Emanuel i dragi Džo

Poseta je imala status "državne“, što je najviši protokolarni rang: to znači da je najviši zvaničnik SAD u tom svojstvu pozvao predsednika Francuske Republike. Dodatnu važnost dala joj je činjenica i da je to bio prvi događaj tog nivoa od kako je Bajden preuzeo dužnost kao 45. predsednik SAD, dok je 25. predsedniku Francuske to bio drugi prolazak kroz svečana vrata sedišta američke moći: 2018. domaćin mu je bio Donald Tramp.

Crveni tepih se dakle podrazumevao (nije inače obavezan kad na razgovore sa domaćinom zvanično ili nezvanično dolaze za Ameriku manje značajni šefovi država i premijeri), kao i gala večera (ovoga puta sa oko 300 zvanica).

Bajden i Makron su se sretali i ranije, a od kako je Bajden preuzeo dužnost telefonom su razgovarali čak 30 puta. Makron je svojeručno napisao čestitku Bajdenu za 80. rođendan, a družili su se i na samitu G-20 na Baliju. Sastali su se i u septembru, na zasedanju Generalne skupštine UN, kada se njihov razgovor, planiran da traje između 10 i 15 minuta, produžio na čitav sat…

Ovu lidersku bliskost, kako je ocenio Ričard Has, predsednik vašingtonskog Saveta za međunarodne odnose, "političari često preuveličavaju: lične veze mogu da umanje verovatnoću da razlike postanu krize, ali ni sva personalna hemija sveta ne može razlike da pretvori u sporazume“.

Rute Bajdenu: "Izvini Džo, fudbal je pobedio"

Fudbal i politika

Fudbal i politika

Katar 2022 04.12.2022. 20:28

Rute Bajdenu: "Izvini Džo, fudbal je pobedio"

Makron između osude i podrške zbog ponude Putinu

Rat u Ukrajini

Rat u Ukrajini

Svet 06.12.2022. 09:46

Makron između osude i podrške zbog ponude Putinu

U Vašingtonu, dva lidera su ipak nastojala da u svakom momentu pokazuju naglašenu srdačnost. Bajden je svog gosta oslovljavao samo sa Emanuel, dok je "msje Makron“ takođe bio neformalan – Bajden je za njega u svakoj prilici bio "dragi Džo“. A "dragi Džo“ nije štedeo na komplimentima gostu: "Emanuel nije samo lider Francuske, već i jedan od lidera Evrope“, pohvalio ga je posle razgovora koje su vodili u Ovalnom kabinetu.

Te kulise su svakako bile i u funkciji novog potvrđivanja činjenice da je Francuska najstariji američki saveznik (prvi ugovor o tome potpisan je još 1778. kada je pomogla rađanje nove nacije na tada još dokraja neotkrivenom kontinentu). Istorija je, međutim, bila pominjana tek usputno jer je sadašnjost bila mnogo preča od prošlosti pa je državnička intima bila samo dekor koji nije uspeo da sakrije ozbiljna transatlantska razmimoilaženja.

Makron je u ovom slučaju bio predstavnik (pa donekle i predvodnik) Evrope, sa nimalo prijatnim zadatkom da velikog saveznika sa druge strane Atlantika opomene da u ulozi lidera geopolitičkog Zapada vodi računa samo o svojim interesima, u tolikoj meri da se pominje i američko ratno profiterstvo.

Makron je za ovu priliku gurnuo u stranu ono što je Amerika pre godinu dana uradila Francuskoj otimajući joj već ugovoreni posao sa Australijom za isporuku podmornica, težak milijarde dolara (Bajden je priznao da je to urađeno „nespretno“), a nije insistirao ni na svojoj omiljenoj temi, „strateškoj autonomiji“ za Evropu. Umesto toga u fokusu su bili neki skorašnji potezi Amerike za koje se veruje da bi mogli da transatlantskom savezništvu nanesu značajnu štetu.

Na Bajdenovu inicijativu Kongres je usvojio dva, sa stanovišta Evrope „sebična“ zakona. Jedan je Zakon za zaustavljanje inflacije koji predviđa značajne subvencije za američku industriju, dok je drugi, takozvani CHIPS zakon takođe predvideo veliku pomoć kompanijama koje pokreću proizvodnju poluprovodnika na američkom tlu.

Program borbe protiv inflacije predviđa 356 milijardi dolara u formi poreskih olakšica i direktnih subvencija za kompanije koje investiraju u energetsku i klimatsku tranziciju, što je iz perspektive Evropljana čin protekcionizma i ekonomske diskriminacije.

Novi američki zakoni su i dolivanje soli na staru ranu koju je Evropi nanelo američko ponašanje u energetskoj krizi izazvanoj ratom u Ukrajini i zapadnim sankcijama nametnutim Moskvi. Evropljani, a pogotovo od ruskih energenata najviše zavisna evropska društva i ekonomije kao što je Nemačka, uspeli su nekako da obezbede dovoljno gasa i nafte za prezimljavanje, zahvaljujući, između ostalog, i isporukama tečnog gasa iz Amerike – ali po cenama koje su bile i do četiri puta veće od cena za isti gas na američkom tržištu.

Emanuel je bio u prilici da dragom Džou objasni i štetu koju evropskim biznisima može da nanese i pomenuti CHIPS zakon, koji treba da obezbedi manju zavisnost ne samo Amerike, nego i njenih saveznika od čipova proizvedenih u Kini. Prema njegovim odredbama, pomoć u raznim formama u iznosu od 52 milijarde dolara namenjena je samo američkim (i po bilateralnim ugovorima koje imaju i kanadskim i meksičkim) proizvođačima automobila sa električnim pogonom, proizvođačima (i investitorima u ove proizvode) baterija, materijala koji se za njih koriste i sličnog.

Bajden je prihvatio Makronovu kritiku, ali nije pokazao spremnost da bilo šta u već izglasanim zakonima menja. Između ostalog, i zato što je njihovim usvajanjem stekao značajne političke poene, dok bi, sa druge strane, to bio mukotrpan i neizvestan proces. Protiv izmena u ovim zakonima su i ključni kongresmeni, a dodatnu teškoću donosi i novi saziv Predstavničkog doma u kojem će republikanci imati većinu (dok su Bajdenove demokrate sačuvale minimalnu prednost u Senatu).

Podrazumeva se da je samit Bajden–Makron bio i prilika za usaglašavanje stavova saveznika o ratu u Ukrajini i u ovom momentu malim izgledima da se on zaustavi nekim pregovorima. I u toj oblasti uočene su značajne razlike u pristupu i krajnjim ciljevima.

Makron i Ilon Mask - sat vremena "oči u oči"

"O plavoj ptičici"

"O plavoj ptičici"

Svet 03.12.2022. 11:11

Makron i Ilon Mask - sat vremena "oči u oči"

Dačić i Makron - više od "prijateljskog ćaskanja"

Samit Frankofonije

Samit Frankofonije

Vesti 19.11.2022. 15:34

Dačić i Makron - više od "prijateljskog ćaskanja"

Ono što je bila vest, to je Bajdenova spremnost da sedne za sto sa Putinom, ali samo pod uslovom da ruski predsednik pokaže da "traži načine da zaustavi rat“ – i ako se sa tim saglase članice NATO-a.

U ovoj oblasti postignuta je saglasnost o principima, ali ne i konkretnim detaljima. Dva državnika podržala su načelo "ništa o Ukrajini bez Ukrajine“ – da u svakom dogovoru o sopstvenoj sudbini treba da učestvuju i Ukrajinci.

Makron je tako najavio povećanje francuske pomoći Kijevu, uz obećanje da od Ukrajinaca nikad neće tražiti da potpišu kompromise koji im nisu prihvatljivi. A prema izjavama francuskih funkcionera iz Makronove pratnje zapadnim medijima, Bajden i Makron slažu se sa procenom da bi dalje napredovanje Ukrajinaca na bojnom polju bio značajan adut u svim pregovorima sa Moskvom, uz zaključak da ti pregovori nisu izgledni sve dok Putin nema ništa što može da proglasi za pobedu, a Ukrajinci istrajavaju u svojim ofanzivama.

S druge strane, zapadni analitičari ukazuju da će ključni akter u svim pregovorima biti upravo Vašington. Medijski servis Al Džazira u ovom kontekstu citira Džolijona Hauvorta, profesora evropske politike i transatlantskih odnosa sa Univerziteta Bat, koji kaže da je prema uverenjima „realista“ krajnji cilj SAD pobeda Ukrajine koja bi Rusiju izbrisala sa liste velikih sila. Takav stav, prema ovom ekspertu, nije ukorenjen u Evropi, što bi moglo da bude povod za nove savezničke nesporazume.

Makronova poseta Vašingtonu potvrdila je i utisak da je on unekoliko preuzeo ulogu koju je do pre godinu dana imala Angela Merkel, pošto je sve očiglednije da se, bar kad je reč o zastupanju stavova EU, njen naslednik kancelar Olaf Šolc još ne snalazi. Nije, naime, nezapaženo da francuski predsednik koji "troši“ svoj drugi (i završni) mandat, održava i veze sa Putinom, ne izlazeći pritom iz okvira delikatnog evropskog konsenzusa o najvećoj krizi koja je Evropu zadesila od završetka Hladnog rata. Valja s tim u vezi imati u vidu da je Francuska (zbog mnoštva aktivnih nuklearnih elektrana) energetski manje zavisna od Rusije nego Nemačka.

Sa stanovišta geopolitike primetno je "soliranje“ Nemačke, koja je najviše izgubila zbog izolacije i sankcionisanja Rusije. U pitanju je žurba kancelara Šolca da „osigura“ odnose sa Kinom (i njenim tržištem) pa je prihvatio kineska ulaganja u nemačku infrastrukturu, da bi potom sa povećom delegacijom (u kojoj nije bilo nijednog predstavnika EU) posetio Peking.

Šolc je imao i jednosatni telefonski razgovor sa Putinom, do kojeg je takođe došlo bez koordinacije sa EU, a u kojem su, prema saopštenjima iz Moskve i iz Berlina, on i Putin ostali na poznatim pozicijama, bez nagoveštaja da će od njih u dogledno vreme da odstupe.

Sa ove strane Atlantika zanimljiva je i pozicija Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, čiji je spoljnopolitički uticaj marginalizovan zbog Bregzita i liderske krize u samom vrhu vlasti, kao i fiskalnih problema za koje se još traže rešenja.

Samit između Džoa i Emanuela ostaće upamćen i po pominjanju u međunarodnim odnosima nepoželjne reči: ljubav. Prvo je izletela iz Makronovih usta, kada se podsetio krize u francusko-američkim odnosima povodom toga ko će Australiji prodati svoje podmornice, krize koja je dovela do protestnog povlačenja francuskog ambasadora iz Vašingtona. "Poverenje je kao ljubav“, odgovorio je francuski predsednik američkom koji je priznao da je Vašington to "loše odigrao“ – „deklaracije su dobre, ali su dokazi još bolji“.

U ovogodišnjoj verziji, to je citat koji se pripisuje nekolicini francuskih pesnika: „Ljubav ne postoji, postoje samo dokazi ljubavi.“

Gde su i šta su ti dokazi, nisu pomenuli ni Emanuel, ni dragi Džo.