Svet
30.05.2024. 19:05
Svet
08.06.2024. 20:00
Mihailo Paunović
Francuska
Makronovo krunisanje
“Gospodine predsedniče, prihvatam izbor.“
Ove reči izgovorila je davne 2005. godine Angela Merkel i time postala prva žena kancelar u istoriji Nemačke. Istu rečenicu izgovarala je još tri puta, što je bilo dovoljno da postane jedna od najdugovečnijih političarki u savremenoj istoriji.
Istorija je više puta pokazala da se najduže pamte državnici koji su svoju veličinu dokazali u trenucima ratova ili kriza svetskih razmera. Merkelova u svoj CV nije imala priliku da upiše nijedan rat, ali zato kriza, tokom njenog mandata, nije manjkalo.
Njenih šesnaest godina vladavine, odnosno četiri mandata, obeležile su – kriza evra, globalna finansijska kriza, migrantska kriza, pandemijska kriza... Ovakve i slične oluje koštale su glave mnoge iskusne kapetane, ali ne i “čeličnu frau“. Za Merkelovu je svaka kriza bila prilika da učvrsti svoju vlast, a za njenu državu prilika da se istakne kao lider Evrope. Koliko god se Nemačka promenila i profitirala pod njenom političkom palicom, Merkelova je znala da nema jake Nemačke bez ujedinjene i stabilne Evrope. Ovog stava držala se tokom čitave svoje vladavine i zbog toga je danas pamtimo kao poslednjeg lidera Evrope.
Međutim, nije samo njena sposobnost da reaguje u kriznim situacijama uticala na to da se pozicionira kao lider Evrope, već su joj u prilog išle određene spoljne okolnosti.
Evropu je, prvih godina njene vladavine, obeležila era bledih političkih lidera u kojoj su se, pored njenog, isticala još dva imena – Nikola Sarkozi i Toni Bler.
Bler, koliko god je bio popularan u svojoj zemlji, polako je, u to vreme, odlazio sa političke scene, zbog čega je bilo jasno da će se tradicija nastaviti i da će Evropskom unijom upravljati lider koji dolazi iz jedne od dve najuticajnije zemlje EU – Nemačke i Francuske.
U takvoj političkoj areni Merkelova se bolje snašla od Sarkozija i iskoračila je kao lider koji će govoriti u ime evropske porodice. Ostalo je istorija.
Slično se dešava i danas, 19 godina od kako je Merkelova izgovorila čuvenu rečenicu sa početka teksta, odnosno gotovo tri godine od kako je gvozdena frau u zasluženoj penziji.
Od trenutka kada je 2021. godine Merkelova završila svoju političku karijeru, Evropa čeka na lidera. Ponovo se ponavlja era bledih političkih lidera.
O kakvoj eri govorimo shvatićete ukoliko počnete da nabrajate imena političkih lidera zemalja Evropske unije. Od kako je Velika Britanija izašla iz evropske porodice oči su više nego ikada uprte u Nemačku i Francusku.
Ispostavilo se da to što je Olaf Šolc nasledio Angelu Merkel na mestu nemačkog kancelara ne znači nužno da nasleđuje njeno mesto lidera Evrope. Nije mnogo vremena prošlo od njegovog ustoličenja, a postalo je jasno da Šolc nije kalibar političara koji će se svojim autoritetom i sposobnostima pozicionirati kao prvi čovek EU.
Ovu poziciju je još i pre nego što je Šolc postao kancelar Nemačke merkao Emanuel Makron... Kada bismo vraćali vreme i tražili znak kojim je prvi put iskazao svoje političke ambicije, verovatno bismo odabrali njegov govor na Sorboni 2017. godine kada je govorio o zajedničkim evropskim vojnim snagama.
Od odlaska Merkelove u penziju Makron svim snagama pokušava da se nametne kao lider, ali i kao državnik koji će Francuskoj vratiti stari sjaj, odnosno poziciju supersile koja je nekada bila.
Iako je često osporavan, u atmosferi političke letargije koja vlada Evropom i u nedostatku boljeg, Makron je uspeo da se njegov glas čuje najglasnije. Predsednik Francuske je najbolje iskoristio novonastalu geopolitičku situaciju, nastalu pre svega izbijanjem rata u Ukrajini i na talasu jedinstva koje je preko potrebno Evropi da bi opstala pod naletom ruske čizme, pozicionirao se kao čovek koji govori ispred evropske porodice. Baš kao što je nekada radila Angela Merkel.
Da li je Makron trenutno kalibar lidera kakva je bila Angela Merkel – sigurno da nije. Da li će to u budućnosti postati – videćemo.
Međutim, za prvog čoveka Francuske je najvažnije da je uspeo da privuče reflektore na svoju govornicu i da u ovom trenutku uživa pažnju dve najmoćnije svetske sile – Kine i Amerike – o čemu najbolje svedoče posete Si Đinpinga, koja se dogodila, i Džoa Bajdena koja je nedavno zakazana.
Posle pet godina kineski predsednik se u maju ove godine vratio u Evropu, gde je u sklopu mini-turneje, pored Srbije i Mađarske, prvo posetio upravo Francusku. Do posete je došlo u trenutku kada zapadno orijentisani deo Evrope ne gaji pozitivne emocije prema Kini pre svega zbog strane koju je Peking izabrao u rusko-ukrajinskom sukobu.
Kini, sa druge strane, ne odgovara distanca sa Evropom pre svega zbog svojih ekonomskih interesa. Na odluku Si Đinpinga da u okviru svoje turneje po Starom kontinentu prvo poseti baš Francusku treba gledati kao na mini-priznanje da je Francuska trenutno glavni igrač u Evropi, preko koje želi da pruži prst pomirenja ostalima. Takođe, Peking je bio svestan da će ova poseta biti prst u oku Vašingtonu.
Uprkos tome što predsednik Francuske već neko vreme insistira na tome da Peking izvrši pritisak na Rusiju kako bi došlo do okončanja rata u Ukrajini i tome što je Kina jedan od glavnih saveznika Moskve, poseta je prošla u prijateljskom tonu. Teške teme u vezi sa trgovinskim sporovima i ratom u Ukrajini “razbijale“ su se pričom o sportu, francuskom konjaku i degustacijom sireva.
O svemu ovome je javnost obaveštena. Ono za šta je ostala uskraćena jesu razgovori koji su ostali iza zatvorenih vrata. Prilikom tih razgovora ni Si ni Makron, verovatno, nisu jednu stvar izgovorili naglas, ali to ne znači da ne misle tako. Obojica lidera dele uverenje da je posleratni poredak prošlost i da je nastupilo neko drugo vreme. To vreme je sa sobom donelo drugačiji odnos snaga i moći u svetu, u kome i Makron i Si smatraju da njihove države igraju važnu ulogu.
Potvrdu tome da Sijeva poseta Francuskoj nije prošla neopaženo dobili smo nedavno kada je iz Jelisejske palate objavljeno da će Džo Bajden posetiti Pariz 8. juna i da će se tom prilikom sastati sa kolegom Emanuelom Makronom.
Događaj je unapred proglašen istorijskim jer će to biti prva Bajdenova državna poseta Francuskoj.
Kako je predviđeno, do sastanka dva predsednika doći će nakon Bajdenovog prisustva komemoraciji povodom 80. godišnjice iskrcavanja u Normandiji na Dan D 6. juna. Navedeno je da će Makron i Bajden razgovarati o kontinuiranoj podršci Ukrajini, kao i o načinima za jačanje bilateralne saradnje u ekonomskim, svemirskim i nuklearnim pitanjima, dodaje se u saopštenju francuskog predsedništva.
Međutim, važnost posete neće se ogledati samo u temama koje predsednici budu obrađivali tokom susreta, već i u trenutku u kom će do nje doći.
Predsednik Amerike je usred predsedničke kampanje i reklo bi se da u ovom trenutku ima pune ruke posla.
Međutim, uprkos tome što je Bajden rastrzan između udvaranja biračima, rata na Bliskom istoku, uvijanja u foliju podrške Izraelu i naravno rata u Ukrajini koji trenutno ide naruku Rusiji, odlučio je da izdvoji nekoliko dana svog dragocenog vremena i poseti upravo Francusku, odnosno Emanuela Makrona.
Bajdenova poseta Francuskoj će pre svega biti poruka američkom javnom mnjenju. Verovatno će često pominjati Moskvu, Vladimira Putina i rat u Ukrajini, a ono po čemu će se te poruke razlikovati od onih koje svakodnevno šalje biće u tome što će biti poslate iz Evrope.
Takođe, očekuje se da svečanosti prisustvuje i Volodimir Zelenski, što će za Bajdena biti dodatna prilika da pošalje poruku da je Amerika i dalje zaštitnica Evrope. Koliko god Emanuel Makron ume da govori na sva zvona o svetu oslobođenom blokovskih podela, svestan je da će biti na dobitku jer je Bajden odlučio da upravo Makronova palata, od svih evropskih, bude deo njegove predsedničke kampanje.
Da bi se neki državnik zvao liderom Evrope, neophodno je da poseduje brojne osobine, ali pre svega je važno da u svakom trenutku na telefonskoj liniji ima lidere Zapada i Istoka.
Angela Merkel je, između ostalog, vladala šesnaest godina jer je uspešno balansirala između dva sveta i jer je uživala poštovanje Amerike i Rusije. Okolnosti su se, u odnosu na njenu eru, malo promenile. Amerika je ostala Amerika, ali je glavni igrač na Istoku sada Kina. A Makron sa Sijem pije francuski konjak.
Svet
01.04.2024. 15:00
"Wannabe" Merkelova - jaka ambicija Makrona
Komentari
