Burna politička jesen u Turskoj

Istakao je da je „sadašnji zastareo“ i da ga je „pregazio društveni razvoj“.

U opoziciji pak tvrde da Erdogan na taj način zapravo pokušava da pripremi teren kako bi sebi otvorio pravnu mogućnost da se bori za još jedan, treći predsednički mandat, pošto po sada važećem Ustavu to nije moguće.

„Donošenje novog građanskog ustava je u stvari test turske demokratije. Naša nacija mora da se oslobodi te nasleđene sramote. Novi ustav treba da izgradi jače mostove između države i društva i da stvori novu osnovu za jačanje vladavine prava i ljudskih sloboda“, istakao je turski predsednik na otvaranju jesenjeg zasedanja parlamenta.

U opoziciji se pitaju zašto je Erdogan čekao toliko vremena da bi se tek sada setio da je važeći Ustav zastareo pošto su ga doneli vojni pučisti 1982. godine.

U pitanju je, kažu njegovi politički protivnici, zakulisna igra kako bi pripremio pravni teren da i posle izbora koji se redovno održavaju sredinom 2028. godine i dalje ostane u luksuznoj predsedničkoj palati Ak Saraj na Beštepeu, elitnom naselju u predgrađu Ankare.

U vladajućoj koaliciji – Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja (AKP) i Partiji nacionalističkog pokreta (MHP) – već duže vreme najavljuju da će pokrenuti inicijativu za promenu Ustava kako bi Erdogan mogao i posle 2028. godine da ostane u toj fotelji.

U poslednje vreme sve češće se pominje i druga mogućnost – raspisivanje vanrednih predsedničkih izbora, što bi mu takođe otvorilo vrata da se ponovo bori za tu funkciju.

„Mi želimo da Erdogan ponovo bude naš kandidat za šefa države. To je za Tursku jedino pravo rešenje“, smatra Devlet Bahčeli, lider desničarske Partije nacionalističkog pokreta (MHP), koja je decenijama u vladajućoj koaliciji i bezrezervno podržava sadašnjeg šefa države koji je na čelnim pozicijama u Turskoj – što kao premijer, što kao predsednik republike – od 2002. godine.

Inicijativu o promeni Ustava u parlamentu treba da podrži najmanje 400 od ukupno 600 poslanika. Ukoliko se to ne desi, onda se ide na referendum. Erdoganova koalicija u skupštini ima ukupno 336 glasova i potrebna joj je podrška nekoliko manjih stranaka, pošto vodeće opozicione partije zasad za to ne žele da čuju.

Bitka za naklonost opozicionih poslanika je već počela i presudnu ulogu mogla bi da odigra prokurdska Partija ravnopravnosti i demokratije (DEM), koja je na poslednjim izborima osvojila deset odsto glasova, odnosno 56 poslaničkih mesta.

Analitičari kažu da su Erdoganovi napori da potencijalno ponovo pokrene mirovni proces sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) usmereni na dobijanje podrške kurdskog parlamenta za izradu novog ustava koji bi na kraju mogao produžiti njegov mandat na vlasti.

Ističu da vladajućoj koaliciji ide naruku sadašnja duboka kriza koja je u poslednje vreme iz temelja uzdrmala vodeću opozicionu Republikansku narodnu partiju, koja se nedavno podelila u dve stranke.

Kandidat jedne od njih za predsednika Turske je popularni gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, koji je već duže vreme u pritvoru pod optužbom da je ogrezao u kriminal i korupciju i da je falsifikovao fakultetsku diplomu, koja je inače jedan od preduslova za kandidaturu za šefa države.

On bi, prema mnogim anketama, mogao ozbiljno da ugrozi pozicije Erdoganove partije u borbi za šefa države, ali ako se dokaže njegova krivica, Imamoglu će do kraja života ostati iza rešetaka.

U opoziciji čekaju sudski rasplet i još nisu predložili novog kandidata za funkciju šefa države.

Sa druge strane, lider desničarske Partije nacionalističkog pokreta (MHP) Devlet Bahčel, koalicioni partner Erdoganovog AKP-a, koji se zalaže za raspisivanje vanrednih predsedničkih izbora, pošto do kraja nije jasno kako bi na referendumu prošla ideja o uvođenju trećeg predsedničkog mandata, smatra da je „Erdogan potreban Turskoj, regionu i međunarodnoj zajednici“.

Kako se primiču parlamentarni i predsednički izbori, vladajući AKP nastavlja da jača svoje redove.

Erdogan je uspeo da privuče Džemila Tugaja, gradonačelnika Izmira, trećeg po veličini grada u Turskoj.

U tom tradicionalno sekularističkom mestu vladajući proislamistički AKP dosad nije uspeo da osvoji čelne pozicije.

Erdogan se očigledno još ne predaje iako je već u godinama, zagazio je u osmu deceniju života (72).

On je na čelnim pozicijama – što kao premijer, što kao šef države – od početka ovog veka, duže i od osnivača turske republike Mustafe Kemala Ataturka, ali mu očigledno još ne pada na pamet da digne ruke od monumentalne predsedničke „Bele palate“.

„Ja sam igrač na duge staze“, poručuje on političkim protivnicima koji bi želeli da mu konačno vide leđa.

Objašnjava da je njegovo zalaganje za donošenje novog  ustava „čvrst nacionalni cilj“.

Na taj način on je pokušao da odbaci optužbe da je taj potez lično motivisan i da se u stvari radi o pokušaju da sebi obezbedi mogućnost još jednog mandata na toj funkciji.

Naime, prema važećem Ustavu, Erdogan, koji je na vlasti 22 godine, prvo kao premijer od 2003. do 2014. godine, a zatim kao predsednik, ne može da se kandiduje za još jedan predsednički mandat.

Trenutno važeći Ustav Turske u članu 101. ograničava predsednike na dva mandata.

Erdogan je na mreži Iks napisao da pokušaj donošenja novog turskog ustava „proizilazi iz principijelnih, a ne ličnih razloga“.

Erdogan se na mreži Iks oglasio jer ga je opozicija odmah optužila da promenom Ustava želi sebi da obezbedi mogućnost da se još jednom kandiduje za predsedničku funkciju.

„Naša odlučnost da krunišemo tursku demokratiju novim civilnim ustavom ostaje čvrsta danas kao što je bila juče. Bez obzira na okolnosti, nismo odstupili i nećemo odstupiti od ovog cilja“, dodao je Erdogan u objavi na mreži Iks.

Naglasio je da njegova vladajuća Partija pravde i razvoja ima konstruktivan pristup ovom pitanju i da je spremna da „deluje u duhu konsenzusa“, ali je istakao i hitnost promene Ustava.

„Što pre mi kao politička institucija rešimo ovo pitanje, to ćemo veću uslugu pružiti našoj zemlji i našoj demokratiji.“

Erdogan je podvukao i da Turska ne može da ostvari svoju viziju „veka“ sa zastarelim Ustavom, za koji je rekao da je utemeljen u načinu razmišljanja koji je nekada opravdavao pogubljenja.

Analitičari pojašnjavaju da je Erdogan, govoreći na otvaranju pete zakonodavne godine 28. parlamentarnog mandata, povezao ustavnu reformu sa onim što je opisao kao potrebu za prevazilaženjem političke polarizacije, jačanjem „domaćeg fronta“ i izgradnjom onoga što je nazvao „velikim turskim konsenzusom“.

Pozvao je na usvajanje „demokratskog, participativnog, libertarijanskog i civilnog ustava“, tvrdeći da trenutni institucionalni okvir Turske i dalje nosi otisak vojnog puča iz 1980. godine uprkos brojnim izmenama amandmanima.

Erdogan, objašnjavaju analitičari, nije predstavio nacrt ustava, konkretne članove ili vremenski okvir za ustavnu reformu, niti je eksplicitno povezao inicijativu sa svojom političkom budućnošću ili predsedničkim izborima 2028. godine.

„Umesto toga, ukazao je na nedavno glasanje u parlamentu kao dokaz da su mogući širi politički sporazumi. Naveo je 467 glasova iza zakonodavne inicijative povezane sa procesom ’Turska bez terora’, tvrdeći da Velika narodna skupština može da proizvede većinu koja prelazi utvrđene stranačke linije“, navodi portal „EUalajv“.

Međutim, kako prenosi ovaj portal, ta većina, koja je formirana prilikom glasanja za proces „Turska bez terora“, ne prenosi se automatski i u podršku za ustavne promene ili odluku o obnavljanju predsedničkih izbora.

Ustavna debata u Turskoj je, objašnjavaju sa portala „EUalajv“, pokrenuta u trenutku kada se uporedo odvija i pitanje o tome da li Erdogan može da se kandiduje za još jedan predsednički mandat 2028. godine.

Naime, član 101. turskog Ustava kaže da osoba može biti izabrana za predsednika najviše dva puta.

„Međutim, član 116. predviđa da ako parlament odluči da obnovi izbore tokom drugog predsedničkog mandata, aktuelni predsednik može ponovo da se kandiduje na izborima“, pojašnjavaju sa portala „EUalajv“.

Dodaju da su za takvu odluku potrebni glasovi minimum tri petine svih poslanika, odnosno 360 glasova.

Trenutna parlamentarna aritmetika je ispod tog praga.

Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) ima 280 mesta, dok njen nacionalistički saveznik, Partija nacionalističkog pokreta (MHP), ima 46. Zajedno imaju 326 poslanika.

Ako se tome dodaju i četiri poslanika iz HUDA PAR i tri iz Nove stranke blagostanja, ukupan broj bi se popeo na 333 – i dalje 27 glasova manje od 360 potrebnih prema članu 116.

„To znači da bi svaka odluka o obnavljanju izbora prema postojećoj ustavnoj odredbi zahtevala podršku izvan vladajućeg bloka i njegovih manjih saveznika“, ističu sa portala „EUalajv“.

Naglašavaju da je opozicija u Turskoj takođe prošla kroz politička prestrojavanja.

„Republikanska narodna partija (CHP) Ozgura Ozela ima 91 mesto i druga je najveća snaga u parlamentu. Na otvaranju nove zakonodavne godine, Ozel i njegova parlamentarna grupa napustili su salu pre Erdoganovog govora, signalizirajući svoje protivljenje predsedniku“, ističu sa portala.

Podvlače da to ne određuje kako bi CHP ili druge opozicione stranke glasali o budućoj promeni Ustava ili predlogu po članu 116.

„Ali to ipak ukazuje na činjenicu da pretpostavka da bi se konsenzus koji je Erdogan istakao oko jednog zakonodavnog procesa proširio i na institucionalna pravila koja regulišu predsedničku vlast nema utemeljenja u realnom političkom životu Turske“, piše portal „EUalajv“.

Sa druge strane, savetnik predsednika Turske Mehmet Učum rekao je da smatra izbore 2028. godine mogućim nakon parlamentarne odluke o obnavljanju izbora, što bi Erdoganu omogućilo da se ponovo kandiduje.

Njegove izjave bile su politički predlog, a ne odluka koju je parlament već doneo.

Prema pisanju „EUalajva“, debata stoga uključuje dva odvojena institucionalna puta.

„Jedan je postojeći mehanizam člana 116. koji bi zahtevao 360 glasova u parlamentu za obnavljanje izbora tokom Erdoganovog drugog mandata. Drugi je mnogo širi proces izrade i usvajanja novog ustava“, zaključuje ovaj portal.

Sa druge strane, Erdogan nije rekao da je novi ustav neophodan da bi mu se omogućilo da se kandiduje za još jedan mandat niti da postojeći mehanizam člana 116. zavisi od usvajanja novog ustava.

On je ustavnu reformu predstavio kao deo šireg napora da se promeni način na koji političke stranke rešavaju neslaganja.

Rekao je da politička konkurencija treba da se nastavi, ali da stranke takođe treba da pronađu zajednički jezik o pitanjima koja on smatra da se tiču nacionalnih interesa Turske.

Ovaj pristup opisao je kao „konkurenciju unutar konsenzusa“ i povezao ga sa svojim pozivom na „veliki turski konsenzus“.