Svet
22.07.2023. 21:15
Svet
24.07.2023. 17:20
Dragan Bisenić
NATO
Kraj evropskog sna o "strateškoj autonomiji“
Sada je jasno da je ruska invazija na Ukrajinu označila kraj jedne ere u svetskoj politici i početak nove. Kao i u slučaju pada Berlinskog zida 1989. godine, kolapsa detanta nakon sovjetske invazije na Avganistan 1979. i Korejskog rata 1950. godine, prerano je predviđati ishod onoga što se može nazvati samo Hladnim ratom. Jedna posledica je, međutim, već jasna: ubrzanje dominacije Sjedinjenih Država nad Evropom.
Zbignjev Bžežinski bio je najotvoreniji u ovom predviđanju. Razgovarali smo 1997. u Istanbulu, neposredno nakon što je američki Kongres odobrio proširenje NATO-a. Bžežinski je bio pun entuzijazma za domete ove odluke. Proširenje NATO-a za njega je značilo da SAD prvi put u istoriji preuzimaju obaveze zaštite drugih država, a da to nisu u pitanju ratovi ili globalni konflikti. Bio je to za njega izuzetan doprinos povezivanju SAD i Evrope, kada je bilo jasno da su SAD jedina supersila.
On je predstavljao da je američki interes da "Evropa što pre postane Evropa“, "koja govori samostalno, koja deli zajedničke odgovornosti na osnovi zajedničkog učešća u fundamentalnim ljudskim vrednostima, filozofskim pogledima o prirodi ljudskog bića i relaciji ljudskog bića prema društvu i društva prema državi“. Bžežinski je upozoravao da taj odnos nije samo strateški, nego i filozofski. Bžežinski je tvrdio da tadašnja Evropa nije partner Americi, već da je "američki protektorat“ zato što je "Evropa konglomerat individua i država koje nisu međusobno složne o zajedničkoj spoljnoj i odbrambenoj politici“. On je zaključio da će Evropa to i ostati, ukoliko ne uspe da izgradi vlastitu spoljnu i odbrambenu politiku kako bi odgovarala opisu Evrope koja bi trebalo da bude američki partner. Američki strateg tada je rekao da Nemačka, Francuska, Poljska i Ukrajina čine "kritičnu zonu evropske stabilnosti“, naročito potencirajući ulogu Ukrajine.
"Ako se konsoliduje i usmeri ka zapadnom svetu, Ukrajina postaje veoma značajan faktor koji može da utiče na stabilnost centralne Evrope. Ukrajina ima gotovo 55 miliona stanovnika. Francusko-nemačka saradnja u mnogim aspektima postaje francusko-nemačko-poljska saradnja. Tome može da se pridruži i Ukrajina. U toj zajednici nalazilo bi se između 210 i 230 miliona ljudi što bi umnogome ojačalo evropsko jedinstvo“, rekao je Bžežinski.
Danas se upravo na Ukrajini prelomila budućnost Evrope. Bžežinski bi danas zbog svojih reči bio na listi nosilaca "ruskih dezinformacija“, pošto se tvrdnja o Evropi kao "američkom vazalu“ nalazi među pojmovima za koje se smatra da su usmereni na podrivanje američko-evropskog savezništva. Ne bi tu bio samo Bžežinski, nego i francuski predsednik Makron, koji se pre mesec dana u Pekingu zarekao da "Evropa neće biti američki vazal“. To, međutim, nimalo neće izmeniti stvarnost.
Od pedesetih godina prošlog veka postoji podrška evropskoj strateškoj autonomiji među evrodegolistima, koji su nastojali da minimiziraju uticaj SAD na evropsku odbranu, i Amerikancima koji se nadaju da će teret zaštite Evrope prebaciti na same Evropljane. Ipak, za gotovo sedam decenija, nikada nije napravljena kredibilna evropska alternativa NATO-u.
Posle ovonedeljnog samita NATO-a može se samo zaključiti da san o evropskoj vojnoj nezavisnosti ponovo mora biti odložen, ovog puta na deceniju ili generaciju ili čak duže. Reakcija na rat u Ukrajini pokazala je da samo SAD imaju jedinstvo i vojnu infrastrukturu za koordinaciju multinacionalnih vojnih napora u Evropi ili u njenoj blizini. Konflikt je još dramatičnije od balkanskih ratova i libijske avanture podvukao zavisnost američkih evropskih saveznika od američke vojske.
Vesti
21.07.2023. 11:45
Kurti: "Kosovo postaje dostojan partner saveza sa SAD i NATO"
Proširenje NATO-a na Finsku i Švedsku, i gotovo sigurno Ukrajinu u relativno bliskoj budućnosti, samo će dodatno ojačati uticaj SAD u transatlantskom savezu. Po pravilu, što je država NATO-a bliža Rusiji, to je ona više okrenuta ka SAD. Donald Ramsfeld je to priznao nakon invazije na Irak, prezirući skeptike u "staroj Evropi“ (Francuska i Nemačka), dok je hvalio "novu Evropu“ koju su formirale zemlje oslobođene od sovjetskog bloka. Danas je Poljska prihvatila svoju ulogu na prvim linijama hladnog rata, obavezujući se da će potrošiti najmanje 3 odsto svog BDP-a na odbranu. Takva spremnost jača SAD, a istovremeno slabi Francusku i Nemačku, za koje je veća verovatnoća da će favorizovati dobre odnose sa Rusijom.
U predstojećem dugotrajnom hladnom ratu, dakle, ne treba da se čudimo ako Evropska unija igra sve podređeniju ulogu NATO-u. Na kraju krajeva, sa pristupanjem Ukrajine EU, za koje se čini da će verovatno uslediti ili pratiti eventualni prijem Ukrajine u NATO, EU će imati 28 članica – što je manje od 32 članice NATO-a, nakon pristupanja Finske i Švedske, ili 33, ako se Ukrajina pridruži. Drugim rečima, više evropskih zemalja biće članice NATO-a, koji je instrument hegemonističke moći Sjedinjenih Država, nego EU, u kojoj dominira partnerstvo Nemačke i Francuske.
Pretpostavljalo se da će Finska stupiti u redove Severnoatlantske alijanse zajedno sa susedom Švedskom, ali se Stokholm na putu ka željenom cilju dosad saplitao o nepopustljivost Ankare koja je trajala sve dok američki predsednik Bajden nije "otključao“ isporuku američkih aviona F16 Turskoj. Ti se avioni, inače, sklapaju u fabrici "Turkish Airspace Industry“ nedaleko od Ankare, ali Turska nije mogla jednostavno da ih prebaci tek tako u svoje eskadrile. Dogovor o ovome postignut je, naravno, u Vašingtonu, na sastanku švedskog premijera Ulfa Kristersona sa Bajdenom, samo nedelju dana pre Samita u Viljnusu. I tu se pokazalo da Amerika potpuno dominira evroatlantskim odlučivanjem.
Matematički gledano, kopnena granica između zemalja NATO-a i Rusije udvostručila se na 2600 kilometara. Trideset i prva članica NATO-a, Finska, deli 1300 kilometara granice s Rusijom. Od Barencovog mora na severu do Finskog zaliva na jugu, granica uglavnom prolazi kroz šume, gotovo da u blizini nema većih naselja i uglavnom je neasfaltirana.
Vesti
19.07.2023. 19:48
O čemu su razgovarali Vučić i Jens Stoltenberg
Švedska i Finska su primer država koje su se, iz principijelnih razloga, držale linije neutralnosti ili, da upotrebimo koncept sve češći poslednjih decenija, neučestvovanja u savezima. Pozadina je bila drugačija, ali je opredeljenje za zvanično distanciranje od vojnih blokova ostala čvrsta decenijama (Finska) pa čak i vekovima (Švedska).
Pozicioniranje obe zemlje bilo je određeno njihovim odnosima sa Rusijom i razumevanjem u tom pogledu suštine sopstvene bezbednosti. Prosto rečeno, ako živite pored džina, onda bolje nemojte da radite ono što ga nervira. Ubuduće se situacija biti upravo obrnuta: moraće da se jasno i čvrsto konfrontiraju sa Rusijom, budući da su na "prvoj liniji dodira“.
Švedska neutralnost posledica je demontaže velike evropske sile početkom 19. veka. U Finskoj se ovaj status vezuje za rezultate Drugog svetskog rata. Poznati su teški, najblaže rečeno, odnosi između Finske i Sovjetskog Saveza 1930-ih i 1940-ih godina, kao i izuzetna snalažljivost rukovodstva susedne zemlje.
Pristala je na izvesno ograničenje slobode delovanja – neutralan status u vojnom i delimično u političkom smislu. Zauzvrat, Finska je sebi obezbedila ne samo suverenitet, očuvanje tržišta i demokratskog sistema, već i posebne, izuzetno korisne ekonomske veze sa Moskvom. Od kraja 1940-ih do početka 1990-ih godina sovjetsko-finski odnosi služili su kao primer plodnog kompromisa između država različitih društveno-političkih formacija. Iako su na Zapadu prezirali koncept finlandizacije, ustupanja suverenih prava jačem susedu, u praksi je status kvo svima odgovarao. Finska je, inače, politički, ostala deo Zapada.
Povratak ratne realnosti šokirao je Evropu. U Švedskoj i Finskoj su odmah odlučili da odustanu od neutralnosti i uđu u NATO, javno mnjenje se okrenulo naglavačke. Važno je napomenuti da se gotovo nije otvarala rasprava o tome da li neutralni status nije pouzdaniji način da se obezbedi nacionalna bezbednost, već se članstvo u vojnom bloku smatralo jedinom opcijom.
Strogo govoreći, održavanje savezničkih odnosa pretpostavlja primenu dualističkog pristupa – regulisanje ponašanja država članica vojno-političkog saveza i odvraćanje neprijatelja.
Svet
16.07.2023. 19:00
NATO: Zeleno za Švedsku, crveno za Zelenskog
U Viljnusu je ovo obećanje dobilo veoma konkretnu formu dokumenta od preko 4000 stranica u kojem se do detalja razrađuje evropska odbrana u slučaju sukoba s Rusijom. Nemačka postaje čvorište za sve NATO akcije, a predviđeno je raspoređivanje novih 300.000 vojnika, od kojih 100.000 samo u Poljskoj.
Prema Stokholmskom institutu za istraživanje mira (SIPRI), između 2014. i 2021. zemlje centralne i istočne Evrope sklopile su nekoliko velikih ugovora sa SAD za nabavku oružja.
Među njima se mogu primetiti sporazumi između Sjedinjenih Država i Poljske, o isporukama 2022–2025. četiri protivvazdušna raketna sistema "patriot“ (2022–25); zaključivanje ugovora od 414 miliona dolara za nabavku 20 višecevnih raketnih sistema "hajmar“ (2019); ugovor o nabavci 32 lovca bombardera "F-35 lajtning II“ (2020); sporazum o nabavci 250 borbenih tenkova "abrams“ (2021). Zatim, 2018. godine, SAD i Rumunija su potpisale sporazum o isporuci sedam protivvazdušnih raketnih sistema "patriot“ u periodu 2020–2026. godine.
NATO kontinuirano planira dalje povećanje proizvodnih kapaciteta i stvaranje zaliha opreme i naoružanja. Ne manje važno, to će biti urađeno kroz pojačanu saradnju i dalju integraciju vojnoindustrijskih kompleksa SAD i Evrope. Ali, jasno je da će to sve da zavisi od američke evropske strategije i da će biti podređeno njoj.
Svet
11.07.2023. 15:20
Mađarska o prijemu Švedske u NATO
Postukrajinski geopolitički pejzaž, stoga, predstavljaće kraj, barem za sada, degolističkog sna o evropskoj supersili na čelu sa Francuskom. To će takođe predstavljati kraj nemačkog pokušaja da ima "najbolji od svih svetova“ kao američki odbrambeni protektorat, ruski potrošač energije i glavni kineski trgovinski partner. Evropljani bi možda radije nazvali razdvajanje od kineske ekonomije "odstranjivanjem rizika“, ali, kakav god da je termin, ovaj fenomen će se verovatno ubrzati na insistiranje kreatora politike Vašingtona za koje je drugi hladni rat jedinstven globalni sukob protiv de fakto kinesko-ruskog bloka.
Zato je na samitu u Viljnusu Kina bila najvažnija tema "iz drugog plana“. Odbijanje Kine da osudi rusku invaziju na Ukrajinu bilo je, navodno, signal alijansi o upornim izazovima koje pred nju postavlja Kina, a samit u Viljnusu je odrazio ovu novu realnost. Poslednjih godina, NATO je počeo da pominje Kinu u svojim komunikacijama, uključujući saopštenje iz 2019, strateški koncept iz 2022. i deklaraciju s prošlogodišnjeg samita u Madridu. Lideri "azijsko-pacifičke četvorke“ – Japana, Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda – koji su učestvovali na samitu u Madridu, takođe su prisustvovali samitu u Viljnusu.
Saopštenje samita u Viljnusu ide mnogo dalje od prethodnih. Kina je pomenuta neverovatnih 14 puta u poređenju sa jednim pominjanjem u prošlogodišnjoj deklaraciji samita u Madridu. NATO je pokušao da stvori ravnotežu između EU pristupa – "svetog trojstva“ EU prema Kini – koje Kinu istovremeno definiše kao partnera, ekonomskog konkurenta i sistemskog rivala. To je bilo neophodno za postizanje saglasnosti o tekstu saopštenja od svih 31 NATO saveznika – od kojih svaki ima posebnu politiku prema Kini.
Prvi put jedna izjava sa samita Severnoatlantske alijanse naglašava specifične prakse i politike Kine koje podrivaju bezbednost, interese i vrednosti NATO-a. U saopštenju se kao "izazovi“ navode produbljivanje partnerstva Kine sa Rusijom, korišćenje ekonomskih poluga za stvaranje strateških zavisnosti i cilj Kine da kontroliše važnu infrastrukturu i lance snabdevanja.
Svet
10.07.2023. 22:20
"Erdogan podržao ulazak Švedske u NATO"
NATO je ovim odjednom iskoračio desetinu koraka napred u konfrontaciji s Kinom, što je možda najvažniji rezultat ovog samita, a na koji niko u Evropi ne obraća dovoljno pažnje. NATO je u Viljnusu Kinu stavio u red "izazova koji prete da naruše jedinstvo saveza, izazovu evroatlantsku bezbednost i potkopaju međunarodni poredak zasnovan na pravilima“.
Nekadašnji zamenik generalnog sekretara NATO-a i američki ambasador u Moskvi Aleksandar Veršbou ocenio je da ruski rat pokreće NATO u "pravom smeru“ da se pripremi za potencijalni sukob sa Kinom i van tog područja. Ali uspešnost ove dimenzije alijanse delimično zavisi od toga šta NATO smatra strateškim porazom Rusije.
"U Evropi postoji tendencija nekih zemalja da guraju Ukrajince ka preuranjenim pregovorima, što bi samo išlo naruku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu“, rekao je Veršbou. "Ne mislim da može da nas nadživi, ali možemo da napravimo dovoljno grešaka posle kojih bi on mogao da oseti da je u pravu i da je vreme na njegovoj strani.“
To ne znači da će pojedine evropske zemlje, ili možda EU u celini, biti tako stroge prema trgovini i transferu tehnologije kao njihov američki strateški partner. Ali iako bi možda radije izbegle izbor, kada su pritisnute, većina evropskih zemalja može se računati da će stati na stranu SAD, "đavola kojeg poznaju“, a ne na stranu tajnovitog, autoritarnog kineskog komunističkog režima. Ugrožene kineskim merkantilizmom koji podržava vlada na jednom globalnom tržištu za drugim, evropske industrije bi uskoro mogle da preispitaju svoj skepticizam prema transatlantskom trgovinskom bloku.
Svet
08.07.2023. 15:00
Rusija i nuklearno oružje: Veliki prasak ili veliki blef
Na drugim mestima, demografski trendovi će dodatno ubrzati seljenje ekonomske i vojne moći iz Evrope u SAD. Godine 1960. američka populacija bila je otprilike 180 miliona, u poređenju sa 406,8 miliona u onome što je postalo EU – oko 44 odsto ukupnog broja EU. Danas, uglavnom kao rezultat nedavnog rasta stanovništva izazvanog imigracijom, SAD imaju populaciju od 334 miliona – otprilike 75 odsto populacije EU 2022. od 447 miliona ljudi. Pod pretpostavkom da se nastavi neto godišnja migracija od 1 milion osoba godišnje u SAD, do 2060. njihova populacija bi mogla da bude 405 miliona – 80 odsto od predviđenih 517 miliona Evropljana.
Za razliku od vojnog potencijala i komercijalne težine, kultura ostaje nematerijalna. Ali čini se da raste i američki uticaj u oblasti masovne zabave, umetnosti i ideja na Zapadu.
U poslednjih pola veka, kulturni tok preko Atlantika se preokrenuo i sada ide sa zapada na istok. Poslednji veliki evropski intelektualni pokret koji je uticao na američki akademski život bio je francuski poststrukturalizam, fenomen šezdesetih i sedamdesetih, koji su američki profesori otkrili sa zakašnjenjem i uglavnom u prevodu u narednim decenijama. Zamoljeni da imenuju uticajnog savremenog nemačkog filozofa, većina američkih intelektualaca ne bi mogla da navede nekog drugog osim Jirgena Habermasa, koji ima 94 godine.
Svet
04.07.2023. 08:25
NATO najavio najveću promenu vojnih planova od Hladnog rata
U međuvremenu, najtoksičniji aspekti američke progresivne intelektualne kulture, inkubirani na američkim univerzitetskim kampusima, proširili su se poput zaraze širom Britanije i zapadne Evrope. Američki multikulturalizam postao je "multikulti“ u Merkelovoj Nemačkoj. Zahvaljujući transrodnoj ideologiji uvezenoj iz SAD, britanska policija sada identifikuje muške transrodne seksualne prestupnike kao "ona“, a anglikanska crkva raspravlja o zamenicama Svemogućeg. Možda najapsurdniji od svega, iz američke perspektive, bili su protesti "Black Lives Matter“ koji su se održavali širom Evrope, zajedno sa ikoničnim slikama Džordža Flojda. To je bio visoki vodeni žig savremene američke kulturne hegemonije nad Evropom – barem do danas.
Eduar Baladur, bivši premijer Francuske, objavio je 2008. godine "Za Uniju Zapada: Između Evrope i Sjedinjenih Država“, u kojem je pozvao Evropu i SAD da udruže snage kao odgovor na sve veću konkurenciju Kine i ostalih iz nezapadnog sveta. Ovde je identifikovao pravi izazov, a zatim, na francuski način, predložio stvaranje složene i birokratske transatlantske unije.
Ipak, ako se pojavi dublja transatlantska integracija, ona neće biti rezultat formalnih institucija i procedura. To će biti rezultat produbljivanja američke hegemonije nad Evropom, nadovezujući se na postojeće trendove i ubrzano dinamikom drugog hladnog rata nakon rata u Ukrajini. Pošto je postigla svoje ciljeve na samitu NATO-a u Viljnusu, od Amerike se može očekivati da promoviše sve bliže vojno i komercijalno povezivanje sa Evropom – u službi strategije Vašingtona usredsređene na Kinu.
Komentari
