okončaju borbe. Tramp je politički ponižen visokim cenama gasa. Iran dobija većinu svog uvoza morem, a američka blokada njegovih brodova i luka je jaka.

Ali zastoj u pregovorima se nastavlja.

SAD i dalje insistiraju da Iran nikada ne sme da ima nuklearno oružje. Teheran insistira na svom pravu da obogaćuje uranijum. Iako je američko bombardovanje možda uništilo teheranske nuklearne elektrane prošle godine, njegove zalihe visoko obogaćenog uranijuma su i dalje u zemlji.

Primirje između SAD i Irana nominalno se drži, ali ga obe strane testiraju.

Ova situacija je sama po sebi dovoljno krhka, bez dodatne opasnosti od udaljenog fronta u američko-izraelskom proksi ratu koji bi je dalje destabilizovao.

Tramp je možda umanjio štetu u ponedeljak ali je dobio novu lekciju da se predsednički poduhvati na Bliskom istoku lako započinju, ali da je iz njih gotovo nemoguće pobeći.