INTERVJU MATIJA FERARESI: Bojim se maksime da su "pakao drugi ljudi"

Mnogi od nas su bili previše sebični da slede predloge za promenu svog ponašanja. Sada smo u zatvoru i ljudi bespotrebno umiru - napisao je 13. marta u tekstu za „Boston Globe“ italijanski novinar Matija Feraresi. U tom trenutku Italija je bila najteže pogođena zemlja u Evropi sa 17.660 obolelih i 1.266 umrlih.

Posle dva meseca, kada se podvuče crta, brojevi su sledeći: 4.327.353 zaraženih, 291.837 preminulih, 1.571.354 oporavljenih.

Jedna od poslednjih vesti je da je u Italiji veliki skok u broju potvrđenih slučajeva koronavirusa zabeležen u najteže pogođenoj oblasti, što je doprinelo najvećem dnevnom porastu broja zaraženih u toj državi u poslednjih nekoliko dana. Broj novih slučajeva za 24 sata je skoro dupliran: sa 744 na 1.402.

Tako je Italija, država koja je pored Španije najviše pogođena zarazom u Evropi, koju su svi sa strepnjom pratili tokom krize i koja je poslužila kao primer neblagovremenog reagovanja na novu pretnju, ponovo postala predmet neizvesnog osmatranja. Žrtva nelagodnog iščekivanja odgovora na pitanje: Da li smo se previše opustili?

To se pita i Matija Feraresi, novinar časopisa “Il Folio” i dopisnik listova „The New York Times“, „Boston Globe“ i „Foreign Policy“, koji je među prvima u Italiji priznao da je pogrešio, da nije verovao da je opasnost toliko ozbiljna. Feraresi u intervjuu za „Ekspres“ ističe da se Italija polako otvara, ali da jasna strategija vlade i dalje ne postoji.

"Italija se polako, veoma polako približava fazi ponovnog otvaranja. Pojedine komercijalne aktivnosti su počele i ljudima je dozvoljeno da šetaju gde god žele, treniraju individualno i pridržavaju se onoga što je vlada nespretno nazvala ’stabilne sklonosti’. Šta to tačno znači, još uvek je nejasno, ali sigurno ne možemo da posećujemo prijatelje. Čudno, vlada nam govori koga možemo, a koga ne možemo da vidimo, a trebalo bi da bude zabrinuta samo na koji način nekoga posećujemo."

Socijalno distanciranje, dakle, i dalje važi? 

"Te mere su još aktivne, a sva okupljanja su zabranjena. Ljudi generalno to poštuju uprkos pokušaju od strane pojedinih lokalnih vlasti, pa čak i medija da kriminalizuju ponašanja. Ali ukoliko otvorite parkove, potpuno je prirodno da će ljudi želeti da odu tamo."

Mislite li da će koronavirus uticati na promenu kulturnih i socijalnih obrazaca?

"Mislim da će neizbežno probuditi osećaj nepoverenja u druge. ’Drugi’ se smatra pre svega nosiocem potencijalne bolesti, neko kome ne treba verovati. ’Pakao su drugi ljudi’, napisao je Sartr. Bojim se da će to biti maksima koju ćemo čuti mnogo češće u narednim mesecima. Verovatno ćemo imati aplikacije i druge oblike digitalnog nadgledanja koji će nas podsećati na tu ideju."

Napisali ste na početku pandemije članak u „Boston Globeu“ u kojem sugerišete drugim zemljama da moraju da uvedu karantin i izbegnu situaciju koja se desila u Italiji. Gde su stvari pošle naopako?

"Italija je bila prva država na zapadu koju je pandemija značajno pogodila, tako da je u određenoj meri nepripremljenost bila neizbežna. Stvari su pošle naopako za vladu, i umesto da nauči nešto od nekih uspešnih lokalnih pokušaja u zauzdavanju koronavirusa kroz agresivno testiranje i praćenje kontakata, ona je odlučila da nema strategiju življenja sa virusom i upravljanja rizicima. Imali smo rano i veoma striktno zatvaranje, ali su zatvaranja zamišljena kao usporavanje infekcija i kupovina vremena kako bi se osmislila strategija za drugu fazu. Tu strategiju sada nemamo."

Kažete da italijanska vlada nema, niti je imala strategiju. Zašto nije postojao adekvatan odgovor na krizu?

"Pred ogromnom krizom italijanska vlada nije mogla da se oslobodi svojih istorijskih nedostataka: slabosti, neodlučnosti,
intenzivnog partizanstva, svađalačkih nagona i tendencije generisanja novog sloja birokratije. Daću vam primer: sada vladu savetuje ekspertska grupa koja bi trebalo da pruži praktične smernice, ali je u nekoliko nedelja osnovano 15 različitih radnih grupa, sa oko 500 uključenih eksperata. Očigledno je da tako ništa ne mogu da urade."

Pojedini smatraju da su individualne slobode ugrožene teškim odlukama vlade. Šta mislite o tome? Da li je moguće napraviti balans između tvrdog stava i slobode individue?

"Sloboda pojedinca je očigledno bila pritisnuta kako bi se suočila sa opasnošću, s pravom po mom mišljenju. Problem je kako vlade tome pristupaju. U Italiji se sve odluke donose vladinim dekretima, bez glasanja parlamenta. U ranoj fazi, kada je potrebno da pravovremeno donosite odluke, ako želite da spasite živote, to je prihvatljivo. Ali oslanjanje samo na izvršnu vlast više od dva meseca nije dobar način za pronalaženje balansa između javnog zdravlja i individualnih sloboda."

Spomenuli ste da je italijanski zdravstveni sistem imao kapacitete da se pobrine za sve, ali je sistem kolabirao. Zašto?

"Bolnički sistem u Lombardiji je bio pogođen velikim talasom bolesnih ljudi i privremeno je bio preplavljen. Verovatno je talas bio toliko masivan da ništa nije moglo da se uradi, ali retrospektivno saznajemo da je hospitalizovanje toliko ljudi, čak i onih koji su blago bolesni, bilo velika greška, jer se infekcija u Lombardiji pretvorila u bolničku infekciju. Naravno, shvatiti to u vreme kada se sistem borio sa nemogućom pretnjom bilo je veoma teško."

Upozorili ste Sjedinjene Države da bi trebalo da zatvore zemlju, ali je Trampova administracija pružala otpor.

"Američka kultura se zasniva na primatu individue i njenih sloboda, tako da postoji kulturološki element koji otežava vladi da uvede restriktivne mere u masivnom obimu. Ali priča u SAD je da su pojedine države uradile veoma dobar posao u pravovremenom preduzimanju efikasnih mera, dok je savezna vlada uradila katastrofalan posao u koordinisanju strategije zauzdavanja epidemije. Trampovo vođenje države, na nacionalnom i međunarodnom nivou, prosto je bilo užasno."

Kakve su političke implikacije koronavirusa? Da li mislite da je kriza uvod u kraj neoliberalne ere? Šta dolazi posle?

"Političke implikacije će biti ogromne i niko ne može jasno da ih predvidi. Za sada mislim da ubrzava postojeći trend povratka na nacionalnu državu kao glavnu jedinicu globalne politike, a sile poput Kine će imati priliku da pojačaju svoju geopolitičku ulogu. Koronavirus pokazuje Zapadu koliko je Kina neproziran i prevrtljiv režim i koliko zavisimo od njega. Kraj neoliberalizma se nigde neće desiti, a kapitalističke autokratije poput Kine će uspevati u neoliberalnom ekosistemu."

Kako je po Vama EU reagovala na krizu? 

"EU je bila spora i birokratska, kao i obično. Izgubila je nekoliko presudnih nedelja u kojima je propaganda Rusije i Kine diskreditovala EU ’maska diplomatijom’. Ali problem EU na dubljem nivou je kako će konkretno artikulisati svoj princip solidarnosti sa svojim članicama na južnoj strani, poput Italije i Španije. Čvrsto protivljenje jačanju koronaveze i drugim oblicima podele duga od strane Nemačke i Holandije pokazuje da je princip solidarnosti samo dobar princip."

Neki naučnici su rekli da možemo očekivati novi talas pandemije u septembru. Može li Italija da izbegne ponavljanje katastrofičnog scenarija?

"Ne znamo mnogo o novom talasu. Ono što znamo jeste da bi nam bila potrebna agresivna strategija zasnovana na masovnom testiranju, praćenju i izolovanju slučajeva kako bismo razumeli pandemiju i tako upravljali rizicima sada i pripremili se za mogući drugi talas. A mi nemamo tu strategiju."

Napisali ste da je Italijanima po izbijanju pandemije nedostajalo ono što biste mogli nazvati „moralnim saznanjem“. O čemu je reč?

"To je pitanje poverenja ili vere. Ljudska bića znaju većinu stvari oslanjajući se na informacije koje ne dožive iz prve ruke. Problem je u tome što je teško donositi teške odluke, poput društvene distance, zasnovane isključivo na poverenju u ono što vam drugi kažu da radite. Možda imate sve elemente informacija koje su vam potrebne da delujete, ali vam nekako nedostaje ona motivacija koja vas odlučno gura na delovanje. Teorijsko znanje o problemu ponekad nije dovoljno za pokretanje akcije, potrebno vam je nešto drugo. To sam nazvao ’moralnim znanjem’."

Koliko je teško bilo izveštavati o koronavirusu? Nepouzdane i lažne vesti širile su se brzo svetom, do te mere da je skovan novi termin „dezinfodemija“. Da li je u Italiji bilo puno lažnih vesti i kako su se novinari borili protiv toga? Da li je bilo mnogo teorija zavere?

"Na početku pandemije preplavile su nas lažne vesti i teorije zavere. Bilo je potrebno nekoliko nedelja da se novinari prilagode, ali nakon nekog vremena oni su uglavnom (ne baš striktno) prestali da promovišu lažne informacije. Politizacija informacija je bila pravi problem u Italiji."

Osmog marta, dan pre nego što je severni deo Lombardije krenuo u zatvaranje, „Coriere della sera“ je objavio nacrt vladine uredbe kojim se nalaže milionima stanovnika severne pokrajine da ostanu u karantinu. Kako je curenje te informacije uticalo na ljude? Koliko je bila opasna ta medijska odluka?

"’Coriere della sera’ i mnogi drugi su objavili rani (i nepotpuni) nacrt uredbe, ali je upravo Rojters pokrenuo vest o sadržaju naredbe. Sigurno je da je puštanje te informacije nateralo mnoge ljude da napuste region pre nego što je zvanično odlučeno zaključavanje. Po mom mišljenju je bilo pogrešno što su ga mediji objavili pre nego što je vlada formalizovala odluku. Ne kažem da bi mediji trebalo da prihvataju uputstva vlade, ali mislim da bi mediji trebalo da deluju u javnom interesu, služeći ljudima, a ne nanoseći im štetu. Ta odluka je potencijalno naštetila građanima koji su se već plašili i panično posrtali. A zbog čega? Da biste pustili nepotpunu ekskluzivu brže od drugih."