Koliko smo daleko od sveopšteg rata

Ovde nije reč o tome da će neka strana doživeti poraz kao što su SAD to doživele u Vijetnamu, iako je možda i to mogućno. Ono što zaista predstavlja rizik jeste abeceda vijetnamske krize koja je apsorbovala SAD šezdesetih godina.

U suštini, to je uplitanje u rat bez “izlazne strategije“. Ovu doktrinu sveobuhvatno je razvio bivši američki načelnik Generalštaba, Pentagona, a kasniji šef Stejt departmenta, Kolin Pauel. Pauel je odbijao vojnu intervenciju ukoliko nisu jasno postavljeni ciljevi koji treba da budu postignuti i trenutak kada se vojska povlači nakon izvršenog zadatka. Za njega je “beskrajna eskalacija“ bila sasvim neprihvatljiva. Upravo tome prisustvujemo poslednjih meseci kao trenutno vladajućem derivatu “ukrajinske krize“.

Evropa je prešla još jednu crvenu liniju u svojoj sve izraženijoj eskalaciji akcija protiv Rusije, koja više nije tako posredna. Na jednom na brzinu dogovorenom sastanku evropskih lidera u Parizu ‒ kao odgovor na značajne prodore Rusije na ukrajinskoj liniji fronta u prošlih nekoliko nedelja ‒ francuski predsednik Emanuel Makron razbio je jedan od retkih tabua koji su ostali u zapadnim krugovima rekavši da slanje NATO trupa u Ukrajinu ne bi trebalo da bude van planova.

“Moramo učiniti sve što je potrebno da sprečimo Rusiju da pobedi u ratu“, rekao je on, dodajući da Francuska može čak i da preduzme takvu akciju bez saglasnosti drugih članica EU jer je “svaka zemlja suverena i njene oružane snage su suverene“.

Odmah nakon toga, šef Pentagona Lojd Ostin rekao je da će NATO morati da se uplete u sukob ukoliko Ukrajina bude poražena.

“Poraz Ukrajine u aktuelnom sukobu preti vojnim sukobom između NATO-a i Rusije“, rekao je Ostin na saslušanju u Predstavničkom domu. “Iskreno, ako Ukrajina padne, zaista mislim da će NATO ići u sukob sa Rusijom“, rekao je on.

Na kraju, sve se razbuktalo objavljivanjem prisluškivanih razgovora visokih nemačkih oficira koji razmatraju napad na Krimski most nemačkim raketama “taurus“ koje kancelar Šolc ne želi da isporuči Ukrajini. Šolc to odbija zbog toga što bi tada nemački vojnici i oficiri morali da se nađu na terenu kako bi rukovali ovim raketama, što bi značilo da Nemačka direktno ulazi u rat s Rusijom, objasnio je Šolc.

Sudeći po razgovoru, britanska i francuska vojska takođe deluju u Ukrajini. Ovo podseća na ranije primedbe nemačkog kancelara Šolca o britanskim i francuskim vojnicima koji pomažu Ukrajincima da ispaljuju rakete “storm šedou“ na ruske ciljeve. Šolc je tada optužen za “flagrantnu zloupotrebu obaveštajnih podataka“ od strane svojih saveznika zbog obelodanjivanja ovih informacija.

Ipak, izjava francuskog predsednika nije dobro prošla kod saveznika iz NATO-a, a francuski predsednik nije se ni potrudio da ih prethodno upozori. Ovo je verovatno dizajnirano da maksimizira uticaj izjave. Makron je sklon izjavama koje privlače pažnju. Takva je bila izjava, podsetimo se, da je NATO “klinički mrtav“, što ga nije sprečilo da Francuska punim kapacitetom deluje unutar NATO-a pa se smatra da su mu takve izjave često korisne kao način odvraćanja pažnje od domaćih problema.

Ovog puta njegova izjava bila je toliko provokativna da je izazvala značajnu reakciju u Francuskoj, gde se polovina stanovništva već protivi pružanju veće pomoći Ukrajini. Marin le Pen optužila je Makrona da se igra sa životima francuske dece, dok je radikalni levičar Žan-Lik Melanšon to nazvao “ludilom“.

Na ulicama su se pojavili i demonstranti koji zahtevaju da Francuska napusti NATO. U međuvremenu, van Francuske, praktično sve članice NATO-a odbacile su Makronov predlog i isključile slanje kopnenih trupa u Ukrajinu, dok je sam Putin upozorio da bi takav potez mogao da izazove veliku eskalaciju.

Komentarišući ovaj potez u “Figarou“, nekadašnji ministar kulture, advokat, bivši konzervativni član parlamenta Pjer Leluš zatražio je da Francuska preuzme jaču ulogu mirovnog posrednika. Leluš je ocenio da “Makronova eskalacija deluje koliko improvizovano toliko i opasno“. On kaže da je “legitimno ponuditi finansijsku i vojnu pomoć susednoj demokratskoj državi koja je na udaru, ali slanje kopnenih trupa jednako je ulasku u otvoreni rat sa velikom nuklearnom silom“. Da li je Francuska spremna za ovo, pita se Leluš. “Zar nacija koja voli da se predstavlja kao ’sila regulator’ (što je još jedan Makronov izraz) ne bi trebalo da pokuša da nađe diplomatsko rešenje, kao što su i same zaraćene strane pokušavale da urade u Istanbulu pre godinu dana?“

Ali koliko dugo će lideri NATO-a zadržati ovaj stav? Na kraju krajeva, Makron je u pravu u vezi s jednom stvari: zemlje NATO-a prešle su praktično sve crvene linije koje su sebi zadale na početku sukoba.

“Mnogi ljudi koji danas kažu ’nikad, nikad’ bili su isti ljudi koji su pre dve godine rekli ’nikad tenkovi, nikad avioni, nikad rakete dugog dometa’“, rekao je on. U tom smislu, celokupna debata o trupama na terenu nije ništa više od odvraćanja pažnje od činjenice da je Zapad, naravno, već uključen u de fakto rat protiv Rusije ‒ sa trupama na terenu ili bez njih. Osim toga, javna je tajna da su zapadne specijalne snage već prisutne u Ukrajini ‒ uključujući britanske trupe.

Zaista, jedva da postoji neslaganje među evropskim liderima oko činjenice da njihove zemlje treba da nastave da vode ovaj takozvani proksi rat; pitanje je da li bi cilj trebalo da bude podrška zvanične strategije Ukrajine da ponovo zauzme svaki pedalj teritorije pod ruskom kontrolom – predlog koji se sada sve više priznaje kao nemoguć čak i u zapadnim krugovima – ili bi radije trebalo da bude jačanje odbrane Ukrajine sa ciljem zaustavljanja ruskog napredovanja. Čini se da evropske zemlje sve više naginju ovom drugom, a Nemačka trenutno prednjači.

Iako se Nemačka pojavila kao najveća pristalica Ukrajine na Zapadu (pošto američki Kongres nastavlja da blokira novi paket pomoći), Šolc se do sada odupirao pritiscima opozicije, kao i članova sopstvene koalicije, da pošalje nemačke krstareće rakete “taurus“ za Ukrajinu. Njegov argument je dvostruk: prvo, da rakete imaju domet od 500 kilometara i da bi mogle da se koriste za udar na Moskvu; drugo, da bi njihova isporuka zahtevala da specijalno obučene nemačke trupe budu na terenu u Ukrajini. Ovo bi efektivno uvuklo Nemačku u direktan rat sa Rusijom.

U tom pogledu, procurili transkripti samo pokazuju da nemačka vojska nije na strani svog kancelara, ali posredno jača Šolcovu poziciju. Nemačka javnost, naravno, najveća je podrška Šolcovom stavu, a ona ni u kom slučaju ne želi dalje uplitanje Nemačke u ovaj rat.

Ali čak i Šolcova očigledna opreznost deluje zabrinjavajuće naivno u odnosu na nedavnu najavu šefa NATO-a Jensa Stoltenberga da je blok dao Ukrajini zeleno svetlo da koristi F-16 koje je isporučio Zapad za napad na ciljeve u Rusiji ‒ još jedna opasna eskalacija koja približava NATO i bliže direktnoj konfrontaciji sa Rusijom. Na kraju, međutim, neslaganja unutar NATO-a postoje samo oko taktike, a ne strategije: praktično sve zemlje se slažu da Ukrajinu treba podržavati “koliko god je potrebno“.

Šolc odbio Ukrajinu

Ništa od zahteva

Ništa od zahteva

Svet 26.02.2024. 19:50

Šolc odbio Ukrajinu

U tom cilju, nekoliko evropskih zemalja, uključujući Veliku Britaniju, upravo je potpisalo bilateralne dugoročne bezbednosne sporazume sa Kijevom, obavezujući se da će “pružiti Ukrajini brzu i trajnu bezbednosnu pomoć, savremenu vojnu opremu u svim domenima po potrebi“. Ipak, niko zaista ne zna šta zapravo znači podrška Ukrajini “koliko god je potrebno“. Nema jasno definisanog i dogovorenog ratnog cilja ‒ osim “nedopuštanja Rusiji da pobedi“ i nejasne nade da će se Rusija istrošiti ekonomski i vojno.

General-potpukovnik ruske spoljne obaveštajne službe Leonid Rešetnjikov potvrdio je da je “NATO zaista umešan i da aktivno učestvuje u neprijateljstvima na strani Ukrajine“. Prema Rešetnjikovu, NATO snage u Ukrajini uključuju zapadne obaveštajne operativce, sofisticirano oružje zapadne proizvodnje sa osobljem za popravku, posadama i ljudstvom za obuku i profesionalne specijalce prerušene u strane plaćenike.

Ranije je visoki evropski zvaničnik potvrdio za “Fajnenšel tajms“ da su trupe NATO-a tajno učestvovale u neprijateljstvima na strani Ukrajine već duže vreme.

Rešetnjikov je pretpostavio da bi najnoviji procurili nemački razgovori mogli da pokažu da neki zapadni učesnici nastoje da spreče svoje kolege iz NATO-a “da se zaglave u Ukrajini“ jer je to ispunjeno velikim rizikom od direktne konfrontacije sa Rusijom. Otuda se pojavljuju sumnje da nemački kancelar zapravo profitira iz “curenja“ ovog transkripta, kao što to ocenjuje nedeljnik “Cajt“, i da će posle ovoga prestati pritisci na Nemačku za isporučivanje raketa, što ona i inače ne želi.

Ali čak i to izgleda nije ništa više od želje. Ne samo da je ruska ekonomija izdržala sankcije Zapada (i možda je čak imala koristi od njih); što je još važnije, kao što je “Ekonomist“ nedavno priznao, “Rusija pobeđuje u Ukrajini“ – i malo je realne nade da će se to uskoro preokrenuti. Kao što je Anatol Liven napisao u “Tajmu“: “Implikacija da Ukrajina neograničeno stoji u defanzivi ‒ čak i ako to učini uspešno ‒ jeste da su teritorije potpuno okupirane od Rusije izgubljene. Rusija se nikada neće saglasiti da za pregovaračkim stolom preda zemlju koju je uspela da zadrži na bojnom polju... Čak i ako se (zapadna) pomoć nastavi, nema realnih izgleda za potpunu pobedu Ukrajine sledeće ili godinu posle toga.“

Dakle, koja je svrha podržavanja dugog i krvavog rata iscrpljivanja, koji bi potencijalno mogao trajati godinama? Kako Liven tvrdi, “koliko god mirovni sporazum bio bolan danas, biće beskonačno više ako se rat nastavi i Ukrajina bude poražena“. Ipak, poslednjih meseci, SAD i Ukrajina su navodno nastavile da odbijaju sugestije Rusije o prekidu vatre.

Imajući u vidu razmere uništenja ukrajinske privrede, mogućno je da će se Ukrajina u doglednoj budućnosti iz strateške prednosti pretvoriti u stratešku obavezu, za čije održavanje će biti potrebne desetine milijardi dolara godišnje. Unutar Rusije, specijalna operacija u Ukrajini postala je instrument za radikalnu promenu unutrašnje politike, nacionalizaciju elita i reviziju osnova ekonomske politike. Najverovatnije, ove promene bi bilo nemoguće izvršiti u uobičajenim uslovima stabilnosti.

Sjedinjene Države, čini se, pripremaju teren da se sukob u Ukrajini okonča prekidom vatre bez sveobuhvatnog političkog rešenja po uzoru na Korejski rat. To se ne poklapa sa planovima Rusije da ostvari ciljeve specijalne vojne operacije. Kako god bilo, ukrajinski sukob će biti uvod u sledeće vojne sukobe velikih razmera u drugim delovima sveta.

Pa zašto je mir i dalje tabu na Zapadu? Za početak, postoji dobar razlog da se veruje da podrška Zapada Ukrajini nikada nije bila pomoć Ukrajincima, već njihova upotreba za ostvarivanje sopstvenih ekonomskih i strateških ciljeva Zapada. Iz ove perspektive, rat je bio uspešan ‒ barem za neke.

U slučaju SAD, ovo je prilično samo po sebi razumljivo: uspele su da ponovo potvrde svoju vojnu hegemoniju nad Evropom, istovremeno zabijajući klin između Evrope ‒ i Nemačke posebno ‒ i Rusije, što je dugogodišnji američki geopolitički imperativ. Naročito sada kada su SAD uspele da “evropeizuju“ rat, time što je EU nosila teret podrške Ukrajini, Bajden nema očigledan podsticaj da okonča rat pre izbora, posebno pod uslovima koji su povoljni za Rusiju.

Za Evropu je to sasvim druga priča: osim vojnoindustrijskog kompleksa kontinenta, koji je imao ogromnu korist, rat je bio ekonomska i geopolitička katastrofa. Štaviše, Evropa očigledno ima mnogo više da izgubi od sve alarmantnije perspektive nuklearnog rata između Zapada i Rusije. Zaista, može se tvrditi da Evropljani imaju egzistencijalni interes da se sukob okonča.

"Evropi je potrebno strateško buđenje zbog Rusije"

Emanuel Makron

Emanuel Makron

Svet 05.03.2024. 15:00

"Evropi je potrebno strateško buđenje zbog Rusije"

Tokom ukrajinskog sukoba, još jednom je potvrđena mudrost zaključka Fridriha Engelsa da su vojni poslovi “jedna od grana krupne industrije“. Zaboravljanje ove istine na Zapadu zbog premeštanja proizvodnje u zemlje sa niskim troškovima rada dovelo je do paradoksalne situacije kada koalicija od pedeset zemalja koje su snabdevale Ukrajinu nije bila u stanju da obezbedi snabdevanje fronta artiljerijskom municijom u količinama ekvivalentnim onome što je Rusija davala za svoju vojsku.

Ali Rusija, koja je izgubila značajan deo svog industrijskog potencijala tokom postsovjetskog perioda, suočava se sa mnogim uskim grlima u svojoj proizvodnoj bazi. Kao rezultat toga, ispostavilo se da je stopa povećanja vojne proizvodnje bila iako viša od one na Zapadu, ali daleko od onoga što bi ruska vojska verovatno želela.

Danas (kao i u prošlosti, prilagođeno tehnološkom napretku), za uspešno vođenje borbenih dejstava važno je obezbediti mogućnosti ne samo za povećanje proizvodnje visokotehnološke vojne opreme, već i za hitnu proizvodnju proizvoda u vezi sa srednjim ili niskim nivoom tehnologije, na primer teretna vozila, nevođena municija za malokalibarsko i artiljerijsko oružje, odeća i oprema vojnog osoblja. Mora se imati na umu da se gotovo sav postojeći potencijal proizvodne industrije, kao i poljoprivrede, može na ovaj ili onaj način iskoristiti u vojne svrhe. Ali većina uslužnog sektora, sa izuzetkom transporta, informacionih i telekomunikacionih tehnologija i medicine, ispostavilo se da je beskorisna u podršci ratnim naporima.

Imajući u vidu dominaciju usluga u strukturi BDP-a savremenih ekonomija, pokazatelj BDP-a je praktično beskoristan za procenu vojnog potencijala jedne zemlje. Veliki udeo usluga u BDP-u Sjedinjenih Država (oko 78 odsto) i EU (73 odsto) može ukazivati na njihovu nisku sposobnost da pretvore ekonomsku moć u vojnu. Opterećenje ukrajinskog snabdevanja iz razvijenih zemalja, gde samo G7 čini 44 odsto svetske ekonomije, za razliku od Rusije (3,2 odsto svetskog BDP-a sa izuzetno moćnim proizvodnom industrijom, poljoprivredom i umereno razvijenom proizvodnjom), potvrđuje ovu tezu.

Dakle, u svetlu ovoga, ima smisla ponovo pogledati vojni balans u svetu u kome sama Kina ima više proizvodne proizvodnje nego dve najveće ekonomije G7 (SAD i Japan) zajedno.

Ipak, ne samo da evropske vlade ne čine ništa kako bi radile na mirnom rešenju – čini se da aktivno pojačavaju tenzije. Poslednjih meseci bili smo svedoci neprekidne propagandne kampanje koja ima za cilj da ubedi evropske građane da je Rusija spremna da napadne Evropu u nekom trenutku u manje-više bliskoj budućnosti ‒ i da se stoga moramo ozbiljno pripremiti za rat i jačanje evropskih “odbrambenih“ sposobnosti. Prema rečima danskog ministra odbrane, Rusija bi mogla da napadne NATO za samo tri godine.

“Moramo da shvatimo da nije dato da živimo u miru. I zato se spremamo za sukob sa Rusijom“, rekao je holandski admiral Rob Bauer, šef vojnog komiteta NATO-a.

U nekoliko drugih evropskih zemalja govori se o ponovnom uvođenju vojne obaveze. I ovo nije samo priča: duž svog severoistočnog krila, NATO je nedavno započeo svoju najveću vojnu vežbu u Evropi od Hladnog rata, u kojoj je učestvovalo 90.000 vojnika, 50 brodova i više od 80 borbenih aviona.

Ali da li postoje dokazi da Rusija namerava da maršira po Evropi? Za Džona Miršajmera, ovo je “smešan“ scenario. “Putin je jasno stavio do znanja da ne namerava da osvoji celu Ukrajinu“, rekao je on, “i nikada nije pokazao da je zainteresovan za osvajanje bilo koje druge zemlje u istočnoj Evropi, a još manje u zapadnoj Evropi. On takođe nema vojne sposobnosti da osvoji istočnu Evropu ‒ ruska vojska nije drugi dolazak Vermahta“, potencira Miršajmer.

Ako je to tačno, kako može da se objasni nemilosrdno kruženje ovog narativa? Mogu da se uoče tri opcije, sve podjednako alarmantne.

Prva je da su evropski lideri počeli da veruju sopstvenoj propagandi i da su istinski uvereni da je Rusija sklona da napadne Evropu. Ako je to slučaj, on rizikuje da postane samoispunjavajuće proročanstvo: Putin bi povećanje izdataka za odbranu posmatrao kao znak rastuće pretnje.

Drugo objašnjenje je da evropski lideri znaju da je malo verovatno da će Rusija izvršiti invaziju, ali podižu ovu fantomsku pretnju da opravdaju nastavak proksi rata u Ukrajini, kao deo šire strategije usmerene na obuzdavanje rusko-kineskog izazova amerikanocentričnom sistemu.

Treća mogućnost je da su lideri kontinenta jednostavno poludeli i namerno pokušavaju da ubrzaju rat sa Rusijom, iz razloga nedokučivih za zdravorazumske ljude.

Usred takve nejasnoće, dobra vest je da građani, barem u Zapadnoj Evropi, izgleda da to ne uzimaju “zdravo za gotovo“. Uprkos nemilosrdnom izazivanju straha, Rusija se nalazi na samo 11, 7. i 6. mestu među brigama Italijana, Nemaca i Francuza, ispod kriminala, nejednakosti i imigracije, prema najnovijem izveštaju Minhenske bezbednosne konferencije. Ali možda ne bi trebalo da se svet čudi što će njegove elite radije da ga uvuku u rat nego da se bave stvarnim problemima svojih društava. Oni su ga stvorili ‒ i od njega imaju koristi. I sve dok to rade, malo je verovatno da će mir uskoro stići.

Makron odložio posetu Ukrajini zbog planiranog atentata?

Glasine ili ne...

Glasine ili ne...

Svet 19.02.2024. 21:50

Makron odložio posetu Ukrajini zbog planiranog atentata?